Као што смо видели, све данашње земље које захваљујући својим укупним потенцијалима (војним, економским, технолошким, информационим, геополитичким и др.) у различитом степену учествују у деоби моћи у свету. Моћ међу државама се распоређује према обрасцу који личи на тродимензионалну шаховску таблу, (Сл.1),(Joseph S. Nye, Jr, Understanding International Conflicts, Longman, New York, 2005, Fifth Edition.) на којој се игра одвија и хоризонтално и вертикално. На врху шаховске табле су политичко-војна питања, где је војна моћ до сада била углавном униполарна, са САД као једином суперсилом. Међутим то више није тако, па се и то мора усклађивати. Такође, у средини табле где су економска питања, ниједна држава није више хегемон или империја и морају се међусобно цењкати (на пример САД са ЕУ, или САД са Кином, или ЕУ са Кином, или Русија и ЕУ због енергената итд.) На дну табле се налазе транснационални односи који прелазе границе ван контроле влада и држава и тако се укључују разноврсни актери као што су банкари, терористи и др. па се моћ хаотично распршава. Ово су само неки од елемената који се морају имати у виду када се говори о прерасподели моћи међу државама, савезима или коалицијама.
Погледајмо прегруписавање снага НАТО на истоку Европе и распоред снага Русије у Евроазији и како то може да одреди будуће потезе Трампа и Путина.
Већ годину и више дана НАТО интензивно доводи нове снаге на исток Европе и групише их од Балтика преко Пољске, Румуније до Црног мора. Довођење нових снага је убрзано у предвечерје доласка Трампа на чело САД. Ради се о оклопномеханизованим јединицама, ваздухопловним снагама, ваздушнодесантним системима космичке и противваздухопловне одбране, специјалним јединицама. Истини за вољу, не ради се о великом броју трупа. Поред демонстрације војне снаге, НАТО је демонстрирао своју приврженост одбрани свих чланица Савеза, можда не и једнаку одлучност за то. Новодошлим америчким, енглеским, немачким и канадским војницима у балтичким земљама и Пољској народ је изразио емотивну добродошлицу, осетивши „спокојство и задовољство“ због присуства НАТО трупа на својој територији, са подсвешћу прекора према Русима, који из „неког разлога“ држе своје војне снаге на својој граници (Сл.1).
Сл. 1. Однос снага НАТО-а и Русије у Европи
Балтичке земље (Естонија, Летонија, Литванија) и Пољска располажу са властитим војним потенцијалима које су из разумљивих разлога сматрали инфериорним или недовољним за одбрану у случају напада из Русије. Међутим, тај случај напада Русије је био посве искључен пре груписања нових снага НАТО на њеним границама. На територији ових земаља контигенте НАТО трупа предводе снаге из САД, Немачке, Британије и Канаде. Укупним снагама на границама Русије у балтичком појасу не командују ни пољски ни официри балтичких земаља. Присуством нових снага НАТО на Балтику није повећана безбедност региона – напротив, тензије су порасле. То је између осталог и због тога што нас историја учи да нико ником не верује. Можемо рећи да се снаге НАТО и Русије налазе у борбеном додиру и да су могући непредвиђени локални сукоби који би могли довести до ширег сукоба у Европи (Сл.2).
Сл. 2. Могућа зона сукоба НАТО и Русије у Европи, као последица гомилања снага НАТО на истоку Европе дуж границе са Русијом
Друга тачка на којој се преламају супростављени интереси између Русије и НАТО јесте Украјина. НАТО а приори сматра Русију одговорном за избијање сукоба у Украјини, као и сваку ескалацију сукоба и непоштовање мировног плана прихваћеног пре две године у Минску. Упоредо са сучељавањем НАТО и Русије у Украјини њихово војно и безбедоносно надметање одвија се на Црном мору и његовом приобаљу. Конфронтација између САД и Русије постоји и због сукоба у Сирији, и она се наставља као последица неискрене борбе САД против ИД, и њене неспремности да прихвати кључну улогу Русије у решавању тога сукоба и уништења ИД и теористичких организација. Унутрашњи сукоби у Либији, разореној земљи, некада блиској Совјетском Савезу, а касније и Русији, могу бити нови узрок неспоразума НАТО и Русије.
Поред наведених региона у којима се непосредно сучељавају снаге НАТО и Русије, и неких региона где се војне снаге налазе рекло би се такође у борбеном додиру, од посебног значаја су интереси и аспирације НАТО-а и Русије на западном Балкану. Русија има јасан циљ да се НАТО даље не шири не само на исток, него и да у своје окриље не прими земље западног Балкана (Србију, Македонију, Црну Гору и БиХ). Тренутно на мети НАТО је Црна Гора, чија Влада жели што пре и по сваку цену да постане пуноправан члан НАТО савеза.
Поред наведених линија конфронтације САД (НАТО) са једне и Русије са друге стране, постоје још неке неуралгичне тачке сукобљавања ових такмаца, а то је простор Далеког истока, где се САД, јављају као заинтересована страна у односима између Русије и Јапана у вези са Курилским острвима. Све су ово теме за новог америчког председника Трампа, које мора брзо решавати, а њима треба додати и односе између САД и Кине, као и геополитичке позиције коју је заузела Кина спрам Јапана и њених интереса у Јужном и Источном Кинеском мору. Овим темама треба по истој важности додати и односе САД са Ираном. Саговорници Трампа на наведене теме биће пре свих Владимир Путин, председник Русије, и Си Ђинпинг, председник Кине. У зависности од појединих регионалних питања саговорници могу бити председници Турске или Јапана. У вези са европским питањима која се тичу прерасподеле моћи између држава, саговорници ће бити лидери главних чланица ЕУ (Француске, Немачке), а премијерка ВБ Тереза Меј биће у улози главног Трамповог саговорника-медијатора у вези са европским питањима.
Да ли можемо очекивати крупне промене у политици САД према темама о којима је овде реч, а које су у вези са мултиполарним системом, који би можда могао прерасти у дифузни, или пак поново оживети биполарни светски поредак?
Ако се присетимо предизборних обећања Доналда Трампа, који је говорио да жели Америку вратити Американцима, поново све убедити у њен статус суперсиле и економског горостаса, ојачати безбедност америчког друштва и грађана, преиспитати улогу НАТО и улогу САД у свету, пре свега њену улогу у рушењу лидера других држава и „непријатељских режима“, онда можемо казати да такав приступ подсећа у одређеном обиму на Монроову доктрину. Због оваквих политичких ставова и практичних потеза којима жели операционализовати предизборна обећања, председник Трамп бива од стране бивших чланова администрације Обама-Клинтон и Сороша проглашерн за десног популисту и постаје јавна мета напада и оспоравања.
Монроова доктрина је названа по америчком председнику Џемсу Монроу из двадесетих година 19. века, иако је сачињена под вођством министра спољних послова Џона Адамса. Доктрина је настала као начин супростављања и ограничавања Европљана да колонизују или да интервенишу у земљама Северне и Јужне Америке. Такво деловање Европљана се по овој доктрини сматрало агресијом. С друге стране, Сједињене Државе су се обавезале да неће учествовати и да се неће уплитати у интерне проблеме европских држава. Првобитно је документ био замишљен као противљење европском колонијализму, а касније је доктрина тумачена као право САД да интервенишу у земљама Јужне и Средње Америке. И много касније, неки амерички председници су се позивали на ову доктрину (Т. Рузвелт, Кенеди, Линдон Џонсон, Реган и др.). Оно што би за нашу анализу из ове доктрине могло бити занимљиво су ставови из доктрине чији је примарни циљ био ослобађање Латинске Америке страха од европске интервенције и избегавање ситуације да Нови свет постане бојно поље за земље Старог света, а то све са циљем како би САД могле несметано да шире властити утицај. Доктрина је тврдила да Стари и Нови свет треба да одрже различите утицајне сфере управо зато што су састављене од потпуно одвојених и независних нација.
У данашње време, у време глобализације и свих њених последица, тешко је говорити о Старом и Новом свету и интересним сферама тога типа. Међутим, ако су неки очекивали да ће Трамп као нови председник САД проводити програмску политику Х. Клинтон и Демократске партије те наставити са старом праксом САД у међународним односима, а други, пак, да ће се доследно држати Монроове доктрине, „Америка Американцима“, а о „Старом добром свету“ нека брине неко други, грдно су погрешили и једни и други. Интереси САД су свугде по свету. Њих треба и мора да штити свака администрација, па и Трампова. Кретање роба, капитала, људи, америчких „цивилизацијских вредности“ и очување угледа САД и њихове позиције светске силе мора да прати снажан одбрамбени, безбедносни и војни апарат. Самим тим САД, независно од аутентичне политике новог председника, задржавају мноштво „старих навика“.
За очекивати је да ће нови председник САД, након неколико слободних, „солистичких наступа“ који су произвели различите реакције у свету, будуће своје поступке и одлуке одмеравати са више консултација са својим тимом, са више анализа и одмереношћу, али свакако да неће одступити од генералне линије обећања датих у изборној кампањи.
Нова администрација САД ће своју спољну политику темељити на заштити виталних националних интереса, који су одређена врста константе. Председник Трамп ће свакако у првих 150 дана мандата да објави нову Стратегију националне безбедности, која ће нам дати одговоре на многа питања. За очекивати је промену политичке културе и опхођења председника Трампа у односу на стандардне политичке манире, са више непосредности и отворености. Постоје оправдане наде да ће успоставити добру комуникацију са В. Путином и Си Ђинпингом и неким европским лидерима и да ће са више прагматизма решавати отворена питања.
Такође, за очекивати је да ће наступити нова ера прерасподеле моћи између САД, Русије, Кине и ЕУ. Мало је вероватно да ће се позиције НАТО у Европи мењати. НАТО ће и даље притискати Русију са запада, али ће се сагласити да она може остварити нова поља деловања на Блиском истоку и у Средоземљу, а делимично и на Балкану. На другим меридијанима прерасподела моћи ће зависити, у којој мери наступање или повлачење штити или нарушава виталне националне интересе. За очекивати је да ће свет постати уређенији, безбеднији и стабилнији. Средње и мале земље, као и поједини региони моћи ће са више извесности да сагледавају своју будућност и да се лакше уклапају у глобалну слику света.
Земље западног Балкана, па и Србија ће бити и даље изложене притисцима ради опредељивања за неку од страна у новом, мултиполарном поретку. Сматрамо да ће простор Балкана и даље бити подручје око кога ће се ломити копља између великих сила, и да једноставног одустајања од Балкана и повлачења САД и Русије неће бити. Балканске земље ће добити реалне шансе да покушају релативно самостално изградити политичку стабилност, мир и безбедност, али за то ће им бити потребна снажна гаранција неке од великих сила. У овом контексту треба посматрати и улазак земаља западног Балкана у НАТО и статус Косова и Метохије. Не треба очекивати једноставна решења и велике заокрете.
Видели смо добре и лоше стране униполарног и биполарног система међународних односа. У мултиполарном систему постоји неколико разноликих полова или концентрисаних моћи, чиме се ствара шира база за одлучивање у светским пословима (Сл.3). Укидањем сваке врсте поларности у међународном систему добијамо мноштво центара са значајном моћи, што може бити неизвесно и опасно.
Сл. 3. Једна од могућих варијанти мултиполарног света
Подржавање и јачање глобалних интеграција уз истовремено редефинисање и јачање улоге УН може допринети промоцији стабилности. Конституисање групе кључних држава, као сржи мултилатерализма („удружене неполарности“) може бити значајан корак ка миру и стабилности у свету.
Др Винко Пандуревић, генерал у пензији Војске Србије и ВРС
