Од униполаризма ка новој расподели моћи – сфера утицаја у свету
У новој светској констелацији снага имамо на једној страни „застарели“ НАТО савез, о чијој будућности не постоји јединствен став свих његових чланица, новог америчког председника који је по многим својим ставовима ближи модификованој Монроовој доктрини, пољуљану ЕУ без јасне перспективе трансформације; док на другој страни имамо нове врло респектабилне државе, које својом светском снагом снажно утичу на стварање мултиполарног светског поретка, као што су Русија, Кина, Индија, Бразил, које на посебан начин дефинишу своју властиту регионалну позицију и виђење своје властите улоге у мултиполарном свету.
САД, ЕУ и НАТО, иако свесни губитка позиција које су имали у униполарној струтури моћи у међународној заједници, бориће се против успоставе дифузног (неполаризованог) поретка моћи. То се најбоље види кроз настојање европских чланица НАТО савеза да тај савез буде јединственији и ефикаснији и да заузме јасне позиције према Русији, држећи у свом загрљају источне чланице савеза, Украјину, аспиранте и кандидате за НАТО са „западног“ Балкана, и да осигурају неупитну подршку Сједињених Држава НАТО чланицама из Европе. ЕУ за сада не жели да безбедност дели са НАТО, него жели да то буде јединствен безбедносни кишобран. Позиције новог америчког председника Трампа у овом погледу нису још сасвим јасне, иако у кампањи није изражавао своју безрезервну подршку НАТО и спремност да брани сваку чланицу НАТО, посебно оне које не испуњавају своје финасијске обавезе према Савезу, посматрајући НАТО са финансијског и економског аспекта. Најновије најаве његових кључних саветника говоре да се Трамп неће одрећи улоге НАТО-а и сигурно ће подржати његову основну мисију.
Прелазак из униполарног на биполарни светски поредак врло је тешко. Тренутно имамо, иако не сасвим јасно и без резерве, један пол или условно речено блок, а то су земље ЕУ, НАТО и њихови верни савезници, кандидати за чланство у НАТО, док на другој страни имамо више центара моћи, који се не могу једноставно груписати у један блок или савез, са потпуно јединственим циљевима и интересима. У политичком, одбрамбеном и безбедносном смислу, поред НАТО и ЕУ као једног пола, имамо Организацију договора о колективној безбедности (ОДКБ) и Шангајску организацију за сарадњу (ШОС) које се не могу сматрати јединственим телом у политичком, економском и војном смислу као што је то НАТО (Сл.1).
Сл.1 Земље чланице ОДКБ
ОДКБ и ШОС су регионалне организације које су, иако се баве регионалним питањима, итекако заинтересоване и активно раде на изградњи рационалног међународног политичког и економског поретка, одржавања и развијања односа са другим државама и међународним организацијама, сарадње у спречавању међународних сукоба који се јављају у свету 21. века.
Ове две организације по својој природи представљају мултилатерлне организације, које су спремне да заједно са НАТО, ЕУ и другим значајним државама и регионима обликују свет као мултиполаран, са тежњом да постане дифузан.
НАТО на челу са САД до сада је свет посматрао као објекат свога деловања и место које треба уредити у складу са властитим начелима и интересима. Сваки регион света САД су сматрале местом на коме могу деловати, ако са тих позиција искрсне било каква претња по САД. Неки региони су били вишег а неки мањег приоритета, али је то ипак одражавало суштину униполарног или империјалног поретка. Сасвим је јасно да се такав поредак распао, да не постоји и да се његова трансформација завршава настанком мултиполарног поретка, где већ имамо најмање три предоминантне силе, са низом значајних регионалних центара, без којих предоминантне силе не могу саме доносити све одлуке.
Ако погледамо данашњу геополитичку слику света можемо видети да је западна хемисфера у коју укључујемо САД, Канаду, ЕУ, земље Британског комонвелта у политичком, економском и војном смислу врло компактна и углавном, као зона „римланда“, у највећој мери има изражене јединствене геополитичке погледе спрам остатка света, а њен предводник или „најједнакија“ земља су САД. Врло је тешко да нека од других земаља изван наведеног круга има аспирације на овај светски регион, а још мање постоје шансе за тако нешто. Земље Средње и Латинске Америке су врло разнолике и не можемо рећи да имају јединствен регионални приступ кључним проблемима свога региона, а још мање светским проблемима. У појединим земљама овога региона постоје различити утицаји САД, као и различита изражена блискост појединих латиноамеричких земаља и САД. Ово је регион у коме доминантан утицај испољавају САД. У овом региону се могу очекивати утицаји неких држава које му географски нису блиске, јер између неких земаља овога региона и врло удаљених земаља постоји одређена политичка блискост и економска повезаност, па латиноамерички регион може бити место сучељавања предоминантних сила мултиполарног света.
Евроазијски регион у коме кључну позицију заузима Русија може се показати као најнестабилније подручје. Аспирације регионалних чинилаца према Евроазији су сасвим логичне и очекиване. Русија као највећа земља света и владалац „хартланда“, у складу са својом географском величином и безбедносним претњама које долазе од НАТО-а, радијално испољава свој утицај и своје аспирације на простор Источне Европе, Северног леденог океана, Далеког истока, ка Црноморском региону и даље преко мореуза ка Средоземљу и Блиском истоку, а преко Каспијског региона према Средњем истоку и азијском континенту. Своје геополитичке интересе Русија има и на Балкану, посебно на простору земаља које нису чланице ЕУ и НАТО савеза. Поред свега овога Русија има своје легитимне интересе у бившим совјетским републикама у којима живи велики број Руса (балтичке земље и неке земље Заједнице независних држава). Дакле руски интереси и аспирације који постоје као „природни разлози присуства“ Русије на наведеним подручјима у различитим облицима, могу бити „изазов“ ЕУ и НАТО савезу. На Далеком истоку у Тихом океану најизраженији су интереси Кине, затим САД, Јапана и Русије. Најзатегнутији односи су између Кине и САД, и Кине и Јапана, у мањој мери између Русије и Јапана, када је реч о морима и острвима у Тихом океану. То су подручја неразлучених интереса моћних сила.
На Индијском подконтиненту главну улогу има Индија, и до неспоразума долази са Пакистаном и делимично са Кином.
Подручје Блиског и Средњег истока је подручје на коме се укршта мноштво интереса и аспирација свих предоминантних сила и моћних регионалних држава. Прво рат у Авганистану, затим у Ираку, „арапско пролеће“ и рат у Сирији као срж оружаног сукоба у том региону је еталон којим се најбоље мери укљученост у сукобе, моћ и важност појединих сила у целом региону. Некада је наведени регион био углавном „двориште“ САД и појединих чланица НАТО савеза (ВБ, Француска), а данас су присутне САД, Русија, индиректно Кина, ВБ, Француска, Саудијска Арабија, Турска и др.). Ово је регион у коме ће бити најтеже прерасподелити моћ и утицај међу заинтересованим земљама.
Афрички континент је на први поглед занимљив због севера Африке и неких земаља у којима је почело „арапско пролеће“, пада либијског вође Гадафија и важних природних ресурса (нафта, плин). Остатак Африке је велико поље на коме се такмиче економски богате државе и мултинационалне компаније, безобзирно црпећи природне ресурсе афричких земаља. Африка ће постати израженије подручје „трке за ресурсима“, него што ће бити значај „трке у наоружању“.
Дакле, прерасподела моћи у свету значила би проналазак одговора на који начин усагласити и ускладити интересе предоминантних светских сила и регионалних држава на стратешки важним геополитичким подручјима као што су: Исток Европе – ЕУ (балтичке земље, Пољска, Румунија и Бугарска); подручје западног Балкана (Србија, Македонија, Црна Гора, БиХ); Црноморски регион и Украјина; Блиски и Средњи исток (Сирија, Ирак); север Африке, посебно Либија; Средња и Јужна Америка; Далеки исток – Пацифик. Регионални и изванрегионални играчи, а то су САД, неке чланице ЕУ, Русија, Турска, Иран, Кина, који су заинтересовани за наведене назовимо потенцијално и стварно кризне регионе, морају постићи споразум о томе како уредити те делове света и учинити их безбедним у интересу светског мира и стабилности. Главну реч у тим преговорима око расподеле моћи имаће САД, Русија, ЕУ (али не цела) и Кина.
Наставиће се….
