У борбама око Стаљинграда хрватска „Вражја дивизија“ доказивала се у својим неделима и зверствима достојним назива које је носила. Крећући се ка Стаљинграду пут је Појачану 369. пешачку пуковнију водио и кроз многе друге руске градове и села. Остајао је успут иза њих крвав траг, био је то јасно исписан рукопис хрватских легионара. Где год би усташе прошле остављали су слику коју људски ум не може ни да замисли. Упорно су понављали све оне злочине које су чинили и у њиховој Независној Држави Хрватској. У тој од Хитлера одобреној нацистичкој творевини мирно су правили логоре за децу, клали цивиле, комадали нејач, убијали, силовали жене, пљачкали, палили …
Не сме се зато никако занемарити ни ко их је кроз та злодела водио, ко им је давао команде. Својим личним истицањем у покушајима окупације и освајања једног од бастиона правих хришћанских вредности, руске државе и народа издвајао се Марко Месић. Бивши артиљеријски официр Краљевине Југославије, један је од оних официра Хрвата који су у Нишу спремно дочекали окупацију да би се брже боље пресвукли у униформе нових господара. Преобучен у ново рухо био је спреман да сада на страни Вермахта поносно служи нацистичком злу.
Додуше први комадант ове усташке легионарске пуковније био је пуковник Иван Мркуљ. Он се „дуго и храбро“ држао тог положаја док ситуација на терену није прерасла у нешто што нису очекивали ни нацисти а ни њихове хрватске слуге. После „успешног“ проласка до Стаљинграда у самој бици за град их је дочекао пакао. Совјети су знали и јасно ставили до знања да више нема „ни шагу назад!“ (ни корак назад !). Што је за непријатеља који је таман раширио крила значио неминован крај радовању.
Злодела су морала престати, а нацисти сигурно не би стали сами. Руски војници и народ кренули су у коначну и бескомпромисну борбу и одбрану слободе и Отаџбине. То је уједно значило да нацистичке снаге са својим слугама и легионарима више неће моћи даље. Сада су гробља иза непријатељских положаја почела да се попуњавају све више телима зликоваца и њихових сабораца.
Нова слика на ратишту изазвала је не само страх и недисциплину већ и очај. А само још до јуче су то били „непоколебљиви и храбри“ хрватски легионари. „Јунак“ Иван Мркуљ зато вешто саопштава а у то успева да убеди и своје предпостављене немачке официре да се разболео. Пославши га на лечење избор за новог комаданта пада на Ивана Павичића. Бивши потпуковник Југословенске војске није ни схватио шта га је снашло а „врућ кромпир“ је већ био у његовим рукама.
Стање у јединици постаје све горе, а џакови ордења и медаља које им њихов поглавник Павелић шаље и дели капом и шаком не налазе своје добитнике. Иако на овај начин покушава својим „повијесним јунацима“ да подигне морал, док награде стигну на линију фронта углавном већ нема ко да их прими. Не само да не може да се окачи на груди оних којима су признања намењена већ је тешко пронаћи и њихове хумке, јер се свакодневно гробље попуњава новим и новим хрватским легионарима.
Таква ситуација „јунака“ Павичића тера на бекство, али су га у томе осујетили Немци и као дезертера стрељали. Нови комадант тада постаје Марко Месић. Ревносно обављајући све што су нацисти стављали испред њега као задатак завредио је место комаданта 369. легионарске пуковније.(1)
Тако су они који су својевремено улазећи у нову државу створену на моштима и крви Срба радосно понели нове ознаке. Брзо заборављајући популарну кокарду коју су у складу са својом вером и карактером скинули и заменили са новим ознакама која су им се у том моменту чинила победничким. Док су носили стилизовани грб заједничке државе на чојаној подлози сањали су да понесу и кокарду на срми, ознаку виших официра. Надајући се ваљда тада да тако и њихове изгубљене понизне душе навикле да буду слуганске и послушничке могу напрасно да постану део нечег заиста вредног. Део оне војске и народа које историја бележи и памти само по херојству, родољубљу, вери, истини, правдољубивости и делима достојним дивљења.
Није их дуго држала та жеља, надвладао ју је карактер хијене који је непрекидно тињао у њима и само на тренутак био сузбијен. Тешко је било, односно за већину потпуно немогуће одрећи се свог лешинарског карактера. Потајно су снили шаховницу, обележје које их је „красило“ и за време свих њихових ранијих злочина. О њој су слушали на тајним усташким кружоцима, у градовима где су службовали. Прикривајући своју антидржавну делатност налазили су се и дружили у спортским Крижарским друштвима.
Дочекали су тако својих нових пет минута, радосно стргнувши југословенску кокарду већ у априлу 1941. Није им требало пуно времена да натакну шаховницу коју су спремно понели у џепу полазећи у рат. Сад су могли мирно носећи усташке ознаке да наставе оно што им је уписано у генетски код – зверства. Наравно у почетку су још увек носили југословенске униформе које им је Србија обезбедила јер друге нису имали. А које би и могли да имају? Можда неке старе аустро-угарске од својих дида. Хрватске свакако нису могли да имају јер никад нису ни постојале. Тако су чим им се указала прилика прешли у своју природну средину, ону нацистичку.
Показали су још једном узалудност покушаја да се код њих нешто промени на боље, да у њима проради нешто људско. Није вредело ни успело ни то што су барабар са српским питомцима газили војним полигоном уз звуке „Марширала краља Петра гарда“. Није им то помогло, нису успели да схвате шта значи понос. Нису нашли у себи никад ону праву потребну љубав за Отаџбину и поклоњену слободу, коју иако не заслужују српски војник им је донео.
Краљ Александар их је посебно „мазио и пазио“, награђујући их и унапређујући. Наивно је веровао да и они могу бити део темеља југословенске војске. У тешким поратним временима и у временима тешке светске економске кризе која је неминовно погодила и Југославију уздизао их је незаслужено до пијадестола. Вратили су онако како само и умеју, издајом.
Прихватајући одмах команду окупатора део њих бива изабран да похађа интезивну дообуку у аустријском граду Штокерауу. Ту су се некако осећали потпуно природно и своји. Ваљда је то била последица тога што су им ту раније били и дидови. Додуше они су ту своје време проводили као коњушари својим господарима. Сада су у Аустрију дошли њихови унуци да уче, овог пута не како се тимаре коњи већ немачке војне команде. Вермахту и Немачкој је било потребно „живо месо“ на источном ратишту, а коње су могли да тимаре и логораши.
Пролазили су обуку о устројству немачке војске и начину садејства. Спремани су за Источни фронт, сада под новим ознакама и у новим униформама. Добијене немачке униформе Вермахта „красиће“ на левом рукаву хрватска шаховница. То им је била ваљда награда за злодела а њиховим испраним главама и изгубљеним душама доказ да су у друштву „изабраних“. Нашли су се тако међу осталим народима такозване „напредне и нове Европе“! Стигли су тамо баш као и данас у Европску унију преко српских гробова али без Срба и Србије. Православној српској души никад и није било место у тако „напредном и одабраном“ друштву.
У том европском конгламерату највеће ратне машине после Наполеонове Велике армаде, нису се никако могли ни уклопити ни утерати Срби. У тој идеји зла свакако нема места за православне душе. Ова нацистичка армада је управо као некад она Наполеонова помпезно кренула у неизвесност, несвесна шта је чека. Легионари „нове Европе“ или нису читали историју или у њу нису довољно веровали. Можда то и није тако чудно када видимо да тој армади припадају и они који су се одрекли како своје вере тако и свог порекла. Па шта онда у односу на то представљају некакви папири са историјским подацима.
„Дичне“ хрватске соколове, пратиће како новинари тако и филмска екипа. Они ће вешто радити „ријалити“ тог времена, шаљући редовне прилоге за хрватско читалаштво у домовини. По новинским чланцима и „сликописним записима“ могао се стећи лажни утисак њихове непобедивости. Било је видљиво да док усташки легионари на нацистичким полигонима добијају војну обуку, дотле хрватски извештачи уче школу пропаганде од свог идеолога Гебелса. Данас се управо та пропаганда коју је осмислио и ширио др. Паул Јозеф Гебелс сматра за пионирски пример масовног ширења контролисаних информација електронским медијима.
Зато ако вам се данас негде учини како новине, књиге, филмови, електронски медији се вешто усмеравају, то није новост. Ако приметите да министарства врше цензуру, усмеравање и одобравање информација или спиновање истих, знајте да нису они никакви иноватори, већ само бледи и лоши следбеници нацисте Гебелса. Хрватски новинари са почетка Другог светског рата фотографијом и речју пратили су свог идеолога и писали прилоге са ратног похода посебно наглашавајући „хрватско зракопловно јато“ подпуковника Фрање Џала.
„…тако је 8. студеног стигла слиједећа вијест из Берлина:
„Хрватски зракопловци необично су се брзо прилагодили свим предувјетима зракопловних подухвата на Изтоку, те су успјешно судјеловали у зрачним борбама. Особито су успјешно судјеловали у зрачним борбама. Особито су успјешно судјеловали при обарању десет совјетских зракоплова 2. о. мј. у сурадњи с њемачким ловачким зракопловима“.
У даљој ће се борби читаво вријеме изтицати вијести и извјештаји о овом најмлађем оружју које је хрватским добровољцима као прирођено. Сасвим јасно, хрватским летачима су недостајала ратна искуства, која су имали њихови њемачки другови. Међутим уз најславније зракопловце свијета, хрватски су се добровољци брзо навикли на зрачни рат, те их сама нарав борбе отежчана и тешким временским непогодама, које је требало свладавати надљудским напорима, није спријечила да уништавају непријатеље у зраку, како су га уништавали њихови другови на земљи. Као што су се пјешаци у борбама прса у прса с ножем у зубима и гранатом у руци изтицали и позтизавали успјехе, те свакога увјерили да нема ни једног живог бољшевика у подручју – куда су Хрвати прошли, тако су зракопловци господарили непријатељским небом, а остаци запаљених и размрсканих совјетских зракоплова говорили су о сусрету с хрватским јунацима неба. Њихов борбени дух могао се је мјерити с најбољим њемачким пуковнијама. Тајна њихових успјеха је у ријечи: напријед! …“(2)
Ово је само пример како су хрватски часописи „Nova Hrvatska“, „Hrvatski list“, „Spremnost“ и други извештавали о свом виђењу тока рата. Поносно истичући како су ишли само „напријед“ на непријатељској земљи и небу. Та непријатељска земља и небо било је до њиховог похода слободно и Руско, а тако ће и остати и поред њихових фантазија. Легионарском хрватском дивизијом коју с поносом описују усташке и фашистичке новине командовао је како смо већ напоменули Марко Месић. Случајност или не он је стриц последњег председника председништва СФРЈ. Председника познатог по реченици: „Ја сам свој посао обавио, Југославије више нема“, Стјепана Месића. За запад данас популарног ЕУ–антифашисте. Мада није то ништа чудно, па и преци су му брзо мењали униформе као и он одела.
Очито је да Хрвати врло ревносно обављају своје прљаве задатке добијене од западних газда. Тужно је када видимо да их у томе сем хрватског народа који мисли да је служење господарима зла нешто херојски подржава и Европа. Не схватају нажалост дубину понора у који упадају сваким својим следећим таквим чињењем. Понесени тим својим „јуначким“ делима 1943. године мислећи да је погинуо у биткама око Стаљинграда, а недоводећи уопште у питање шта ће он тамо они „посмртно“ одликују Марка Месића. Додељена су му два признања како доликује „јунаку“ , Хрватски Војнички орден железног тролиста и немачки Железни крст првог реда.
Чудно или не испоставиће се да њихов многохваљени јунак није погинуо, већ се само „храбро“ предао и пао у совјетско заробљеништво. Наравно одмах спреман да промени заставу, ознаке, униформу, заклетву и настави да „јуначки“ служи другом и под другом командом. Ваљда сад на одједном пријатељској земљи и небу. Настављајући тако славне хрватске тековине слуганства и служења.
Зато данас није изненађење што НАТО, Сједињене Америчке Државе и ЕУ поново рачунају на хрватску понизност и ревност у испуњавању прљавих послова. Знају они добро како су Хрвати служили црно-жутој коалицији Хазбуршког двора и Хитлеровој фашистичкој Немачкој. Познато им је да су они идеални за оне најпрљавије западне идеје.
Управо онако како је нацистичка немачка наоружавала хрватску Павелићеву војску то данас поново чине НАТО и ЕУ. Некада су на оданост усташа рачунали Мусолини и Хитлер док су спремали ударе на Исток. Данас то чине Вашингтон и Брисел као неки назови нови ствараоци „модерног и напредног“ светског поретка. Хрвате су за ту улогу препоручили остављени вишевековни крвави трагови почињени над цивилима у којима су се свакако истицали они над православним Србима и Русима.
Насупрот њима њиховим неделима и тим „напредним и модерним“ идејама новог светског поретка стајали су увек православни Руси и Срби. Они за које је француски историчар Ернест Дени записао:
„Срби имају једну достојну дивљења врлину, која је уосталом сасвим честа код Словена, они верују у снагу разлога и права, према речима Апостола они се надају противно свим надама.“
Показали су православни хришћани кроз историју да можда неке идеје јесу противне свим надама али не и вољи Божјој. Онај који храбро стоји и опстаје на позицијама вере, правде и истине увек бива награђен за своју истрајност. То је оно што морају да имају на уму и они који су у улогама српских и руских вођа. Народ то свакако носи дубоко у својим генима зато је и истрајавао кроз време одолевајући и најтежим олујама. Зато јесте страдао али и био достојно награђиван.
Управо то наше претке одваја од осталих. Зато су њихова јунаштва и дела епска. То нису никакви митови, то су чињенице. Да није било тако одавно не би били своји, не би се могли звати народом. Да је било другачије одавно се не би звали Русима и Србима већ би нам наденули неко друго име по опробаном Ватиканском рецепту.
- https://sr.wikipedia.org/wiki/Марко_Месић_(војник)
- „Хрватски јунаци на Изтоку“ – М. Звонимировић (накладна књижара Велебит Загреб 1942.)
