Јединство српских патриота, али у чему?
На нове акте националне издаје Србијиних властодржаца, који показују сву дубину и ширину евроатлантске окупације Србије и Српства, будна и узнемирена савест патриота интуитивно реагује позивом за окупљање свих националних политичких и интелектуалних снага. О томе сликовито сведочи и дијалог који је ових дана вођен на слободном електронском простору ФСК између С. Антонића, Б. Павловића и Д. Ковачева.1) Аргумент за саборно деловање патриотских снага више је него убедљив. Без формирања јединственог патриотског фронта не може да се заустави садашња убрзана реализација неоколонијалног пројекта утапања Србије, а тиме и целокупног Српства и региона Балкана, у евроатлантску заједницу (ЕУ и НАТО).
Истовремено, искуство 26 година српског вишестраначја, заједно са искуством неуспелог остварења идеје стварања јединственог српског национално-државног Дома, говоре нам да је свако патриотско политичко окупљање јалово, па с тога свесно или несвесно петоколонашко, уколико не надилази вештачке међе (страначке и опозиционо-позиционе) парламентарног политичког живота и нарочито, уколико је реч о политичком окупљању ради пуког опозиционог обједињавања или прецизније ради освајања власти. После пропасти оваквих псеудосаборних патриотских политичких пројеката, свеједно да ли аутентичних или споља инсталираних, српска национална и државна идеја је међу бирачима бивала све мање морално кредибилна и политички курентна. Тако је захваљујући нашим грешкама цивилизацијски уморна и потрошена идеја неоколонијалне вестернизације, на српском простору остала и даље витална, без озбиљне цивилизацијске алтернативе. Ова окупљања називамо псеудосаборним, јер саборност подразумева „јединомислје“, а у овом случају „јединомислје“ подразумева сагласност око основних начела уређења српске државе и друштва.
Дубина моралне, идејне, демографске, политичке и економске кризе у којој се Српство данас налази, као и назирање окончања по српски етос погибељног двовековног процеса вестернизације Српства, не сме да буде аргуменат за оправдавање брзоплетости у реализацији новог саборног национално-патриотског окупљања. Јер, за разлику од ранијих неуспешних и лажних покушаја, ново окупљање у садашњим условима слома послератног међународног поретка, могло би да има све одлике једног српског Устанка и духовног Преображења. Алтернатива Устанку је тиха, постепена и извесна духовна и биолошка смрт једног историјског народа.
Да међу српским националним радницима не постоји „јединомислије“ када је у питању уређење слободне српске државе и друштва, кристално јасно сведочи садржај текста који је у „Политици“ под насловом „Регионализација“ и поднасловом „Трећи текст о уставном питању“ објавио Чедомир Антић. Не спорећи озбиљност акција које су Ч. Антић и „Напредни клуб“ предузимали на пољу заштите колективних права Срба на територијaма бивших југословенских република, наведени текст из „Политике“ показује трагичну меру несналажења у оним националним питањима која се односе на уставно уређење матице. Мада је стручна аргументација којом историчар Ч. Антић брани идеју будуће уставне регионализације Србије таква да не заслужује правнички одговор, тежина коју у националним круговима има речени аутор, као и популаризација овог текста на сајтовима које прати патриотска јавност (нпр. Нови Стандард), чине овај одговор нужним.2)
Антићеви аргументи за регионализацију
У наведеном тексту Ч. Антић полази од тезе да је промена постојећег Устава Србије, која ће се извести под притиском приступних преговора Србија са ЕУ, чињеница коју је неопходно да сви прихватимо. Ради се, заправо, о морално недопустивом саглашавању једног националног радника са нужношћу НАТО криптоокупације Србије, која траје од петооктобарског „мајдана“. У условима окупације, народ као носилац суверености не може слободно да изрази своју политичку вољу, па ни да изврши ваљано уставно преуређење своје државе. Док траје окупација из разлога политичког опортунизма треба задржати важећи Устав, са свим његовим манама које су видљиве у појединим еуропско-денацификаторским одредбама.3) И да будемо јасни до краја, да би евроатлантска криптоокупација Србије престала неопходно је да Србија, позивајући се на клаузулу rebus sic stantibus (промењене околности), једнострано раскине ССП са ЕУ.
Свој предлог да Србију треба преуредити у регионалну државу, Ч. Антић оправдава социо-економским аргументом неједнаког степена привредног развоја појединих делова Србије. Уз то, као оправдање за регионализацију Србије, Ч. Антић наводи политички аргумент релативизације и превладавања посредством регионализације постојећег асиметричног територијалног уређења Србије са две аутономномне покрајине, као Брозовог антисрпског уставног наслеђа. Једини (псеудо)правни аргумент којим Ч. Антић подупире своје залагање за регионализацију Србије, је позивање на ауторитет двојице уставних правника, који су се деведесетих година залагали за регионализацију – академика Миодрага Јовичића и проф. др Павла Николића.
Иза имена свакако највећег послератног ауторитета у српској уставноправној науци, пок. академика М. Јовичића, стоји његов предлог устава уједињених српских држава (Србија са Косметом и Црна Гора) на принципима регионалног устројства. Чињеницу да се Јовичићево залагање за регионализам односило на уједињену српску државу (суочену пре свега са црногорским „федералистичком“ традицијом), а не на данашњу Србију која би у окупаторским условима нове конституционализације свакако била скраћена и за Косово и Метохију, Чедомир Антић прећуткује. Поред М. Јовичића, Антић се позива и на ауторитет Павла Николића, проф. београдског Правног факултета блиског петооктобарском естаблишменту и што је симптоматично, особи која је као и Ч. Антић члан Крунског савета принца Александра Карађорђевића (иначе и писац предлога Устава Краљевине Србије).
У Антићевом чланку, у коме оправдава уставноправно преуређење целокупне територије Републике Србије на начелима регионализма, изостају детаљи о томе како би у појединостима изгледало ово регионално уређење (органи, надлежности, територија). Оно што је једино познато, то је Антићево залагање да Србија заједно са регионализацијом добије и дводомни парламент. Очигледно је да Антић „Горњи дом-Сенат“ види као представништво региона и облик у коме они учествују у вршењу централне власти. Уколико у вези са овим детаљем Антићевог уставног плана консултујемо највећег живог ауторитета српске уставноправне науке (али не и члана Крунског савета!), проф. др Ратка Марковића, онда следи овај уставноправни закључак: „Аутономне јединице као такве не учествују у раду централних органа државе, оне не могу као такве учествовати у формирању државне воље. То је због тога што аутономне јединице нису федералне јединице, а то је опет, демаркациона линија која дели појам аутономне јединице од појма федералне јединице“.4) Из овог цитата јасно следи, да Антић регионализацију схвата као федерализацију Србије или је пак предлог са горњим домом дошао као последица Антићевог несналажења у уставноправној науци.
Пошто се у уставној расправи код доношења Устава од 2006. године за регионализацију и дводомни парламент залагао у свом нацрту устава Београдски центар за људска права, о чему се похвално изразила тзв. Венецијанска комисија, феномен регионализације, независно од стручне скромности Антићевог текста, захтева нешто подробније објашњење. То ћемо овог пута учинити објављивањем (до сада необјављеног) текста нашег иступања (отуда је без научног апарата), које је носило наслов „Искушења регионализације на Балкану (историјски и савремени правни и политички аспект)“, а било је прочитано на међународној научно-практичној конференцији „Установе земства и локална управа: историја и савременост“, која је одржана у априлу 2014. у Москви, у организацији Савета Федерације РФ (горњи дом руског парламента), Унивезитета „Ломоносов“ (МГУ) и Факултета политичких наука МГУ.5) Текст Ч. Антића показује да су страхови потписника ових редова када је у питању регионализација Србије данас ништа мање оправдани него 2014. године, у години када се Русија ујединила са Кримом, а Србија убрзано дезинтегрисала тзв. Бриселским споразумима.
Регионализација:
порекло идеје, европска и југословенска пракса и аргументи pro et contra
У савременој Србији идеја регионализације се појављује још деведесетих година прошлог века. Тадашњи ретки заговорници регионализације у њој су видели један политички офанзиван коституционални модел за превазилажење озбиљних спољних и унутрашњих изазова којима је био изложен територијални интегритетет Савезне Републике Југославије. У промењеним политичким околностима насталим после петооктобарског преврата од 2000. године, регионализација добија нове поборнике и другачију аргументацију. Данас се регионализација од појединих домаћих проевропских политичких кругова, али и од стране саме ЕУ, представља као обавезан уставни модел децентрализације државе, који Србија мора да примени током приступних преговора са ЕУ. Током процеса доношења важећег Устава Србије из 2006. године, представник Европске комисије за демократију путем права (тзв. Венецијанска комисија) иступио је са императивним захтевом: „Србија се мора регионализовати”. Тако је током последњих двадесет година регионализација прешла пут од национално-политички опортуног средства за очување државне целовитости до модела којим бриселска администрација одмерава демократску легитимност Србијиног правног поретка.
Пре питања да ли Србији одговара регионално уставноправно и територијално редефинисање, треба одредити ком типу државе припада регионална држава: децентрализованој унитарној држави, сложеној држави, односно федерацији или се ради о посебном облику државне власти.
Према општеприхваћеном ставу правне теорије Италија (1948. г) и Шпанија (1978. г) по свом уређењу представљају класичне примере регионалних држава. Два обележја која одликују положај региона у уставном уређењу Шпаније и Италије имају карактеристично федералистичко својство. Прво, шпанске аутономне заједнице и италијански региони су као уставни субјекти конституитивни елементи државе; што се изражава у њиховом учешћу у формирању и раду гоњег дома парламента. Супротно томе, територијалне аутономије у унитарној држави нису као такве представљене у централним органима. Друго, код одређивања законодавне надлежности региона, шпански Устав у односу на све аутономне заједнице, а италијански Устав у погледу пет региона са специјалним статусом, полазе од претпоставке надлежности у корист аутономних јединица. У унитарној држави законодавна надлежност територијалних аутономија одређује се системом енумерације и то по правилу државним законом, а не уставом. У Шпанији аутономне заједнице имају у границама примене аутономног законодавства и самосталну судску власт на челу са Високим судом, што шпанском уставном уређењу у потпуности даје федерални карактер.
Регионализам као идеја оживљавања средњовековних историјских индивидуалитета несталих у нововековном процесу формирања европских нација, који је после Другог светског рата правно отелотворен у уставним поретцима Италије и Шпаније, знатно је старији од устава наведених држава.
Корене идеологије регионализма треба тражити у социјалној доктрини Ватикана, утемељеној на папској енциклики Rerum novarum из 1891. године. Снажну подршку растакању старих суверених нација кроз њихову регионализацију, те повезивање региона у европску федерацију, дала је на почетку југословенске кризе (1991) чувена енциклика Centesimus Annus. У овом програмском акту римокатоличког корпоративизма, регионализам је утемељен на начелу субсидијарности. Реч је о кључном постулату савременог европског федерализма, који је у форми клаузуле уграђен у Уговор из Мастрихта, а од њега полази и Европска повеља о регионалној аутономији. Субсидијарност значи да код деобе надлежности, аутономне локалне заједнице имају предност у односу на централну власт, по принципу «никада немојте поверавати већој јединици оно што може учинити мања».
Друго упориште из кога се родио савремени европски регионализм су планови империјалних бечких и берлинских кругова који су крајем Првог светског рата формулисали нову стратегију за успостављање контроле у условима пораза над Централном Европом и Подунављем. Полазећи од тезе о вештачким државама, какве су по њима биле Русија, односно СССР, Југославија и Чехословачка, пангерманисти су развили концепт вештачки скројених народних група, тзв. Volksgrupen, као ефикасног средства за разбијање држава. И овај централноевропски, германски извор регионализма оживео је, као и ватикански, у време рушења Берлинског зида. Јер се после краха СССР указала шанса пангерманизму да једну географску Mitteleurope, састављену од низа ситних и несамосталних држава, стави под своју политичку контролу. Зато је и већина озбиљних пројеката регионализације у Србији финансирана из средстава немачких фондација, у првом реду фондације Фридрих Еберт.
На идеји „Европе регија”, изникле из горе поменутих традиционалних западних извора регионализма, почива федералистички концепт ЕУ. У културолошком погледу федералистички концепт Европе регија претвара стари континент у нови глобалистички melting pot. Да је концепт „Европе регија” директно супростављен деголистичком концепту савеза суверених држава, јасно показује Пројекат европских регионалиста из 1997. године, у коме стоји: „За један нови европски поредак је неопходно да се превазиђу старе концепције које се односе на неограничени карактер суверенитета и централизма државе-нације, у смислу стварања једне европске уније са једне стране и највеће могуће аутономије малих заједница, са друге стране”.
Ради остварења овог циљ на европском, наднационалном нивоу образована је читава једна организациона мрежа за повезивање региона и њихово извлачење из оквира националних суверенитета. Томе служе Скупштина европских региона као политичка организација, Конгрес локалних и регионалних власти у оквиру Савета Европе, а нарочито Комитет региона као орган ЕУ, у улози консултативног тела Савета министара и Комисије ЕУ. Уз то, ефикасно средство које тера државе кандидате за чланство у ЕУ, каква је Србија, да прихвате уставноправни модел регионалне државе представљају многи фондови и програми ЕУ, јер је повлачење средстава из ових извора могуће само у условима постојања регионалних структура и органа. У почетку се приступа, као у Бугарској од 2000. г. и у Србији од 2009. г. формирању економске, финансијске и статистичке регионализације, али ова функционална структура временом може да прерасте у регионално (=федерално) уређење. Србија је подељена на пет статистичких региона: Београд, Војводина, Шумадија и Западна Србија, Јужна и Источна Србија и Косово и Метохија.
Регионализација на којој данас под утицајем бриселске администрације инсистирају поједини стручни и политички кругови у Србији, не би представљала прво остварење концепта регионалне државе на Балкану. Најновија правноисторијска истраживања су показала да прва регионална држава није била Италија по Уставу из 1948. године, већ међуратна југословенска Краљевина. Увођење регионалног устројства у југословенској Краљевини везује се за решавање словеначког и пре свега хрватског националног питања. Предлагачи средње, регионалне линије у уређењу државе, којом је требао да се разреши спор између хрватских (кон)федералиста и српских унитариста, била су двојица југословенских наднационалиста, умерени Словенац Вошњак и далматински Хрват Смодлака. Спољни подстицај дошао је од Енглеза, који су у регионализацији, као и у федерализму, видели средство да заостали Срби, како је говорио Ситон-Вотсон, дођу под утицај културнијих Хрвата и Словенаца. Дакле, правна форма регионализације и федерализације требала је да, с једне стране, обезбеди национални интерес Хрвата за државноправно обједињавање Троједнице (Хрватске, Славоније и Далмације) као историјске фикције, а с друге стране да убрза процес позападњачивања Срба.
У југословенској Краљевини остварена су два модела регионалне државе. Модел спроведен према Видовданском уставу из 1921. године донео је под утицајем странке радикала Н. Пашића ублажени регионализам, јер је уместо великих региона са центрифугалним тежњама, било предвиђено постојање 33 мање области са ограниченим бројем становника. Регионализам уведен 1929. године у складу са наднационалном југословенском идеолошком концепцијом краља Александра и под поновљеним британским утицајем, био је спроведен кроз форму девет територијално великих бановина. Тиме је са девет година закашњења заправо заживео ранији уставни предлог Далматинца Јосипа Смодлаке. Када се упореде аутономни делокруг надлежности југословенских бановина из 1929. са надлежношћу аутономних заједница према шпанском уставу од 1978. године, приметиће се невероватна сличност.
Међуратни југословенски регионалистички концепт, као средња мера очувања државне целовитости, није издржао у судару са агресивним хрватским национализмом. Преуређење државе у форми бановина Хрвати су схватили као почетак федерализације југословенске краљевине. Крај социјалистичке Југославије показао да је хрватски национални покрет и федерализам схватао само као пролазно одело за чекање независности, у спољнополитичким условима који ће бити повољнији од оних 1918. и 1945. када се хрватски политички покрет нашао на страни ратних губитника.
По свом уређењу данашња Република Србија представља асиметрично децентрализовану државу. Комунистичка државност у Брозовој режији, оставила је Србији у наслеђе две територијалне аутономије Косово и Метохију и Војводину.
При њиховом формирању 1946. године Брозов режим се само формално, у циљу прибављања комунистичке идеолошке легитимације, угледао на совјетски федерални модел. Креирајући аутономију Војводине и Косова и Метохије послератни југословенски уставотворац се заправо угледао на два федералистичка уставна нацрта хрватског политичког покрета из 1920. г. У њима су се и Војводина и Косово и Метохија налазили ван територије Србије, као посебне федералне јединице (Косово у оквиру Јужне Србије). Како су у међуратном периоду Хрвати схватали федерализацију као прелазно решење до коначног разграничења са Србима, федерални статус додељен Војводини требао је у коначном резултату да доведе до њеног потпуног припајања хрватској државној јединици или до њене територијалне поделе. Асиметричност послератног југословенског уређења огледа се у томе што територијалне аутономије осим у оквиру Србије, нису биле организоване у другим федералним јединицама, а посебно у Хрватској где су постојали етнички, историјски и географски разлози за конституисање територијалне аутономије у српској Крајини.
Асиметричност садашњег Србијиног уређења огледа се у томе што у централном делу Србије, који се уз извесне корекције поклапа са границама Краљевине Србије пре 1912. г., не постоје територијалне аутономије какве постоје на северном и јужном делу државне територије – Војводина и Космет. Ту је децентрализација извршена у форми једностепене локалне самоуправе са општинама и градовима као јединицама самоуправе, што је у складу са традицијом организације локалне самоуправе која је настала током 19. века у Краљевини Србије.
Данашњи заговорници регионализације целокупне територије Србије ову форму криптофедерализације оправдавају позивањем на аргумент евроинтеграционе подобности, али и истицањем следећих разлога:
- Даља демократизација политичког система и обезбеђивање ширег легитимитета органима власти;
- Исправљање садашње неодрживе асиметричности у децентрализацији кроз поделу целокупне територије Републике Србије на аутономне регионе. Тиме би право на самоуправу у истом обиму било једнако доступном свим грађанима Србије;
- Широком децентрализацијом у форми регионализације државна управе се приближава грађанима, што последично доводи до њене рационалније и ефикасније организације;
- Јачање локалне самоуправе кроз увођење другог, регионалног нивоа власти између општина као јединица локалне самоуправе и централне државне власти;
- Уравнотеженији привредни развој, економски иначе неравномерно развијених појединих делова Србије.
Против ових аргумената истакнутих у прилог регионализације Србије могу да се наведу следећи крупни противаргументи:
- Аргумент нужности демократизације политичког система Србије путем њене регионализације преузет је из евроатлантистичког дискурса о Србији и њеној политичкој традицији. Аутолустрационим прихватањем овог аргумента, прихвата се и оцена владавине С. Милошевића као тоталитарне, недемократске и централистичке. Из угла евроатлантистичког дискурса крунски доказ за недемократски централизам Милошевићеве епохе је уставноправно обједињење Србије изведено Уставом од 1990. године, којим су Војводини и Косову и Метохији као територијалним аутономијама одузети федералистички атрибути додељени конфедералним Уставом од 1974. године.
Посматрана из угла наводно недемократског карактера Милошевићевог режима, данашња Србија се уподобљава постмусолинијевској Италији и постфранковској Шпанији. С тога се као и у овом земљама, регионализација узима као мера демократизације Србије, односно мера раскида са наводном аутократском традицијом. Послератна административно-територијална реконфигурација Немачке, са цепањем Пруске као носиоцем немачког милитаризма, а у англосаксонском свету се у Србији одувек видела једна Пруска, показује да се регионализација Србије врши у идеолошкој служби њене наводне денацификације. Јер, од агресије НАТО пакта 1999. денацификација је вредносни аршин којим САД и ЕУ одмеравају демократизацију Србије;
- Асиметричност садашње Србијине територијалне децентрализације није аргумент за увођење симетричне регионализације на целој територији државе. У Србији, за разлику од Шпаније и Италије не постоје историјски индивидуалитети којима би у процесу широке децентрализације било оправдано доделити статус региона. Такво историјско утемељење немају ни Војводина, нити Косово и Метохија.
Ако се изузме период Брозове Југославије, Војводина је као српска револуционарно-национална творевина, под именом Српска Војводина, егзистирала тек неких десет година у оквиру Хабзбуршке царевине. У слободној српској држави отпадају разлози за постојање једне српске устаничке творевине. С друге стране, њена мултикултуралност више је него упитна, јер Срби чине преко 2/3 од укупног броја становника ове покрајине. Мађари су као већина сконцентрисани у само 7 северних, територијално повезаних општина.
Ни аутономија Косова и Метохија нема историјско утемељење, јер ова покрајина пре 1971. није постојала у садашњим границама. Те године је аутономној покрајини додељен највећи део данашњег српског северног Косова. Остали део Косова и Метохије омеђен је границама које је Броз преузео од раније отоманске административне јединице Косовски вилајет. Уз то, Косово и Метохија ни у етничком, културолошком и географском погледу не чине јединствену област. Међутим, присуство бројно значајне албанске мањина на подручју Косова и Метохије чини нужним успостављање неког од облика широке територијалне аутономије.
Позивање на асиметричност постојеће организације територијалне децентрализације не може да служи као аргумент за регионализацију централне Србије, јер у њој нити историја, нити географске и културолошке прилике нису могле да створе било какав регионални идентитет. Реч је о етнички и културолошки хомогеном српском државотворном језгру, које је, уосталом као и цела Србија, по површини толики и такав да не захтева успостављање региона, који могу да буду нужни у организацији територијално великих држава или бар саобраћајно тешко проходних и неповезаних земаља;
- Регионализацијом се државна управа не приближава грађанима, већ се ствара један псеудосамоуправни, локално-етатистички ниво власти којим се грађани у јавноправном општењу удаљавају и отуђују од централне државне власти, са свим опасним политичким последицама које ово отуђење доноси. Регионализацијом се дуплира административни апарат, што овај експеримент у економски и кадровски сиромашној Србији чини сувишним и прескупим;
- Регионализацијом Србије општине као традиционалне јединице српске локалне самоуправе не би јачале, јер би дошле под непосредно туторство једног новог псеудоетатистичког апарата. Уосталом теорија показује да увођење вишестепености само слаби локалну самоуправу у односу на централну власт;
- Регионализација подразумева не само самосталну управу и законодавство, већ и финансијску самосталност и финансијску одрживост региона. У територијално малој Србији региони би због своје величине и нивоа привредног развоја, осим Београда и једног дела Војводине, били финансијски неодрживи. Као такви они би пре били нови фактор неуједначеног привредног развоја и извор локалног незадовољства, него што би помогли равномернијем привредном развоју државе.
Да закључимо, у Србији не постоје историјски, географски, економски и културолошки разлози за криптофедерализацију у форми регионализације. При том, територијалну аутономију Војводине треба укинути. Решење облика територијалне аутономије на Косову и Метохији је посебно питање, које мора да буде тако уређено да се обезбеди очување територијалног интегритета Србије, а да истовремено ово решење не послужи као мера за регионалну дезинтеграцију осталог дела државне територије. Уколико региони буду уведени у уставноправни систем Србије, радиће се о још једној принудној рецепцији ЕУропског правног модела непримереног Србијиним правним традицијама и друштвеним и историјским околностима.
1) http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/dok-je-podela-u-opoziciji-vucic-je-miran/;
2) http://www.politika.rs/scc/clanak/365550/Pogledi/Regionalizacija
3) М. Павловић, Прикривена денацификација у Уставу Србије од 2006, Правни систем Србије и стандарди Европске уније и Савета Европе, Крагујевац, 2008, стр. 349-372.https://docs.google.com/document/d/1Z1Gxz43SL8Zf3yktMen15Xtac19A9JdFMdL3KgHbuK0/edit
4) Р. Марковић, Уставно право и политичке институције, Београд, 2008, стр. 442.
