Иако jе вијест у региону примљена са невјерицом, Додик је заиста још прије двије недјеље добио позив на предсједничку инаугурацију Доналда Трампа. Зашто је то објавио тек сада, са толиком задршком? Вјероватно зато што је чекао да прође 20. децембар и постане извјесно да позив неки други неће добити, или бар не у пристојном термину. Позиви и за мање важне државне свечаности протоколарно стижу на адресу примаоца најмање мјесец раније. Све што би, евентуално, стигло тек између 20. 12 и 20. 01, протокол слављеника морао би да правда као „техничку грешку“.
Зашто је Трамп позвао Додика, а није, нити ће, Маринка Чавару (тако се зове предсједник „већег ентитета“ или Федерације БиХ) и дао му предност у односу на неке предсједнике држава у региону? Постоји више логичних претпоставки.
– У Трамповом изборном штабу мора да је било регистровано да је предсјеник Српске, невелике западнобалканске републике активно пратио изборе у САД. Односно да је у више прилика јавно изразио симпатије према подцијењеном републиканском кандидату, али и не мање антипатије према његовој фаворизованој демократској конкуренткињи. Додик се по томе издвојио из масе европских лидера и природно је да Трамп жели да га види на својој инаугурацији.
– САД су усељеничка земља, у којој се у предизборним калкулацијама игра и на мноштво малих мањина. Српска дијаспора злопамти да се Хилари хвалила како је утицала на мужа да бомбардује српске положаје током грађанског рата у Босни, и већ самим тим Трампов изборни штаб је могао да рачуна на српске гласове. Позивница за лидера „у старом крају“ предстваља признање и српској заједници у САД.
– Иако амабасадори САД на Балкану из затечене гарнитуре (Кормак, Скот и др.) тврде да се америчка политика на Балкану неће промијенити, Трампова најава да Америка више неће рушити режиме по свијету наговјештава велику промјену. Можда је Трампова позивница симболичан знак Додику да више неће бити мета спољног подривања.
– Радикална промјена односа према Русији представља главно обиљежје Трампове спољне политике, коју је потврдио и у изјавама послије избора. А судећи по томе што је зауставио пријем Црне Горе у НАТО, рекло би се да ће водити рачуна о геополитичким интересима Русије на Балкану који обухватају и Републику Српску. Познато је да Путин пружа подршку Додику, па је позив предсједнику Српске индиректна порука и предсједнику Русије.
– Баш као што је и сатанизација у америчким медијима Трампу повећала популарност, дугогодишња западна медијска стигматизација Додика учинила га је глобално познатијим од било ког политичара у региону. Могуће да га је позвао због те сличности или као најзанимљивију политичку личност из БиХ и шире.
– Најзад, била је ту и „наша“ Меланија да Доналду покаже на мапи гдје се налази Сарајево, у коме су организоване уличне манифестације подршке „предодређеној побједници“ Хилари, а гдје је Бањалука, одакле је добила необичан поклон у знак подршке избору супруга.
Многе америчке и западноевропске дипломате у региону су недипломатски прејудицирале побједу Клинтонове и најављивале завршетак „недовршених послова у Босни“, што је експлицитно подразумијевало одлазак Додика. Ипак, Трампова изборна побједа, и његов позив предсједнику РС, у најнезгоднију ситуацију је довео в.п. Инцка, који је Додика редовно именовао као главни узрок своје неуспјешне „међународне“ мисије у БиХ.
У необјављивању одлука в.п.-а у Службеном глснику РС, у повлачењу представника РС из заједничких органа, у референдумима и сл., Додик јесте пронашао механизме да блокира Инцкове, према Српској систематски негативно пристрасне, одлуке. На такво ефикасно рушење ауторитета ОХР-а, Инцко је, међутим, узвраћао готово инфантилно сујетно. У периодичним извјештајима за СБ УН он већ годинама понавља како „Босни једино Додик срећу квари“, и тражи подршку за његову смјену и увијек се спотиче на Чуркинов вето.
Са доласком Трампа, и Инцко се престројава. „Имам овлашћења да смијеним Додика, али та су времена прошла. Желимо домаћа рјешења и одговорност“ –каже в.п. за загребачки „Глобус“. Пратио је, дакле, Трампове изјаве „да нема више рушења режима по свијету“, али умјесто да затражи укидање „бонских овлашћења“, која му нису потребна јер „жели домаћа рјешења и одговорност“, он се енергично противи сецесији Српске коју Додик никад није ни тражио.
Онај ко је заиста предлаже јесте Тимоти Лес у угледном часопису „Форин аферс“. На линији очекивања повратка Хилари Клинтон у Бијелу кућу, прије неколико мјесеци се била огласила група из дипломатско-академских кругова у САД са предлогом „четири ентитета у БиХ, спајање Стоца и Неума, премјештање Сребренице из РС у ФБиХ и сл“. Сада, послије побједе Трампа, овај британски аналитичар са дипломатским искуством из Босне предлаже да се политичка мапа региона усклади са територијално-етничким границама као једино стабилним рјешењем за западни Балкан. Лес је само један од оних који су без поговора проводили „међународну“ политику „јединствене БиХ“ и тек по завршетку мандата почели да пишу о томе шта су видјели и закључили током рада на локалном терену. Бошњаке је, међутим, много више погодила „позивница“.
У Сарајеву су толико шокирани Трамповим позивом Додику да просто не могу да вјерују, и тврде да је предсједник РС све измислио, а Морин Кормак, која је одавно прекинула комуникацију са предсједником РС, једино је могла да каже да Миле још није долазио у њену амабасаду по визу. А када је још Тимоти Лес најавио „велику Србију“ и „велику Хрватску“ присјетили су се да Трампова политика према исламском теороризму не изузима ни босанске муслимане.
Изјаве Иванића, предсједавајућег Предсједништва БиХ, да је „Лесов предлог нереалан“ и Вукичевића, амбасадора Србије у Сарајеву, да „ако ћемо се дијелити или спајати, треба да то учинимо сами, а не по спољном налогу“ – биле су им слаба утјеха. Ниједан за бошњачке медије није рекао да су против таквог рјешења, а они су хтјели да чују да „Срби жарко желе да остану у БиХ“ и „да не могу ни да замисле да се Српска уједини са матицом“. Озбиљни људи, па неће да им лажу.
Зато им је најбоље да сачекају да се Додик види са Трампом и поново оде код Путина, па да обавијести Бакира како САД и Русија виде будућност западног Балкана, имајући прије свега у виду шта желе локални ентитети, кантони и народи. Наравно, нико неће ништа одлучити прије него што консултује Инцка и Чавару. У међувремену би могли да лобирају за још једну, макар и помоћну, столицу за јединствену БиХ на свечаној инаугурацији новог предсједника САД. Или да напросто кажу да, поред Милорада Додика, који једини има позивницу, нико други није ни потребан, јер РС је још увијек дио БиХ.
