Током новембра 2016. године, у оквиру Moodle система за учење на даљину[1], Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије изводило је велику онлајн обуку за примену стандарда намењену наставницима општеобразовних предмета у гимназијама. Сајт, како се наводи, настао је кроз пројекат „Развионица“ који је из предприступних фондова, наравно, финансирала/кредитирала Европска унија. Како неписани ред и закон налажу, у хроничном недостатку компетентне домаће интелигенције, новчана средства су преусмерена, како опет званично сазнајемо, „конзорцијуму који је водила Hulla & Co, Human Dynamics K.G.”, који је пројекат и спроводио.
Обука је подељена на више Moodle модула, па је предвиђено да се у оквиру другог изучавају опште и међупредметне компетенције. Пре одговарајућег комплета питања, храбро се истиче: “У савременим образовним системима више се не говори о стицању знања него о развоју компетенција.” Пробаћемо овог пута да занемаримо “слона у соби”, који наставницима општеобразовних предмета у гимназијама отвара очи за чињеницу да се у свременом образовању више не говори о знању. Ошамућени спознајом, читамо питања:
- Како Ви разумете појам компетенције?
- Која је разлика у значењу израза „знати нешто“ и „бити компетентан за нешто“?
- Да ли је то исто или се разликује?
Ако не желите да одустајањем додатно финансијски оштетите своју матичну школу, која вас је о свом трошку свесрдно упутила у топлину сопственог дома, пред сопствени рачунар, у сопствено слободно време, да учите на даљину, ваља некако и одговорити.
Одговор
Негде при почетку текста „Послодавци траже више од теорије“[2] наводи се изјава, по свему судећи фиктивне личности, Милице Ј. (можда по узору на Јозефа К.):
- “Не знам ни сама где сам све конкурисала. Није да ме нису звали на разговор за посао, али кад чују да немам никаквог искуства, иако сам имала висок просек на факултету, остане на томе да ће ме позвати. Ето и даље сам без посла.” – јеца наша врла Милица Ј.
На крају чланка (објављеног у Блицу, Новостима…) наводи се: „Овај материјал настао је уз финансијску подршку Европске уније“. Позивам се, ето, на наведени прилог јер и министарство има истог спонзора. Резонујемо, са врло мало размишљања, да висок просек није гарант запослења. Једначина је једноставна и јасна: “никакво искуство” + “висок просек” = “без посла”. Искуство треба стећи радећи, на велико задовољство господе послодаваца, без новчане надокнаде – рецимо волонтирањем. Колико је новца друштво уложило у те набеђене “високе просеке” а “без посла”! Хвала мултинационалним корпорацијама које п(р)оберу барем оне понајбоље. Кад великом помажеш, ниси ни ти мали – “твоји су те другом дали.” Даље сазнајемо:
- “Наш високообразовни систем недовољно или уопште не обезбеђује да млади стекну практична знања која савремено тржиште рада тражи. Радно искуство, вештина тимског рада, обављања више послова у исто време и рад у флексибилнијим условима су оно што послодавци траже.”
Шта након језгровитог излагања менаџера програма за младе „Грађанских иницијатива“, додати када је и слепом све јасно? Но, понављање је мајка знања. Пре свега, ново образовање треба да се искује сходно захтевима „послодаваца који траже“. Тражи, тражи, па ћеш наћи. Што? Што? Флексибилније услове рада већ су пронашли, то је јасно свакоме коме свакодневни хлеб насушни зависи од хировитог послодавца. Нема фиксног радног времена, нема гарантоване зараде, нема социјалног осигурања… Довољно флексибилно?
“Обављање више послова у исто време?” Можда се питате да ли је то изводиво? Питате се, питате. Зато што нисте компетентни! Као што сваки колега физичар добро зна: “наставник који се повинује квантној педагогији може бити у квантној суперпозицији различитих стања”. Појаснимо. На пример, кредитно сте оптерећени код неке иноземне банке. Дакле, ви у исто радно време привређујете и за домаћег послодавца и за страног кредитора. Јасно? Јасно. Могуће је замислити да и сам послодавац враћа дуг неком страном инвеститору попут Светске банке или Инвестиционе банке ЕУ. У том случају, ви у исто радно време ударнички ваљате кладе за свог иноземног кредитора, потом домаћег послодавца и напослетку његовог страног инвеститора по избору. Итд. Што вредније радите, дуговања брже расту. Ово резоновање превазилази законе (квантне) физике и логику здравог разума па се полако приближавамо зони сумрака. Шкиљећи тако у полумраку, назиремо ипак излаз – додатно запослење, једно, два, три… Ђипате са посла на посао попут вредне жабице. Да ли је то што (у)радите квалитетно? Не замарајте вашу вредну главу таквим питањима. Ви стичете шаренолико “радно искуство” и драгоцену “вештину тимског рада”. Тако послодавац иште.
Можда се питате и следеће. Ако ви радите два, три посла, не смањујете ли тиме могућност да до запослења дође неко ко тренутно нема ни један радни ангажман? Да ја вас нешто питам. Шта сте ви? Жаба гаталинка? Ради се о “напредним међупредметним компетенцијама” и немојте се разочарати уколико не укопчате све из прве. Ваше је да “обављате више послова у исто време у флексибилнијим условима”. Засучите рукаве и ногавице, и прикључите се општем ђипању. Дуговања, хвала интеграцијама, има довољно за неколико поколења. Међународна заједница нас непрекидно хвали. Има, ето, разлога за понос… и нова задужења.
Шта ћемо са студентима и студенткињама друштвених наука? Не дискриминишимо! Тржишту хвала, биће и од њих каквог ћара… Један део, ето, едукује нас, ухваћене на мрежи. Колеге су се снашле. Ухлебили се. Јер су компетентни. Док смо ми са децом погрешно “говорили о стицању знања”, колеге су исправно шириле компетенције. Сада хонорарно шире кућни буџет, а ми хватамо прикључак. Хвала им за другу шансу. Увек се нађу вредне жабице да раздуже нашу ЕУ и њен “конзорцијум који је водила Hulla & Co, Human Dynamics K.G.”
Таман изведосмо блистави закључак да су компетенције нешто фантастично али дефицитарно у балканским врлетима и да у компетенцијама лежи зека-пека из прогресивног јендека, кад нам ректор Универзитета у Београду помути расуђивање:
- “Није лако обезбедити праксу за студенте, јер тржиште није развијено, а послодавци нису заинтересовани.”
Ето ти сад! Ректор, вероватно услед оптерећености непотребним знањем које вуче попут букагија за собом, није успео да већ у наредном чланку прочита како “Србија незадрживо срља у прогрес”. Можда није компетентан? Ипак је студирао у неко друго време. Највероватније је ректор један од оних са “високим просеком” и “никаквим искуством”.
Да закључимо. Евиденто је, дакле, да је аутор чланка од бедног „знати нешто“ доскочио до вредног „бити компетентан за нешто“ па се напослетку искобељао из глиба незапослености „уз финансијску подршку Европске уније“. Рекло би се да ни менаџер програма за младе „Грађанских иницијатива“ не стоји лоше са компетенцијама а вероватно ни са финансијама. Ректор је из некомпетентних времена, иначе не би мрачио ведру будућност.
Једино наша мучена Милица Ј. неутешно рони горке сузе. А само у овом чланку њој покушавају да помогну најмање два лица у чију смо се компетентност недвојбено уверили. Образлажу, излажу, објашњавају, и што је најбитније, својим примером показују. Бадава!
Помозимо уплаканој Милици да се прибере. Постоје најмање три нивоа компетенција доступних некоме као што је она. Највиши ниво, и титулу мајстора заслужује свако ко пронађе начин да даље шири опште дужничке компетенције. У том случају сте чак у завидном положају да преко најразноврснијих (не)владиних иницијатива мудрујете зашто за многе и поред високог просека нема запослења у сопственој држави. Нешто нижи ниво и титулу “снаш’о се” заслужује свако ко се домогне одговарајуће страначке књижице. Ова, политичка компетенција, веома је популарна, а једноставно се и брзо развија и без Развионице. Не захтева никакву посебну предузимљивост или иницијативу или, далеко било, диплому (просек боље да не помињемо).
Уколико сте, из неког непознатог разлога, гадљиви на претходна звања, а нећете веровати има и таквих (узмимо само Миличин пример), онда вам преостаје најнижи ниво и звање вредне жабице која покушава да се искобеља из дужничког глиба. Но, њене компетенције су ограниченог опсега. Што се више и упорније батрга, дубље тоне.
Ето, Милице, на теби је само да одабереш! А ти се радије све исто дереш: “висок просек” па “висок просек”. Па шта!
Није то исто, бедно „знати нешто“ и вредно „бити компетентан за нешто“, него се разликују сааааамо тако. Кол’ко викнеш!
Зато је УРГЕНТНО да се учи КОМПЕТЕНТНО!
[2] http://www.blic.rs/vesti/beograd/poslodavci-traze-vise-od-teorije/ty001sh
