Још је пуно до избора, а кампања је већ увелико почела. И то како је почела!? Једна од кључних карактеристика је организовани удар на патриотску опозицију. За свега две недеље појавило се седам текстова пет различитих аутора на ову тему. Више је него очигледно да се акција координира из једног центра. (Можда тај центар има стари српски назив – Деливери јунит?) Поготово ако се овој акцији додају и драматичним тоном интониране изјаве Зоране Михајловић и Ивице Дачића како ће се „позабавити“ патриотским снагама „због будућности наше деце“, односно да су то партије које шире „опасне идеје“. Тако дођосмо до тога да је залагање за чвршћу сарадњу са Русијом „опасна идеја“.
Тешко је сетити се да је тако нешто организовано против ванпарламентарних снага у историји модерне Србије. Још је теже назрети због чега се то ради, ако анкете јавног мњења тој политичкој групацији дају 6-8,5 посто. Посебно ако се има у виду да су, судећи по изјавама челника овог савеза и свих до сада публикованих ставова, представници овог блока много више удаљени од еврофанатичне опозиције, него од делова власти који, макар и само вербално, показују неку жељу за формулисањем политике која ће Србију очувати као суверену земљу, којом ћемо се више ослањати на искрене савезнике у свету.
Углавном, намећу се два одговора. Први је да патриотски блок стоји много боље него што то анкете показују и да се режим уплашио. Други је да се (стара-нова) власт спрема за ново непочинство у Народној скупштини и да им због тога сведоци не требају. Без присуства посланика који ће се супротставити споразумима из Брисела или „ИПАП аранжману“ са НАТО, све је глатко пролазило кроз Народну скупштину претходне две године. Барем што се формално-процедуралне стране тиче. Нико да постави питање уставности, да уложи амнадман, да користи легитимно право опструкције усвајања одређених решења, како би макар скренуо пажњу јавности на штетност одлука које се доносе. Шта то још може бити учињено у наредним годинама?
Прва ствар се везује, наравно, за Косово. Без обзира на све покушаје да се од шире јавности сакрије, Поглавље 35 је врло јасно. Као и сви претходни документи који су долазили из Брисела и Берлина. Од Србије се очекује да потпише „правно обавезујући“ споразум са лажном државом Косово, који ће подсећати на споразум између две Немачке. Такав споразум би отворио врата чланству такозване Републике Косово у ОУН, после чега ће питање билатералног (не)признавања постати ирелевантно. Да се ка овом сценарију иде показује и последња изјава председника Николића како је Београд спреман да и даље „признаје посебност Косова“.
Друга ствар се тиче уласка Србије у НАТО. Када је о наступу НАТО на Балкану реч, у наредних годину и по дана нас очекује жесток притисак. Србија није само занимљива као евентуална чланица, већ и као страна која неће правити проблем око пријема БиХ или војних акција Алијансе у источној Европи (читај: против Русије). Теме чланства у НАТО и потписивања „завршног споразума“ са Приштином су међусобно повезане. Уколико дође до првог, треба брзо очекивати и ово друго.
Трећа ствар је нови пакет споразума са ММФ-ом и уопште наставак погубне економске политике. Ни та тема уопште није отварана у Народној скупштини током претходне две године, као да о томе и нема шта да се расправља. Оно што се формално називало опозицијом је било спремно да поставља питања Вучићу о суштински безвезним ставкама расходне стране буџета (шта то мења у нашој економији ако Влада има пар десетина возила више или мање или ако потроши пар милиона динара годишње на путовања!?), док се ММФ није смео узимати у уста. Наравно, зато што се ради о „клијентима ММФ-а“, заступницима исте политике, коју су од 2008. спроводили Мирко Цветковић и Млађан Динкић, а данас то чини Александар Вучић.
Какви су резултати те политике?
Војислав Коштуница је отишао и иза себе оставио 8,78 милијарди евра дуга (да подсетимо, када је дошао на чело Владе Војислав Коштуница, дуг је био око 12 милијарди), Мирко Цветковић 15,4, а данас је то невероватних 25,2 милијарди (од тога, република Србија дугује 24,8 милијарде, а јединице локалне самоуправе 430 милиона евра). Само за последњих годину дана дуг је повећан за 2 милијарде евра (при томе, у последњих годину дана је смањен дуг јединица локалне самоуправе). Иако је Законом о буџетском систему учешће јавног дуга у бруто друштвеном производу ограничено на 45 одсто, данас он износи 75,5 одсто. Оно што се дешава у Србији по свему подсећа на Грчку, у којој се упркос све жешћим мерама штедње дуг све више повећавао. На крају, Грци ће успехом прогласити када дођу до фазе стагнације дуга, а стагнација ће бити обезбеђена продајом све преостале имовине. Са овим су итекако у вези и све мере које већ трећа српска влада упорно примењује, а које не дају никакве макроекономске ефекте. До сада је страним инвеститорима дато преко 1,5 милијарди евра подстицајних средстава, а да при томе није покренута расправа о ефектима тих потеза. И што је занимљиво, ММФ ће тврдо инсистирати да се смањују плате за по 1.000 динара, али ових 1,5 милијарди евра неће ни приметити. Ово је само један пример. И разлог да се у Народној скупштини о свему отвори расправа.
Наравно, ако има ко да је отвори. Отуда и притисци на патриотске снаге. И отуда помоћ Александру Вучићу и његовим телалима од Соње Бисерко. Јер, како рече она, да парафразирам, највећа опасност на следећим изборима је да се врате „назадне снаге“ које подржава СПЦ. Отуда вероватно и брујање политичке чаршије да је у следећој републичкој влади већ виђен Борис Тадић,а у покрајинској Ненад Чанак. Они у свему ономе што може да уследи нису „незгодни сведоци“ већ „пожељни сарадници“. Они нису „назадни“, већ баш „напредни“.
