Резултати првих дана рада конференције „Женева-2“ су показали да сиријска опозиција уопште не намерава да води равноправне преговоре који би довели до споразума. Делегација Националне коалиције опозиционих и револуционарних снага (НКОРС) је саопштила своје циљеве, али се они уопште не поклапају са циљевима Женевског коминикеа. Руководилац сиријске делагације Ахмед ал-Џарба каже да мировна конференција жели да натера председника Асада да судски одговара, а опозиционари су они који представљају борце против тероризма, и у Монтре су допутовали да би „ослободили Сирију од тог злочинца“. . . „Конференција – то је једносмеран пут који иде ка правцу признања захтева револуционарних снага без икаквих компромиса“ – прогласио је ал-Џарба.
Та позиција је била врло неочекивана јер су у Белој кући својски радили на томе, да сличних испада од стране опозиционара не може да буде. У светској штампи се појавило много коментара због двоструке игре Вашингтона у вези са овом конференцијом. Ни за кога не представља тајну да главног спонзора НКОРС-а представља Саудијска Арабија која, пак, уопште није тако независна од САД како би хтела да се прикаже, и данас те две државе играју улогу главиних учитеља „умерене“ сиријске опозиције.
У ствари КОРС, ако ћемо право, представља шаку емигрантских отпадника који никада у Сирији није имао озбиљан политички утицај. Зато је смешно рећи да та коалиција може да води самосталну линију на преговорима са Дамаском. Треба да спонзори само трепну на те „револуционаре“, па да они учине све што се од њих затражи. Делегација НКОРС-а игра по сценарију који је унапред написан.
Сирија и њене присталице су се одлучили на преговоре са НКОРС-ом сматрајући да ће форум у Монтреу да стекне извесну динамику која ће у процес увући и друге снаге, најпре Исламски фронт. Из два разлога коалиција НКОРС сама по себи не може да се посматра као главни партнер на преговорима са Дамаском.
Прво, Слободна сиријска армија, коју сматрају за оружано крило НКОРС-а није довољно снажна да би се супротставила државној армији. Друго, НКОРС не може да се бави дискутовањем о документу који је предложио Дамаск , у коме се одређују основни принципи преговора, међу којима су поштовање суверенитета Сирије и одбацивање сваког испољавања фанатизма, екстремизма и радикализма. Како тврди опозиција, документ је супротан основним идејама конференције „Женева-2“, чији циљ они виде у формирању прелазне владе. При том они категорички одбацују и саму идеју учествовања Башара Асада у процесу формирања такве владе. Односно – поново се на столу нашао онај први услов: „Никакав Асад, ма какве околности биле“.
То је јасно зато што учествовање снага које су се ујединиле око Асада са циљем да се формирају нове структуре власти представља директну и безусловну пресуду НКОРС-у. Опозиција је себе компромитовала крвавим бунама и у демократском процесу она не може да добије потребну подршку. Лидери НКОРС-а то знају те се труде да својски одраде задатак који је добијен од Вашингтона и Ер-Ријада тако што конференцију уводе у ћорсокак.
Још парадоксалнију позицију НКОРС је заузео по питању борбе са терористичком интернационалом која је у ствари главни извор агресије на Сирију. У најбољим традицијама театра апсурда Коалиција одбија да уједини напоре са Дамаском, у коме „влада тиранин Асад“, због кога од „џихадиста“ трпи пораз за поразом.
Све то показује да делегација НКОРС-а у Монтре уопште није допутовала како би учествовала у стварању базе за примирје, већ да би одиграла игру дрвених лутака.
Коментаришући исход првих дана конференције посредник међу странама Лахдар Брахими је изразио задовољство већ самом чињеницом да постоји известан прогрес у вези са решавањем хуманитарних проблема у Хомсу. Помоћ опкољеним цивилима Хомса је, без двоумљења, неопходна ствар, али проблем преласка од рата на мирни дијалог се тиме не решава.
Све док најутицајнија фигура сиријске политичке сцене остаје Башар Асад, режисери блискоисточног позоришта не желе и неће ни пожелети прелазак на мирно регулисање ситуације у Сирији, зато што је Асад препрека за даље прекрајање „Великог Блиског Истока“. А какву одлуку Запад жели најбоље говори изјава бившег премијера Велике Британије, а сада специјалног посланика Квартета за регулисање блискоисточне кризе Тонија Блера, који је 24.јануара дат у интервјуу агенцији Euronews у Давосу. „Последњих 6 – 9 месеци, – изјавио је Блер, – Асадове јединице су стекле предност у борбама. Да би се он натерао на равноправан разговор морамо да стекнемо равнотежу и на бојном пољу.“
Мада је, по британској традицији, та изјава благо замагљена игром речи, суштина је очигледна: Запад намерава да силом натера Асада да капитулира. Из уста једног од очева агресије против Ирака зачуо се манифест англо-америчких владајућих кругова: ми смо Башара Асада осудили и имамо намеру да пресуду извршимо.
Зато не чуди што је рад Вашингтона са сиријском опозицијом њеним „терањем“ да води дијалог од самог почетка представљао фарсу. Водећи дијалог са Москвом, узводећи у заблуду Дамаск и Техеран, Вашингтон истовремено одобрава Ер-Ријаду ликвидацију Асадовог режима.
Данас сви схватају да ће се без учествовања „џихадиста“ антивладина побуна у Сирији загрцнути. Много је чињеница које доказују да Запад уз помоћ „Ал-Каиде“ подстиче поткопавање Асадовог режима , тако што упорно обнавља причу о томе да нема везе са тим. Наравно, ту је на снази игра са ватром јер „света крава Запада“ – Израел – лежи уз сам бок, али то је већ тема за следећу главу блискоисточне авантуре Запада.
Формирање нападачке фаланге против Ирана се наставља. Међутим, планови западних стратега почињу да се крше под притиском групе земаља – присталица мира у Сирији. Када не би било стрпљивог дипломатског рада Русије, Ирана, КНР, саме Сирије и низа других земаља, конференција „Женева-2“ никада не би била одржана. Али је она сазвана и мада са огромним тешкоћама – процес преговора је ипак почео. Данас се може само замишљати колико је напора Москва морала направити за и најмањи помак напред за преговарачким столом у Монтреу.
Сада је широко распрострањено мишљење да је конференција осуђена на неуспех. У ствари – њена судбина се неће решавати у Монтреу, већ на бојном пољу. И није искључено да ће врло брзо још јачи представници опозиције, пре свих Исламски фронт, да почну да се договарају са
Дамаском.
Запад је без разлога тако увредио Иран, пошто је направио неслану шалу тиме што је одбио његово учествовање на конференцији. Мудро иранско руководство није ни трепнуло оком без обзира колико су дубоко вашингтонски политиканти ранили достојанство те земље, али уопште не треба да се сумња да ће сада учествовање Техерана у одбрани против терористичке агресије на Сирију бити све јачи.
У својим плановима западни стратези су превидели још једну важну околност: у току рата режим Башара Асада је успео да појача своју популарност међу Сиријцима. Та заслепљеност западних стратега ће се тек осетити.
Све у свему, читава прича о припреми конференције „Женева-2“ је постала још један пример дволичности англосаксонске политике. А за сада у Швајцарској 80-годишњи Лахдар Брахими, специјални представник УН у Лиги арапских држава, покушава да посредује између две делегације, са муком се трудећи да шоу за светину који је приредио Запад претвори у озбиљан догађај.
Јер другог пута нема.
фото http://www.ntv.ru/novosti/832115
