Очекивао сам велики број реакција на изнети став о томе како градња „антимигрантског зида“ није решење за Србију (Вечерње новости, 24.08.2015. у чланку „Будимо људи, не дижимо зидове“). Остајем при раније написаном. Све што се тиче мигрантске кризе је врло, врло сложено, па се не могу нудити једноставна решења.
Најпре, што се „миграната“ тиче: они су у ствари избеглице. Сви који долазе из Сирије, Ирака, Либије, а њих је за сада преко 95 посто, то јесу (они који долазе из Бангладеша, ДР Конга, Еритреје и држава где нема оружаних сукоба нису избеглице, па је и њихов формално-правни статус другачији). Према Конвенцији УН о избеглицама из 1951. године (The Convention relating to the Status of Refugees, ратификовала га још СФРЈ), а који је један од оних на који су УН најпоносније, као и Протоколу који је усвојен 1967. и низу пратећих докумената, државе пријема не могу да врате избеглице у њихове матичне земље (док се за то не стекну услови, дакле док се рат не заврши и не потпишу мировни споразуми и пратећи акти), а државе транзита су дужне да их пропусте. Још су и државе транзита дужне да им омогуће услове за транзит, мада то свака од земаља тумачи и спроводи на свој начин.
Гледано са овог становишта, зид је немогуће решење. Чак и када не би постојали други аргументи против градње зида, овај услов, који нам намећу обавезе из међународних докумената, унапред дисквалификује ту могућност. Примери изграђених зидова који се наводе у прилог овом предлогу су неадекватни. Саудијска Арабија не диже ограду дуж границе у пустињи да би спречила долазак стотина хиљaда миграната, већ да би се спречило убацивање терористичких група из такозване Исламске државе и зауставио илегални повратак добро организованих џихадиста, иначе држављана ове земље. Цео тај појас, у којем се налази више од три четвртине нафтних резерви Саудијске Арабије насељавају шиити, па би свака ескалација кризе могла да доведе до грађанског рата и слома државе. Опет, што се Саудијске Арабије тиче, граница те земље (на којој се управо прави зид) према Ираку постоји још само у школским атласима. Са друге стране је Исламска држава која има претензије да се шири. Сличан је случај са јорданско-сиријском границом, па је и то један од разлога због чега мигранти не могу да емигрирају према заливским земљама.
Простор са којег долазе је „географски левак“ усмерен ка југозападу Турске, а чији шпиц се налази у Газијантепу. Из сличних разлога као и Ријад, Израел је подигао ограду према појединим деловима Палестине. Циљ је био да се смањи број терористичких напада. Са друге стране океана, у Тексасу се зид правио да заустави илегалне мигранте који, међутим, нису избеглице. Мада се и дан данас у САД воде полемике колико се уопште успело са тим зидом (или боље рећи-жичаном оградом), па је „питање илегалних хиспаноса“ једно од ударних на почетку председничке кампање (посебно се истакао у овом погледу Доналд Трамп).
На крају, што се тиче често цитиране Мађарске: Мађарска не прави зид да би спречила даље проласке избеглица, већ да би се све увело у легалне токове. Као и Србија, Мађарска има обавезу да прихвати избеглице или им обезбеди транзит. Нема право да их заустави.
Зашто онда ниче „Орбанов зид“?
Прво, да би се сви мигранти усмерили ка граничним прелазима (Хоргош, Келебија, Бачки брег и тд.) или посебно организованим прихватним центрима. Ту се врши евиденција и прикупљају подаци, а могуће је и раздвојити избеглице од осталих категорија. Такође, усељеници који легално уђу у ЕУ имају право да остану на територији две године, а тај рок се продужава до окончања рата у матичној држави.
Теоретски је, дакле, могуће, да ЕУ врати све избеглице 2017. године. Али, регистроване избеглице. Они који улазе у земљу илегалним путевима остају нерегистровани по више деценија и то је нови проблем за Мађарску. Када су миграције илегалне, онда и нови усељеници у земљи остају мимо икакве контроле, што утиче на економске токове, безбедност, јавно здравље и низ других ствари. Када се има надзор над миграцијама, а мигранти региструју, онда држави остаје низ могућности да интервенише одмах или у каснијем периоду, као и да колико-толико усмерава овај процес (у државама ЕУ после две године надлежни суд доноси одлуку има ли лице право на продужетак боравка или га депортују у матичну или трећу земљу). Други разлог због којег се подиже „мађарски зид“ јесте што је Виктор Орбан трпео огроман притисак јавности. Ко се у последњих шест месеци једном прошетао будимпештанском улицом Ракоци могао би знати и зашто је јавност тако реаговала.
Остале примере, а којима се наводе „одлучне реакције“ других држава на мигрантску кризу, а што се поготово раширило по друштвеним мрежама, не треба посебно ни коментарисати. Као, Македонија послала војску на границу? Без жеље да увредим било кога у Македонији, али како причати о македонској војсци као фактору који може да утиче на овај проблем!? То је као из вица о албанској морнарици. Или: Бугарска послала војску на границу!? Не додаје се да је Бугарска послала војну јединицу са 25 војника и четири америчка хамвија (ето, сазнадосмо и колико су Американци уложили у бугарску армију) на граничне прелазе, а да је и бугарска министарка унутрашњих послова Румјана Бачварова подвукла све ово што је раније написано: да они морају прихватити избеглице и обезбедити им транзит, али да их морају раздвојити од економских миграната и усмерити ка граничним прелазима. На крају, иницијативе Милоша Земана не треба схватати превише озбиљно, мада нам често његове речи пријају. Земан воли када је у центру пажње, а овлашћења су му никаква. О његовом позиву да се хитно праве „евроснаге“ више се ни у Прагу не расправља. Иначе, питање „евроснага“ је разрађено програмом „Берлин плус“, који функционише у оквиру НАТО, па простор за спровођење Земанове идеје не постоји.
Зид није решење. То би Србију само коштало, а подизањем зида не би били заустављени мигранти, направио би се повољан амбијент за цветање опасне друштвене бољке-ксенофобије (или, не дај Боже-расизма), створиле би се додатне тензије у ионако ровитом граничном појасу, погоршали би односе са низом муслиманских земаља (у некима од њих, попут Алжира и Ирана се са пажњом прате догађаји везани за ово питање, јер се прави представа у јавности како су сви мигранти муслимани, мада је то далеко од истине), а вероватно би допринели и нарушавању међуетничких односа у самој Србији.
Последње, вероватно и најбитиније, наглим отварањем теме изградње зида се у јавности ствара лажна слика о томе како постоје само два пута: или да се ограђујемо зидом, или да прихватимо програм ЕУ који се управо пише. А у том програму је и цела прича.
За Србију су мигранти који прелазе преко наше територије мањи део проблема. Већи део проблема за нас представља ЕУ. Јер, за мигранте је Србија транзитна земља, а ЕУ жели да је направи крајњим одредиштем, и код нас убудуће концентрише стотине хиљада несретника са Блиског истока. За могуће инструирање „велике сеобе народа“ заинтересовао ме је пре пола деценије Вилијам Енгдал, а о овом плану сам, иначе, први пут писао пре две године током спремања монографије „Немачка геополитика и Балкан“. Познато ми је и да су се тим питањем озбиљно бавили појединци у неким државним структурама. Остаје питање: зашто се на политичком нивоу није реаговало и зашто нису извршене адекватне припреме?
Шта је неопходно сада учинити како би спречиo развој лошег сценарија? Прво, порука нашим властима је да не смеју да потписују било какве споразуме са ЕУ, нити да пристају на нове услове, а који ће се тицати изградње колективних центара за трајни смештај миграната у Србији. То се не сме учинити по било коју цену, чак и по цену потпуног прекида даљих преговора о приступању ЕУ. Бојазан о томе како би према досадашњим споразумима ЕУ већ могла да нам враћа мигранте на нашу територију не стоји, мада ће, по принципу „ако прође-прође“ сасвим сигурно у Бриселу покушати тако да растумаче постојећи правни оквир.
Наиме, када би се дословно примењивао Даблински споразум (а према њему је скројен и споразум између Србије и ЕУ), 95 посто миграната би било враћено у Мађарску и Италију (Грчка је већ изузета из примене као земља „несигурног порекла“), а ниједан у Чешку, Пољску или Финску, на пример. ЕУ тражи нова решења и за сада јој то тешко иде. Постојећа решења и правне оквире је претекла реалност. Такође, највећи број миграната бира као крајње одредиште Немачку, што Берлин доводи у пат-позицију, јер се ради о избеглицама и нема основа да их немачке власти депортују било где. Да би ЕУ населила мигранте у Србију, онако како нам предлаже наша повереница за родну равноправност, мораће да се потписује нови споразум. А ако нам их врате мимо њихове воље, па их још овде гетоизирамо (нема више пара ЕУ да плаћа одрживу интеграцију, јефтиније и лакше им је да праве велике колективне центре), стварамо амбијент за раст напетости и избијање сукоба. Такође, тиме ће се, мада делује парадоксално, наш однос са ЕУ погоршати. Дешаваће се исто што и са косовским Ромима протеклих година. У среду их из ЕУ довезу на аеродром у Приштини, а они су већ у четвртак били поново на Хоргошу. Само, сада би то биле десетине хиљада људи који би поново кретали из Србије ка ЕУ. Шта тада може ЕУ, осим да од нас тражи да војним снагама штитимо границу, али овог пута, са њене унутрашње стране. Која власт би то могла да уради без икаквих последица? Боље је проблем спречити, него после лечити.
Друго, Србија треба да поштује све до сада преузете обавезе и ратификоване међународне споразуме. Несретници који беже имају право на пролазак преко наше земље, а док су на територији Србије морају поштовати и законе Србије. Ако желе да остану у Србији, постоји јасно прописана законска процедура, која се мора поштовати. Ту нема импровизација. Мада, ретки су примери оних који су показали жељу да остану у Србији. Њихов број се мери промилима и тако ће и остати. Како ће мигранти регулисати свој боравак у земљама крајњег одредишта није наш проблем (све док не потпишемо нови споразум са ЕУ).
Треће, неопходно је да се донесу нови закони и подзаконски акти како би се спречило деловање радикалних исламиста који су инфилтрирани међу избеглице. Од проширивања овлашћења безбедносних органа која се тичу приступа података у (међународном!) телекомуникационом саобраћају (то су они што долазе са ајфоном у руци и имеником коме да се јаве у ком граду на пропутовању до Немачке и већина њих има СИМ картице из једне државе Магреба), до детаљнијег надзора банкарских трансакција које се са појединцима који се представљају као мигранти, обављају углавном из Саудијске Арабије и Катара (какве везе имају избеглице из Алепа са уплатиоцима из Џеде!?). Због овог другог су аустријски медији писали о томе како мигранти добијају 11.000 долара од неких саудијских организација. Опет, као и у низу других прилика се манипулише подацима. Постоје они којима се преко „Вестерн јуниона“ пребацује и више, али су то појединачни случајеви. Јасно је о чему се ту ради. Припаднике ИСИЛ-а неће зауставити зид или жичана ограда, већ обавештајна заједница којој се морају дати нова овлашћења и у коју треба нешто и инвестирати.
Четврто, покретање мигрантског таласа је организован процес који ће мењати историјске токове. Циљ свега није да се промени етничка структура балканских држава, већ да се дестабилизује континентална Европа. Ми ту можемо бити „колатерална штета“, а највећа опасност је да ЕУ (Немачка, пре свих) пребаци део својих проблема на нас. Није „балканска рута“ једини канал за пребацивање миграната у Европу, мада сада постаје главна због великог броја утапања у Медитерану, на рути ка Италији. Колико Србија може имати штете, а колико користи од покушаја дестабилизације Немачке, Француске и Италије је друго питање. У овом тренутку треба имати у виду да ми не можемо утицати на тај процес, али и упозорити да немамо никакву обавезу да усвајамо одлуке којима ћемо бранити Берлин, Париз и Рим. То су њихови „ратови“ и њихове бриге, питање велике игре коју са Европом и могућим стварањем „Евроарабије“ играју САД и неке исламске државе, у којима ми не морамо учествовати. Имамо ми и наших брига којима смо забављени. Пето, неопходно је усвојити нове планограме ангажовања здравствених служби како не би дошло до ширења епидемија и заразних болести.
Треба још подвући и да, када се ради о структури избеглица, незванично се може доћи до података да 55 посто њих чине жене, деца и мушкарци који путују са породицама. Међу преосталих 45 посто, мушкарцима који путују без породица и војно су способни, у пролећном „избегличком таласу“ је било између трећине и половине блискоисточних хришћана, монофизита и нешто мало јазида. Пошто су у првом таласу углавном бежали немуслимани, ова структура се већ мења, а за очекивати је да се потпуно измени током следеће године (према незваничним подацима треба бити опрезан, али су процене да је у последњем августовском таласу међу избеглицама било 18 посто хришћана). Међу мухамеданцима је било у великом броју и Алавита, Курда и припадника малобројних народа, који немају никакве везе са радикалним исламистима. Чак напротив, бежали су управо од њих. Међу мигрантима који ових дана табанају преко Србије су и они чији је матерњи језик арамејски. Логично, јер у данас опустошеној Малули нису живели ИСИЛ-овци. Ти људи нису безбедносна претња Србији, на начин како се то представља по друштвеним мрежама, нити има разлога да се повезују са радикалним исламом. Све што се дешава може се посматрати и из овог угла.
На крају, могу се чути и поруке да, коме је стало до избеглица, слободно може да их прими у своју кућу. Да ли неко помаже и колико помаже другима је лична ствар. Хумана дела се не чине да би се њима после хвалили у јавности. Међутим, за неке даље расправе је важније рећи како ово није никакав аргумент, већ најјефтинија политичка пропаганда. На њу се може узвратити једнаком пропагандом: они који хоће да праве зидове нека то плате из свог џепа, порески обвезници нису дужни да плаћају такав пројекат. А, ако им је стало да заустављају мигранте на граници Србије и не дозвољавају им улазак, нека се наоружају, па правац-Прешево. Признаћете, то није аргументована расправа, већ кафанско препуцавање које не приличи озбиљним људима.
На крају, да се вратим на изнету тезу о моралној димензији проблема. Када год су Срби основе за своје постављање тражили у сопственој традицији, хришћанском милосрђу и солидарности-били су на победничкој страни. Треба се подсетити да су на Церу из истог казана јели српски војници и аустроугарски заробљеници, а да су у Цркви св. Димитрија у Лазаревцу и Спомен-костурници у Аранђеловцу једни до других, после Колубаре, сахрањени и наши и њихови. Ту генерацију Срба је водило начело „будимо људи“. Њих није инфицирао вирус ксенофобије. То је било време када се држало до неких принципа. Све што од нас траже мигранти је да у миру и без великих компликацију прођу ка намераваном крајњем одредишту. Зашто би им одмагали у томе? Опасности се крију на другим странама и о томе треба размишљати.
