Живети значи не ћутати

Сагледамо ли човеков живот могли би да га поделимо на три суштинска дела: рођење, живот, смрт. Само рођење човеково последица је љубави двоје људи и њихове одлуке да ту љубав обележе и крунишу децом. Смрт је као и рођење сегмент живота о коме не одлучујемо ми, једино је сигурно да свако ко је рођен мора и умрети. Између ова два сегмента живота о којима ми не одлучујемо али сасвим сигурно су део нас, налази се живот. Оно што је најважније је да нам време не пролази размишљајући о ономе што не зависи од нас а да у исто време заборавимо живети. Живети се може само ако учествујемо у ономе што зависи од нас. Срећни и задовољни бићемо искључиво уколико будемо имали довољно вере и храбрости да утичемо на оно што од нас зависи.

„Чутање је теже од лажи, јер чак и највећа лаж подразумева ма и најмању меру истине, а ћутање чак и њу игнорише.“

 Борислав Пекић

Вековима упорно и систематски нам понављају гомилу лепо упакованих историјских лажи и неистина. Посматрајући Србију и Србе данас испада да су успели у свом пројекту зла. Питате ли данас грађане Србије о њиховој историји, већина ће вам причати о доласку Словена у 6. веку на Балканско полуострво иако сви трагови указују да смо ту били бар 7-8 векова пре тога. Лаж која им је потурена из западне кухиње неће их зауставити да вам испричају како смо дошли преко Карпата и поред тога што је то тада и на тај начин како су бајкоисторичари запада описали било немогуће. Такву измишљену и подметнуту истину користимо и у школским уџбеницима одакле уче наша деца. Очито је да нико и не размишљамо какве последице ће имати то што лажемо нова поколења.

Надајмо се да ће наши потомци ипак бити храбрији и вреднији од нас и прочитати и оне књиге које се заснивају на истини и чињеницама а не нечијим подлим жељама. Надајмо се да ће они сем бајки и басни подмуклог запада читати и историју. Морају само у томе бити истрајни јер ће сигурно за све што западу не одговара бити нападнути и обележени као легитимна мета, покушаће да их дискредитују и изложе подсмеху. То је начин који су увек користили да би њиме бранили своје историјске неистине. Тужно је што су им у томе увек помагали и неки бивши Срби.

Морамо знати да док год постојимо, докле год осећају присуство светосавске душе, они неће стати са својим лажима. Сетимо се само последњих дешавања на простору бивше СФРЈ. Србе су оптужили за злочин од 5.фебруара 1994. на пијаци Маркале иако за то никад нису имали доказе. Данас када истина излази на видело, када и бивши припадници муслиманских јединица износе признања да су злочин осмислили Алија Изетбеговић и Мустафа Церић а извели га генерали армије БИХ, запад то гура под тепих и заташкава. Такво њихово понашање је и за очекивати али где је наш глас, докле ћутати?

Мислимо ли да је то са Маркалама прошло и да се на то не треба враћати? Нисмо ваљда и даље толико наивни? Нећемо им ваљда дозволити да због нашег ћутања и наивности на наше потомке ставе крст геноцида? Допустили смо да у Меморијалном центру у Поточарима у камену плочу буде уклесан број од 8.372 жртве. Тај измишљени број сребреничких жртава стоји оптужујући српски народ, иако се ни у једном документу не помиње ни приближан број. Заборавља се истина да је за пет година прекопавања терена Хашки трибунал ископао једва 442 тела за која се може са сигурношћу потврдити да су стрељана. Избегава се чињеница да је највише рангирани цивилни званичник УН Филип Корвин у јулу 1995. чврсто остао при тврдњи да је у Сребреници погубљено између 700-800 људи.

Како то да се нико не запита како су могли 200 српских војника и 5 тенкова да почине геноцид над толиким народом у Сребреници, коју су при томе бранила 5.500 муслиманска војника. Потпуно је јасно да снаге ВРС које су тада биле далеко технички и бројно инфериорне нису могле починити ни већи злочин а камоли планирати некакво „масовно истребљење“. На то указује и изјава једног од највећих светских ауторитета, директора центра „Симон Визентал“ Ефраима Зурофа, који је у јуну 2015. за Сребреницу изјавио следеће:

„Колико знам, оно што се тамо десило није опис или дефиниција геноцида. Мислим да је одлука да се то назове геноцидом донета из политичких разлога“.

Да би Сребреницу схватили још боље, да би јасно видели „пријатељски“ загрљај запада треба подсетити на констатацију директора Специјалне комисије америчког конгреса за тероризам и неконвенционални рат Јосифа Боданског:

„Сви независни форензички докази указују на број од неколико стотина муслиманских жртава, и то вероватно у нижим стотинама. Непрестано инсистирање на високом броју муслиманских жртава такође служи прикривању претходних убистава српских цивила у том граду од стране муслимана“.

Не смемо никад заборавити на опасност које носе њихове лажи. Морамо бити спремни како на нове неистине из ЕУ и НАТО кухиње тако и на помоћ наших властодржаца, оних бивших Срба који су спремни да признају и измишљене злочине. Остаје ипак чињеница коју ни ЕУ ни било какве Алијансе не могу изменити: лаж може успети, може и потрајати као и ове њихове до сада, али не може вечно трајати. Када се њен почетни успех заврши остаћемо само ми и они. Ми који смо се без обзира на тешкоће, проблеме, жртве држали вере и истине, и они који су измишљали лажи или их због личних интереса прихватали. Тада нико неће моћи да се крије иза неке „више политике“, тада ће свако носити крст својих речи и дела и предати га својим потомцима.

ЖИВОТ

Србин је увек знао да истрпи, али никад није престајао да се бори, увек је волео све животом дано. Као што светосавац зна да су живот или смрт само почетак, тако и неуспех или пораз никад нису трајно стање. Они су само део животног испита и без њих не би било успеха и победа. Зато када наступе та времена у којима не изгледа све лепо морамо напунити срца вером и добро размислити. Сагледати зашто су се баш нама догодила, зашто онда и зашто сада – али никад не смемо очајавати, никад се предати, никад ћутати.

Ти тренутни порази или неуспеси су само опомена да морамо бити бољи, да наш глас мора да се чује. Све што нам се догађа су само опомене да нисмо до краја испратили пут својих предака, да смо застали, да нисмо показали довољно храбрости, одлучности, смелости. Разлог за то увек је био што смо недовољно веровали, што смо се удаљавали од светосавља. Зато похитајмо назад у своје душе и исправимо грешке, јер тада нам ништа неће моћи ни домаћи каљ ни западне хијене.

Нема разлога да више слушамо како ће бити боље, не догађа се овај живот неком другом да би ми чекали то боље време. Доста је било пораза и кукања, престанимо са тим, време је да нас више не изненађује ништа у животу, већ да ми зато изненадимо живот и почнемо га стварати по нашим мерилима. Судбину кажу да нико није променио али нико нам не брани да уредимо окружење у којем ћемо живети своју будућност.

Одлуке које доносимо не могу чекати неко друго време. Будемо ли одлагали одлуке, не скупимо ли довољно вере и храбрости за дела сада, остаћемо само неми сведоци времена. Дозволимо ли да време настави да тече без нашег утицаја, моћи ћемо само да посведочимо привидно неминовни пораз. Време ће нам истећи а историја нас избрисати. Време је да престанемо да ћутимо.

Ми знамо ко смо и не тражимо да нас због тога воле. Имамо веру, душу, част и реч, и знамо да нас се због тога плаше. Ми им за то нисмо криви и као Срби сигурно им нећемо дозволити да нас мењају или застраше. Данас када су све свеће којима се траже људи догореле, прави светосавци ће храбро стати и поново покушати да овом свету дају нови пламен наде. Знајући да и најцрњи камен када се обасја постаје бар за нијансу светлији, пламеном вере, части и истине бранићемо српство и покушати тамна срца запада бар за нијансу да просветлимо. Наше је да будемо оно што јесмо, а да ли ћемо њих успети бар мало да променимо није толико битно колико је важно да не заборавимо да свако свитање почиње буђењем. Време је зато да се пробудимо и престанемо да ћутимо.