Формирање националног платног система Русије и коришћење националне валуте не само у унутрашњим, већ и у спољним операцијама руских банака и компанија из области дискусије је све ближе увођењу у праксу. Истовремено за дискусију остаје цео низ питања која су у вези са тим преласком. Помисао да Русија треба своје енергенте и остале сировине да продаје не само за доларе, већ и за рубље, постојала је још у прошлој деценији. Чак је била формирана и робна берза за трговину нафтом за рубље, али она није добила неки већи замах. У идеји о коришћењу рубље у спољној трговини Русије критичари су упозоравали да су националне валуте земаља-извозника сировина и енергената (у које спада и Русија) нестабилне, те је зато однос купаца према тим валутама много обазривији. Зато су присталице замене долара за рубљу предлагале да се рубља претвори у златну рубљу, тврдећи да ће у том случају она постати чврста валута коју никакви тржишни ветрови неће моћи да пољуљају. При том се подразумева да ће јединствена златна рубља да се користи и у Русији, и за спољне обрачуне. Међу онима који су подржали тај пројекат било је оних који су са носталгијом помињали златну рубљу министра финансија С.Ј.Витеа из 1897.године, као и оних који су уместо златне Витеове рубље мислили на златни червонец Г.Сокољникова из средине 20.година прошлог века.
На жалост, у литератури се ретко може наћи озбиљна анализа последица увођења златне Витеове рубље. Да подсетим да је она и у другој половини 19.века функционисала по европским берзама и била забавна играчка за шпекуланте девиза у Берлину, Паризу и другим финансијски најјачим европским градовима. Још су претходници министра Витеа, министри финансија Бунге и Вишњеградски предлагали да се рубља ојача тако што ће добити златну подлогу. Међутим, да би се то остварило, било је неопходно да постоје солидне златне резерве, којих у Русији није било. Мада је Русија била земља која експлоатише злато, да би се створиле одговарајуће резерве требало је да се драгоцени метал копа и испира неколико деценија. Извор злата за попуну златних резерви је могао да постане и извоз житарица. Вишњеградски је прогласио: „Нећемо све појести, већ ћемо извести!“ Тако се једно време и радило, али ни то није било довољно да би се рубља претворила у стабилну валуту. Трећи и најважнији извор попуне златне благајне Руске империје су били златни кредити. Злато које би се враћало и плаћало могли су да понуде Ротшилди који су после Наполеонових ратова у својим рукама држали велике резерве тог метала. А да би он радио, односно да би доносио камату, било је неопходно да се у свету успостави златни стандард. Први златни стандард је увела Велика Британија (1821.године), а затим, када је Бизмарк 1873. у Немачкој увео златну марку, процес увођења златног стандарда је кренуо као лавина. Уосталом, баш од 1873.године у Европи је почела Велика депресија која је трајала 23 године. Веза између увођења златних валута и економске кризе је била очигледна.
Златна валута: омча око врата националне економије
Русију су у „златни клуб“ увукли крајем 19.века, и за њу се то показало као терет који није могла да издржи, јер се покриће рубље златом у нашој земљи тада приближавало цифри од 100% (то је било јаче покриће него у другим европским земљама). Руска империја је тешко подносила стални недостатак новца, и златни стандард се за њу претворио у златну омчу. Како би омча бар мало попустила, у земљи је спровођена политика привлачења страног капитала (односно: у Русију је убациван капитал земаља у којима је важио златни стандард). Тако су се индустрија и банкарски сектор нашли под контролом странаца. По производњи многих индустријских грана и пољопривредној производњи пред Први светски рат Русија је заузимала 4. или 5. место, али је по величини спољног дуга била прва у свету. Златна рубља јесте сматрана за златну валуту, али су њу обезбеђивала задужења, а не само злато, јер је злато које се налазило у трезору Државне банке било позајмљено. Земља је великом брзином губила свој суверенитет и претварала се у колонију Запада. Ето то је била цена Витеове златне рубље.
Уосталом, испоставило се да ни у свету златни стандард неће бити дугог века. Почетком Првог светског рата европске земље су биле принуђене да обуставе важење златног стандарда (тј. била је прекинута размена папирног новца за злато). После рата тај стандард је поново почео да важи у неким европским земљама (у Великој Британији и Француској), али у скраћеном облику (такозвани стандард златних полуга). Валуте различитих земаља су своју везу са златом сачувале посредно – преко размене за долар САД, за британску фунту, француски франак. Средином 1930. у условима постојања економске кризе златни стандард је потпуно демонтиран.
Последњу верзију златног стандарда представља златнодоларски стандард, који је уведен пре 70 година на Бретон-Вудској конференцији. Веза света новца са златом је обезбеђивана преко размене долара САД за жути метал, чије су резерве у Америци после рата износиле 70% светских резерви (без СССР-а). Међутим златнодоларски стандард је престао да постоји за мање од три деценије, веза света новца са златом је прекинута, и оно се претворило у обичну берзанску робу.
Светско искуство је показало да злато представља крајње небитно средство за одржавање стабилности тока новца. Осим тога, повећање златних резерви увек заостаје за јачањем привреде, јер злато као новац брзо почиње да делује као кочница привредног развоја. Златни стандард је потребан само онима који имају много злата и који су спремни да га позајмљују. На тај начин они, власници злата, постају све богатији, а остатак света све више и више сиромаши.
Нови планови за „вешање златом“ читавог човечанства, а са њим и Русије
Откако је дошло до краха монетарног система Бретон-Вудса прошло је већ четрдесет година. За сво то време цена злата је вештачки смањивана. Куповала га је шачица светских банкара (за које је прихваћено да се условно називају „група Ротшилдових“). По свему судећи, велики део подземних спремишта злата и ризница у Форт-Ноксу, где је крајем тридесетих година прошлог века складиштено злато трезора САД, је опустошен. Наступио је тренутак за светске банкари да још једном заврте златни рулет, играјући се са светом. Све чешће се у различитим земљама чују гласови који понављају да је потребан нови Бретон-Вудс са златном валутом и фиксираним курсевима. То је варијанта реинкарнације златног стандарда у светским сразмерама.
Предлаже се да се у неким земљама уведе златан новац, не чекајући на нови Бретон-Вудс. Већ неколико година светски медији упорно понављају тему увођења златног јуана. А сада је постала популарна и идеја златне рубље. У суштини – то су предлози за економско самоубиство.
Прво, земља која одлучи да уведе златну валуту мора да сакупља злато по принципу „Нећемо све појести, већ ћемо извести!“ У време Вишњеградског и Витеа извожена је пшеница, а сада се Русији предлаже да више извози нафту и природни гас. Руске резерве злата се процењују на око 50 милијарди долара, те оно може да обезбеди између 7 и 10% садашње количине рубаља у маси. Може да се замисли колико још треба да се „недоједе“ како би се свету показало да Русија може да има „најтврђу“ валуту.
Друго, пошто се златна валута уведе она се, како је већ речено, претвара у кочницу и омчу. Омча може да се олабави само преко кредита у злату, али такви кредити олабављују омчу само привремено, а затим, како показује цео низ историјских примера, долази до леталног исхода.
Индустријализаци
Средином 20.година прошлог века кроз Совјетски Савез се проносила идеја да совјетски червонец постане златан. Он је златан био само номинално, односно – био је обезбеђен златом (као и другим драгоценостима), али папирни червонец није могао да се размени за злато. Г.Сокољников, тадашњи народни комесар финансија, изјављивао је да ће совјетски златни червонец да се врти на свим девизним берзама света. У партији и у влади СССР-а у то време се водила оштра борба у вези са проблемом размене папирног червонца за злато. Међутим, червонец никада није мењан за злато, већ је у земљи почео да се формира новчани систем принципијелно другачији од дотадашњег. У самој земљи су у промету биле новчанице од папира и државни листићи. Папирни новац је допуњаван безготовинским начином плаћања који је постојао у производној сфери. У сфери спољних обрачуна важио је државни монетарни монопол, и рубаљ није ни кориштен за операције са иностранством. Захваљујући таквом новчано-кредитно
Али, једна је ствар складиштење и коришћење драгоценог метала као стратешке сировине, а сасвим друга је увођење златне валуте и везивање националне новчане јединице за резерве тог жутог метала. Ако је прво неопходно да би се обезбедила економска независност земље, друго се неизбежно везује за ризик финансијског поробљавања земље…
