Књаз и краљ Србије Милан Обреновић IV., који је као “увређена удавача” замрзио све руско, ипак је слао младе официре на војно-стручно усавршавање у Русију.
Иако везан тајним уговором на аустро-угарску политику, што је подразумевало изразиту русо фобију у свим државним пословима, који су били на видљиву штету Србије и народа српског у целини, сањао је и желео ослобађање српске колевке државности – Косова и Метохије, тада вишевековно окупираног од Османског царства!
То није могло да се оствари без јаке и модерне војске, а модерну армију без усавршавања старешина, није могао никако изградити. Државни чиновници су му се школовали у тадашњој Европи, највише у Аустро-Угарској, Немачкој и Швајцарској, али је ипак желео да војне науке српски питомци стекну у православној земљи, где их током школовања РКЦ бискупи као духовни пастири и старатељи училишта, неће убеђивати за унију.
Неразумни српско-бугарски рат, у који је усрљао као пијани сватови у набујалу реку, нарочито је показао и неопремљеност материјалну и неприпремљеност стручну код старешина за модерно ратовање, које је доживело корениту промену у тактици употребе пешадије и артиљерије, након француско-пруског рата.
Руско војно училиште Петроградско, међу првима у светским силама изменило је наставне планове, обучавајући питомце по новим стандардима практичне наставе.
Зато се краљ Милан и обратио молбом, да се група српских трупних официра који имају практично искуство из ратова (српско-турски и српско-бугарски) додатно оспособљава на двогодишњем школовању у руској трупи, како би усвојила ове нове стандарде у модерном оружаном сукобу, квалитетно осавремењујући будућу српску војску.
Иако је и руска влада и генералштаб знао за тајни уговор са Аустро-Угарском, ипак је молба прихваћена, јер је преовладао став да није Милан Обреновић српски народ, и није његова мржња и народна мржња, напротив, безбројни примери су негирали Милана и његове ставове.
Тако се у пролеће 1891.године упути група одабраних официра на усавршавање у руску трупу.
Своје ће практично знање стицати до септембра 1892., до завршетка војне школске године.
Међу одабраним старешинама ове специјализације и млади је капетан 2.класе Љубомир Милић, полазник 1.класе Више школе војне академије, коју је уписао 1884.године, али је школовање пролонгирано, због учешћа питомаца у рату 1885.-е, и окончало се тек 1887. године.
Млади се капетан нарочито интересовао за обуку и усавршавање подофицира, јер га ратно искуство учи да је подофицир кичма армије, а он је у пешадијској Подофицирској школи био наставник за предмет – Пешадијско наоружање и школа гађања!
Српска војска увела је тада пруске стандарде из недавног француско-пруског рата, као најмодерније и најквалитетније, тежећи што бољем и бржем напретку своме.
Зато ће данас војска Србије по препоруци британских инструктора и укинути средњу војну школу, а увешће се НАТО курс за подофицире, где се од професионалних војника бирају подобни за подофицире, по моделу дрила, без духовне патриотске основице, јер за будућа ангажовања у белом свету није потребна српска војничка патриотска традиција, већ НАТО- вска послушност!
Капетан Милић, после успешно завршене специјализације у Русији, распоређен је у наставно одељење српског генералштаба, где детаљно описује наставу у руској Подофицирској школи и тамошње уведене новине. Зато је већ у новембру 1894.године именован за помоћника начелника Подофицирске школе, да би накратко боравио у трупи, и након положеног мајорског испита био постављен за начелника Подофицирске школе.
Љуба Милић је заслужан за иновацију обуке и наставе која ће ишколовати српске подофицире, који ће у три рата бити кичма српске армије, и знатно допринети војничким победама и слави српскога оружја!
Професионалну каријеру наставиће као командант V. пука, па потом XIV. и XIX. пука српске војске. Пензионишу га у октобру1906. године као пуковника, али је већ у октобру 1912. године реактивиран, и именован за команданта самосталног Калнског одреда а потом и за команданта Моравске дивизије II.позива. У Церској битки 1914. године, истаћи ће се пресудног 18. августа, када је рад Моравске дивизије II. позива био одлучујући за преотимање иницијативе од непријатеља. Умео је ненаметљиво да одабере прави тренутак за иницијативу, а остао је запамћен на почетку Колубарске битке, по доскочици, када је прекинуо напету атмосферу на саветовању, између команданта армије генерала Живојина Мишића и потчињених команданата дивизија, својим шеретским питањем -“Које вино уз ручак нуди команда армије”?
У септембру 1915. године, оформили су Немци групу армија “Макензи” као ударни део Тројне инвазије на Србију, коју чине XI. немачка, III. аустро-угарска и I. бугарска армија, под здруженом командом немачког фелдмаршала фон Макензена. Он након два покушаја (први – 23.октобар-1.новембар у реону Крагујевца; други – у реону Краљева од 2.-7.новембра, да се затвори правац за Рашку) отпочиње и трећи покушај, да потпуно порази Српску војску. Тежишни део ове операције понела је бугарска II. армија, чије трупе 26. октобра заузимају стратешки важну Качаничку клисуру, отсецајући тако Србима везу са Егејским морем. Силовито наступајући код Криволака у склопу операције “Овче поље”, Бугари наносе тежак пораз експедиционом корпусу снага Антанте, који се од августа “гнезди” укопан код Черне (Дојранско језеро), чекајући да савезничке владе одлуче да ли помажу или само лажу, Србију!
Иако је командујући француски генерал Сарај имао три француске и једну британску дивизију, није успео да убеди Винстона Черчила у значај неопходности војничке помоћи исцрпљеној српској војсци, и преко потребног наступа долином Вардара уз очување пруге Скопље – Солун!
Проређена српска II. армија војводе Степе Степановића упорно задржава Бугаре до одлуке владе, која у Крушевцу 29.октобра под председавањем регента Александра, суочена са тешком војном и укупном ситуацијом, ипак доноси одлуку да ће држава Србија истрајати на досадашњем политичком курсу.
Влада и врховна команда одлучују се за повлачење на албанску обалу, одакле ће српска војска бити евакуисана, јер имају гарантије руског цара Николаја II. Романова, а царска се не пориче!
Зато се војвода Степа као командант армије одлучује да формира маневарску групу (Тимочка I. позива, Шумадијска II. позива и Моравска II. позива) која ће успорити продор Бугара. За командујућег ове маневарске групе одређен је Љуба Милић, командант Моравске дивизије II. позива, као вешт и одлучан трупни старешина који не преза од употребе бомбе и бајонета (руска војна школа!), али и познаје бугарске противнике из недавног балканског рата.
Начелник артиљерије II. српске армије пуковник Војислав Милојевић, мајсторски је одабрао положаје српске артиљерије, која успева да ватром задржи бугарско напредовање, а Љуба Милић, занатски вешто бира правце наступања својих снага и креће у силовит контранапад, потпуно неочекиван од непријатеља. У познатом српском маниру команде – “Гоните их, док им срце не пукне”!- успеће да потисне и одбаци Бугаре на око 20 километара од града Лесковца! Ослобађајући пут Прокупље-Лебане, омогућио је планско извлачење српских снага у правцу Косова и албанске обале.
Ова битка је у војним уџбеницима позната као “Лесковачки противудар” српске војске.
Љуба Милић је изврсно познавао своје некадашње питомце, и знао колико су мотивисани да одбране Отаџбину своју и слободу њену, јер су васпитавани на српској слободарској традицији!
Када је на Крфу 1916. године извршена реорганизација опорављене српске војске, сва тројица српских војвода предлажу једногласно, да Љуба Милић заслужено понесе генералске еполете, када је већ доказано понео и генералску одговорност!
Као последњи унапређени српски генерал, вршиће Љуба Милић дужност инспектора пешадије, старајући се о укупној припремљености српске војске за ослобођење Отаџбине у Солунској офанзиви, септембра 1918. године.
У мају 1919.године именован је за заступника команданта новоформиране Јадранске дивизијске области, и уједно за делегата српске владе код покрајинских власти у Сплиту, али и члана државне комисије за разграничење са Италијом.
Браниће у расправама одлучно и упорно сваки камен Далмације, као што је оружјем бранио и обалу Пусте реке, у новембру 1915. године!
Од 1923. године понеће Љуба Милић на свом генералском копорану две (“француске”) звезди це, ознаку дивизијског генерала југословенске војске, по новом устројству у новој држави.
Када се поново роди српска војска (а извесно је да хоће) свакако ће се обновити и Подофицирска школа, која би требало да заслужено носи име генерала Љубомира Милића, српског и руског питомца, васпитача генерација српских подофицира који нису знали за команду “напред”, већ искључиво – “ЗАМНОМ!”, као једину коју су они и користили!
Садашњи саветници војске Србије из разних британских “експедиционих корпуса” и “тета генералица” из Националне гарде Охаја, након обилне вечере у дому гарде, после показног *балета” гардијске јединице, у опасности су да их у сну походи дух генерала Милића, накострешених бркова, командујући духовима својих подофицира -“ЗАМНОМ!”- на непријатеља српства васколиког”!
