Погледајмо историјат веза и односа између СРЈ (Србије) и Р, Српске пре Дејтонског споразума и након њега. Влада РС је још у априлу 1992. године донела Одлуку о оснивању политичког и економског представништва РС у Београду. Оно је све време рата деловало у области политичких односа, економске, културне и друге сарадње од интереса за РС. Представништво РС у Београду није никада прекидало свој рад, оно постоји и врло успешно ради и данас, са знатно ширим пољем деловања.
Након Дејтонског споразума у марту 2001. године у Бања Луци је потписан Споразум о специјалним паралелним везама (подвукао аутор) између РС и Савезне Републике Југославије (СРЈ). Споразум су потписали Председник РС Мирко Шаровић и Председник СРЈ Војислав Коштуница. Овом приликом се користио термин везе а не односи, како то стоји у Уставу БиХ. Истини за вољу, те везе као да су остале стварно паралелене, односно као да се на једном политичком колосеку налазила РС, а на другом Србија.
Након обнове независности Србије Председници РС и Србије (Драган Чавић и Борис Тадић) и Председници Влада РС и Србије (Милорад Додик и Војислав Коштуница) су у Бања Луци, у септембру 2006. године, потписали Споразум о успостави специјалних паралелних односа између РС и Србије.
Скоро једну деценију, реализација одредби Споразума о специјалним паралелним односима била је врло скромна. Могли бисмо рећи да се Споразум користио највише у протоколарне и политичко-пропагандне сврхе са елементима фолклора, без битних резултата у области привредне сарадње, културне размене, сарадње у области науке, туризма и институционалне сарадње политичких и државних органа, страна потписница Споразума.
Конкретнији облици сарадње између РС и Србије засновани на Споразуму уследили су након усвајања Закона о потврђивању споразума о успостављању специјалних паралелених односа између Републике Србије и Републике Српске, који је објављен у „Службеном гласнику Републике Србије – Међународни уговори“ (подвукао аутор). Споразум је утемељен на поштовању и уважавању одредби Дејтонског споразума, успостави трајног мира и стабилности у региону, поштовању суверенитета и територијалног интегритета БиХ, поштовању поделе наделжности између институција у БиХ, те на уверењу да ће се допринети друштвеном, демократском и привредном развоју Србије, РС и БиХ у целини.(1) У Споразуму је предвиђена сарадња у следећим областима: привреда и коришћење привредних ресурса, планирање, законодавство, приватизација и денационализација, наука и технологија, образовање, култура и спорт, здравство и социјална политика, туризам и заштита околине, информисање, заштита слобода и права грађана у складу са највишим међународним стандардима.(2)
Наведене области сарадње не можемо у потпуности назвати специјалним областима. Паралелне могу бити, јер се сарадња у сличним областима остварује између Србије и БиХ. Зато у Споразуму треба дати акценат на формулацију специјални односи. Односи морају бити специјални или, како кажу Бошњаци, „посебни“, баш из разлога што се остварује сарадња између РС и Србије, између осталог ради заштите националног идентитета и конститутивности Срба у БиХ. Није потребно прекрајање граница БиХ да би се остварила пуна сарадња и специјални односи између Срба са обе стране Дрине. Набројаним областима сарадње треба додати и бригу и обавезу коју Србија има у погледу заштите Дејтонског споразума. Србија и њена привреда, култура, образовање могу ући у РС без промене граница БиХ, или укидањем границе на Дрини. Устав БиХ је дао значајну полугу РС да се по садржају свог привредног и економског развоја осећа „делом“ или „подсистемом“ привредног система Србије, да по образовним програмима буде јединствена или компатибилна са образовним и научним системом Србије итд.
Интензивнија сарадња државних руководстава РС и Србије и чвршће повезивање РС и Србије изгледа да је постало и предмет интересовања обавештајних служби БиХ, које већ скоро годину дана прате и шпијунирају политичаре из РС и Србије. Но то је посебна тема која заслужује ширу анализу. Бошњачки политичари у Сарајеву не могу да се помире са чињеницом да постоји интензивна сарадња између српског народа на различитим српским државним и етничким територијама, независно од државних граница.
Ако погледамо односе који владају између ЕУ и Србије, посебно у областима економије, привреде, саобраћајних коридора, инвестиција, видимо да је ЕУ дубоко у Србији, иако Србија још није члан ЕУ. Десет паневропских саобраћајних коридора који повезују земље централне Европе, са земљама источне и југоисточне Европе, су најбољи пример који показују да и Србија, као део мреже тих коридора, може попречним везама да се повеже са РС и да је учини компатибилном са мрежом саобраћајница у Србији и кључним коридорима на југоистоку Европе. Инфраструктурно повезивање РС и Србије би олакшало све остале видове и облике сарадње и унапређења привредног и економског развоја српског народа у целини.
За Србију је најважнији коридор 10: Салзбург – Љубљана – Загреб – Београд – Ниш – Скопље – Солун, и његов крак Ц: Ниш – Софија – Истамбул (истини за вољу коридор 10 кроз Србију изгубио је нешто на значају за ЕУ, делимично због спорости радова које изводи Србија на нашем делу трасе, а више због бугарско-румунског пројекта, који је остварен отварањем џиновског моста преко Дунава код Видина, па је успостављен следећи најкраћи пут између Турске и централне Европе). За БиХ и РС је важан коридор 5Ц – Плоче – Сарајево – Осијек – Будимпешта. Ако погледамо ова два коридора, они се највећим делом крећу паралелно. Највећи део простора РС и главни привредни центри су скрајнути са ових коридора. У том смислу Србија и РС треба да интензивирају изградњу путних комуникација које ће источне и северне делове РС спојити са поменутим коридором, тако што ће инвестирати у изградњу путева Нови Сад – Рума – Шабац – Лозница – Зворник – Власеница – Соколац – Сарајево. На овај начин би се повезала западна Србија и источни делови РС, који су углавном географски ближе Београду него, рецимо, Ниш, Врање, Пирот, Лесковац и сл. Добар пример овакве врсте повезивања је изградња моста на Сави у Рачи и на Дрини између Љубовије и Братунца. Такође би било важно повезати горње Подриње (Вишеград, Фоча) са ужичким регионом и спојити их на аутопут Београд – Чачак – Златиборски крај.
Као што је важно повезивање источних делова РС на кључне комуникације у Србији, тако је важно повезивање источне Србије са коридором 10. У том случају би српски етнички простор био саобраћајно уравнотежено повезан са коридором 10. Као што историјски знамо, и цар Душан је своје походе и ширење своје државе усмеравао према југу и југоистоку, а запостављао је огромне српске етничке просторре на западу у Босни и Далмацији.
Да не би успостава специјалних паралелних односа РС са Србијом остала само на психолошкој и емотивној равни, неопходна је добра инфраструктурна и саобраћајна повезаност српских историјских и етничких простора. У том смислу ће државне границе имати много мањи значај. Никакаве државне границе неће моћи раздвојити српски народ ако он оствари своје духовно јединство, јединство у култури, образовању, науци, ако буде живео на јединственом економском, културном и духовном простору.
Упутнице:
(1) Закон о потврђивању Споразума о специјалним паралелним односима између Србије и РС, чл.2.
(2) Исто, чл.3.
