Значај Црне Горе у српској националној политици

232

Теку последњи сати простачки заводљивог и отужног  лакрдијашког комада – И Косово и ЕУ, из кога ће садашњи српски политички актери изаћи пред свој народ, историјско-вечну духовну заједницу предака и потомака, са ставом св. кнеза Лазара или са образином проклетог Вука! Ова политичка бурлеска, рођена из духа и традиције западноевропских варалица и лакрдијаша, тешко је подношљива светосавском и светолазаревском народу истинољубаца и трудољубаца, мученика и исповедника, ма како духовно и морално ниско он данас пао у односу на свету предачку меру. Зато ће крај бурлеске – И Косово и ЕУ -донети олакшање, јер ће се Срби сусрести са увек спасоносним лицем стварности, у којој се налазе два пута – пут погибељи и историјског нестанка и пут националне обнове. Избор свенационалног историјског пута независан је и старији од личног политичког и моралног избора Вучића и других, јер евентуални Вучићев морални и политички суицид, не сме да одвуче цео народ св. Саве у погибељ.

Пад и последње либерално-демократске идеолошке маске са искеженог крсташког и псеудоимперијалног лица западне цивилизације, показаће да ли српски народ има довољно снаге да изведе моралну и политичку обнову, духовно се еманципујући од стопедесетоседмогодишњег ропства (од Париског мира 1856. г) златном телету те исте западне цивилизације. Остављајући тренутно по страни комплексно и примарно питање духовне свенационалне обнове Српства, бавимо се политичком обновом, а ње нема без обезбеђења политичке слободе. Наиме, посредством споља увезеног револуционарног преврата, као и комбинацијом обавештајно-криминалног рада западних обавештајних служби, српски народ је годинама уназад политички развлашћени објект нелегитимне власти, која мандат добија у београдским амбасадама западних држава. Пошто је губљење политичке слободе имало свој пут и трајање и њено стицање мора да започне управо тамо где су се отворила врата савременом српском поробљавању – у Црној Гори.

Независно од западњачке и југословенске идеолошке обланде, која је више била доказ интелектуалних и историјских ограничења, него истински кредо њених актера, тзв. антибирократска револуција са Слободаном Милошевићем, као њеним символом и вођом, била је први покушај вођења самосталне српске политике после четрдесетогодишњeг прозападног титоистичког ропства. И не случајно, тадашња српска политичка еманципација и мобилизација започела је са темом Косова, као свенационалном идентитетском мером српскости једне политике. Истовремено, процес српског политичког ослобађања кренуо је из Србије као матичне државе српског народа и убрзо је захватио друго српску државу – Црну Гору.

Мада је морални потенцијал народа у Црној Гори за обнову националне свести био огроман, што показују проценти при мобилизацији резервиста у појединим црногорским градовима, који су далеко превазилазили свесрпску престоницу-Београд, тадашњи процес политичког ослобађања црногорског Српства, вођен званично под заставом југословенства, није био дубински и институционалан. Нова подгоричка анационална бирократска структура требала је само да добије понуду из света која се не одбија, па да поново, у свој психопатологији једне етногенезе, оживи рад на стварању јединствене чиновничке псеудонације у историји света. Политичкој врхушки ове чиновничке псеудонације евроатлантисти су доделили исту ону улогу која је Црној Гори додељивана у међуратним федералистичким пројектима хрватских политичких покрета, као и у Брозовом федералистичкој дезинтеграцији и окупацији Српства. Прецизније, и Вашингтон је, као и Радићи и Броз, почетак политичког поробљавања српског народа везао за инсталирање  антисрпског режима у Црној Гори.

Убрзо после криминално-обавештајне куповине Ђукановића и дружине од стране НАТО пакта, практично се показало колики геополитички значај има Црна Гора за опстанак једне националне власти у Београду. Користећи црногорску обалу НАТО несметано продире у дубину Балкана, у срце српског националног простора. Десант на Подгорицу му истовремено омогућава, да контролисањем јадранске обале, од стране квислиншког монтенегринског режима изолује национални Београд, а да истовремено користи Подгорицу као базу за даљу унутрашњу територијалну и политичку дестабилизацију Србије. Укратко, НАТО окупација Црне Горе омогућила је каснију окупацију КиМ, као и петооктобарску „наранџасту” револуцију. Ђукановићев квислиншки НАТО режим је служио као залеђе за формирање Србијине пете колоне.

Зато је први услов за политичко ослобођење Србије, као матичне државе српског народа, из садашњег евроатлантског ропства – пад Ђукановићевог режима. Истовремено мора доћи и до протеривања криминално-натовског прљавог капитала Ђукановићеве дружине из Србије, јер се и данас њиме за рачун НАТО пакта пресудно контролише политички живот у Србији, како онај прозападни, тако и онај псеудопатриотски. Финасијско протеривање Ђукановића из Србије представља услов свих услова за потпуно политичко ослобођење Црне Горе. Борба за политички слободну Црну Гору, враћа Србији пијемонтску националну улогу, спашавајући је од Западу милог провинцијалног србијанског животарења. И најзад, слободна јадранска црногорска обала, без НАТО контроле, предуслов је успеха нове евроазијске оријентације будуће српске политике која мора доћи после лакрдије – И Косово и ЕУ.

Читав низ грешака у српском националном табору Црне Горе, посебно склоност ка кокетирању са Ђукановићем и монтенегринством, а већ дуго остављени без икакве подршке званичног Београда, довели су до тога да Срби у Црној Гори данас немају свог председничког кандидата. Међутим, свенационални императив рушења Ђукановићевог НАТО квислиншког режима чини данас и национално исувише скромну понуду Миодрага Лекића, итекако прихватљивом.  Уосталом, због уставних надлежности прави Ђукановићев пад би уследио после парламентарних избора, а до тада би М. Лекић као председник имао довољно времена да покаже да ли је истински политички ослободилац од НАТО криминалаца окупиране Црне Горе.