Зукурлићева опака проповед

380

После захтева за аутономијом тзв. Санџака, из Зукурлићеве „кухиње“ стижу и негодовања због обележавања Савиндана као школске славе. Шта се крије иза тога?

Хутба је проповед коју муслимански свештеници петком држе у џамијама. А 21. јануара, у свим џамијама под контролом Исламске заједнице у Србији – „фракције“ коју предводи муфтија Муамер Зукурлић – прочитана је његова порука, којом се, макар на територији тзв. Санџака (Рашке области), фактички, захтева укидање обележавања Савиндана као школске славе.

Између осталог, речено је следеће: „Приближава се дан када ће наша деца и њихови наставници и професори муслимани, заједно са својим вршњацима и наставницима припадницима хришћанске вере, припремати и рецитовати песме и химну о Светом Сави. …Да ли смо покушали да нешто учинимо да нашу децу заштитимо од овог православно-хришћанског мисионарског пројекта?“

Поента свега садржана је у наредним речима: „Тешко је здравом разуму да схвати да у секуларној држави, каква је Србија, јавне институције, каква је школа, имају своју православну славу, а да се истовремено захтева лојалност свих других грађана који нису православци“.

ЛАЖНЕ ОПТУЖБЕ

Ако неко покушава, као што Зукурлић тврди, да верски и национално асимилира дечаке и девојчице која се изјашњавају као Бошњаци, или да угрози њихова људска права, муфтија је у праву. Но, он засигурно добро зна – оно што је јасно и гласно рекао Мирсад Јусуфовић, генерални секретар Санџачке демократске партије– „Бошњачка деца нису у обавези да славе Светог Саву“. Муфтија је, несумњиво, добро обавештен и да – од када је 1840. године, одлуком Совјета Књажества Србског, на предлог тадашњег ректора Лицеја у Крагујевцу, дан Св. Саве установљен као школска слава – мало је било случајева преобраћења муслимана у православље. Чак и од средине 19. века више је православних Срба прихватило ислам него што се исламизираних Срба вратило вери предака.

Очито је да су Зукурлићеве оптужбе бесмислене, а његови, макар имлицитни, захтеви неутемељени. А јасно је и зашто то ради, односно због чега већ неко време агресивно заговара аутономију тзв. Санџака. Игра на екстремизам како би се генерално, а не само у контексту избора за Национални савет Бошњака, наметнуо као друштвено-политички лидер муслимана Рашке области. Но, то је само једна димензија проблема.

Наш врсни познавалац геополитике, Милорад Вукашиновић, одавно је у својим текстовима и књигама уочио спону између неких радикалних исламских покрета и Вашингтона. Он с правом говори о тзв. евроатлантскогом исламизму, у функцији америчке геополитике. Отуда, и да нису учестале посете дипломата САД Новом Пазару, не би требало занемарити могућност да је и најновији Зукурлићев испад на линији државно-идејног прекомпоновања Србије по вољи споменуте велесиле (а потом и нечег још горег).

Многима у Вашингтону па и Бриселу смета што је наша земља уставно дефинисана као „држава српског народа“. Сада када се отвара питање измене устава, из њихове перспективе посматрано, корисно је да се директно и индиректно истакне и „ретроградни“ карактер таквог решења. Јер, „модерна“, „евроатлантска“ Србија мора да буде анационална. То подразумева стриктну одвојеност државе од националне и сваке друге традиције народа који ју је створио.

ПОЗИВ НА УСКРАЋИВАЊЕ ОДАНОСТИ?

 Политичари и аналитичари који су се бавили Зукрлићевим новим испадом, сматрају да му – с обзиром на политичку и верску противтежу коју има унутар муслиманске заједнице – не треба придавати већи значај. Како тврде, он неће битно утицати на погоршање ситуације у Рашкој области. Краткорочно гледано, вероватно су у праву. Нажалост, нисам сигуран да ствари дугорочно изгледају баш тако ведро.

Да се вратимо речима главног муфтије Исламске заједнице у Србији. Он је под знак питања ставио лојалност (оданост) држави Србији, ако она настави да поштује вредности свог већинског народа (чак и без натурања њих било коме). Тиха вода брег рони. Ако Зукурлић и други њему слични мањински лидери слободно наставе да иду сличним путем, у земљи ће бити створена деструктивна атмосфера. Не измени ли се њен државни карактер на начин као што желе, део њене популације постаће, нескривено, нелојалан држави! Можда је то – ради њеног разарања или бар стварања притиска – и циљ евроатлантских планера.

Да би на нашем простору заокружили своју доминацију, они желе унутрашње преуређење Србије (квазирегионализација тј. федерализација, културно-идентитетско препарирање) и њено стављање у стеге трајног спољњег надзора, а њих представља НАТО. С обзиром на расположење јавности, и део тога није лако остварити. Зато стварањем тензија треба заплашити Србе, тако да помисле да је и НАТО – као наводни гарант мира – бољи од неких нових сукоба. А ако у Србији, и генерално на Балкану, не успеју да наметну оно што желе, не треба одбацити и опцију да САД стварају основ за радикалне потезе, који би, на новим основама, у будућности омогућио наставак њиховог кључног регионалног присуства.

САНЏАЧКА МИНА

Моћ САД опада, али она је, поготово у нашем региону, још велика. САД ће ту покушати да постојећи ниво своје доминације зацементирају, а то, уз речено, на српском простору подразумева извесну, бар прикривену, централизацију БиХ, и стабилизацију антисрпског карактера Црне Горе. Ако на иоле „задовољавајући“ начин све то не буде могуће, односно клатно регионалне моћи почне да се креће у смеру који Вашингтон плаши, није искључено да ће САД почети енергично да ради на инсталирању нових, коренито другачијих, механизама заштите својих интереса. Бар Америка не робује прошлости, а још има снаге да покуша да по себе благовремено наметне решења која би допринела да за њу штета, ако већ неможе да је избегне, буде што мања.

Упоредо са Зукурлићевим отварањем тзв. санџачког питања, на босанско-херцеговачку политичку сцену, у пуном сјају, изашла је нова странка. У питању је Савез за бољу будућност БиХ, који је, иако основан тек 2009. године, постигао добре резултате на недавним изборима (постао је трећа по снази муслиманска странка). Оснивач и председник те партије је Фахрудин Радончић, који је освојио друго место као кандидат за муслиманског члана Председништва БиХ, а иначе је власник утицајног дневног листа „Аваз“.

Радончић је рођен у градићу Беране, у делу Рашке области који је после Првог балканског рата (1912-13) припао Црној Гори. Уз њега, у формалном и неформалном врху СББ-а, немало је, и то богатих, муслимана пореклом из тзв. Санџака. Брзи успех странке, између осталог, објашњава се подршком коју је имала од стране релевантних економских центара моћи у БиХ и Турској, али и појединим политичко-дипломатско-обавештајним круговима САД и горе споменуте, све моћније, државе са неоотоманским претензијама. Као и тесним везама са муслиманским, и то врло радикалним, верским лидерима у БиХ и Рашкој области.

Упркос горљивом залагању за, како је у статуту СББ-а речено, „очување територијалног интегритета и јачање државног суверенитета БиХ“, та странка се током постизборне кризе изазване хегемонистичким стремљењима других муслиманских партија, показала кооперативном у односу на Србе и Хрвате. Тако поступа из два разлога. Прво, њени лидери, који нису још окусили чари власти, жељни су да је се што пре докопају а у томе их омета продужавање постизборних натезања. Друго, у добро обавештеним круговима, има мишљења да је према њиховим, за сада тајним плановима, прихватљив распад БиХ ако се његовом муслиманском делу омогући  да се уједини са „Санџаком“. Док лидери СББ сарађују са Србима у БиХ, упоредо, одржавају тесне везе и са муслиманским екстремистима у Србији, који се залажу за то да Санџак постане аутономна покрајина, што би био први корак ка покушају његовог отцепљења.

НАДОЛАЗЕЋА ОПАСНОСТ

На основу досадашњег искуства, без претеривања, може да се каже да су све муслиманске странке у БиХ тесно повезане са САД, и, ма колико се јавно или тајно разликовале, делују у складу са америчком политиком. Ради се о реализацији, већ зависно од околности разним путевима, истог пакета циљева. А он обухвата очување америчке превласти на Балкану, те у функцији тога стварање муслиманске државе, било тако што би они имали доминанту улогу на „мултиетничком“ простору БиХ или, ако борба за тако нешто изгуби сваки смисао, прибегавањем „малом“ решењу (босанско-муслиманска држава). Њен део би, како се неки надају, требало да постане бар србијански део Рашке области.

У светлу тога, оно што ради Зукурлић уопште није бенигно, нити има само дневнополитичко-тактичку димензију. Ради се и о стварању предуслова за играње, ако Вашингтон процени да му се исплати, нове крваве партије шаха на балканској геополитичкој табли. А наша власт уместо да то схвати озбиљно, све релативизује. Место да без много емоција, тихо али посвећено, ради на томе да не дођемо у ситуацију да рањена, али још јака звер, у нас поново зарије своје зубе, прави се невешта, испољава полтронски аутизам, односно повлачи половичне или меке потезе.

Често, и то са много основа, то приписујемо непатриотским мотивима неких наших властодржаца. Међутим, иза онога што власт (не)ради, неретко стоји нешто друго, много „обичније“ природе. У питању је неодговорност, јавашлук, нестручност и друге сличне, пословичне, карактеристике наше политике. Довољно је прочитати књигу „Неимари савремене Европе“, Карла Сфорце (1872-1952) – некада знаменитог италијанског државника, писану између два светска рата – да се подсетимо да је тако у многоме било и када смо имали државу која је била утемељена на националним принципима.

Зато истински патриотске странке и други чиниоци наше политичке сцене, односно фактори од утицаја на јавно мнење, морају посвећено да инсистирају да се промишљено, али без околишења, предузму противмере у вези са оним што Зукурлић ради у Санџаку, односно неки албански политичари чине на Југу централне Србије. Све то опасно може да нам се обије о главу! А питање будућности РС никако не сме да се повезује са Рашком облашћу. У првом случају ради се о држави унутар босанско-херцеговачке конфедерације, а у другом, тек о историјско-географској области унутар Србије (од огромног геополитичког значаја за опстанак иоле компактног српског државно-етничког простора).

На крају треба нагласити да атак на Светог Саву, упечатљивије од другог, говори о намерама оних који нам не желе добро. Како је наш историчар Владимир Ћоровић (1885-1941) рекао, Турци су спаљивањем његових моштију (1594)  „хтели, и симболично и стварно, да спале српску слободарску мисао“. Ничег новог нема под капом небеском, а енергично упозорена власт, неће моћи да се „вади“ на незнање. И онима најдобронамернијима према њој, биће јасно да у конкретном случају иза њеног нечињења не стоји само лакомисленост.