ОТАЦ ЈУСТИН О ПРАВОСЛАВНОМ КАЛЕНДАРУ: ПОВОДОМ СРПСКЕ НОВЕ 2022. ГОДИНЕ

178

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

КЛАНИ И УБИЈАНИ НА СВОЈЕ ПРАЗНИКЕ

Срби су, више од других народа, претрпели мучеништво за свој православни иденитет. Они су, на граници светова, зауставили продор папства према Истоку, и зато су, вековима, били клани и убијани, да би, у Другом светском рату, највише страдали од усташке Civitas Dei, и да би, 1995, били протерани са својих вековних огњишта, са територије нове ( старе? ) независне хрватске државе.

Срби су у ратовима били убијани на своје празнике и крсне славе. О томе Тихомир Бурзановић каже:“Основни разлог је жеља за затирањем и тоталним уништењем Срба. Због тога се извршавање злочина планира у вријеме када се жртва најмање нада и када слави своју крсну славу, један од својих највећих празника. Овакав облик геноцида је специфичан, јер жртва доживљава посебна психичка стања пре него што ће бити звјерски убијена. То посебно стање не погађа само тијело, него и душу жртве, као и њених потомака, који ће се на крсну славу увијек сјећати како су им претке звјерски убијали.

Зашто баш пуцањ у светињу, и зашто се такав злочин изводи на благе дане, свете дане? Само Добро, Светиња и свједоци, носиоци добра и светиње, били су и остали неподмитљиви судије злочинаца, убица и њихових зала и злочина. Зло и злочин могу тријумфовати само онда ако нестане тих судија и тих свједока. Зло неће бити зло ако не буде имало у чему да се огледа, мисле злоумници и злочинци. Оно ће онда бити једина стварност, мјера сама себи. Сатанска образина зла тек онда долази до свог пуног израза и ругобе кад се огледне у савршеној свјетлости добра и светиње.

Зато уништити добро у коријену, оскрнавити га и згазити у тренутку његовог славља и православља, значи за зло и његове носиоце – постићи свој циљ и своју апсолутну афирмацију. Слава и братска љубав свечарског славља, крсне славе, слика је и пројава, остварења Божијег добра у људима и међу људима. Пуцањ у Христову икону или светитељски лик, раван је пуцњу у невиног човјека и његово лице, као свету икону Божју. Убијање на крсну славу боголика у човјеку, равно је тријумфу звјерињег лика у њему. Замијенити небеско свечарско славље – демонским братоубиственим пиром, био је одвајкада циљ сатане и његових слугу.“(1)

Да поновимо, јер је понављање мајка учења: Срби су, јер су верни Христу и Светом Сави, били клани и убијани на своје православне празнике.

ЗАШТО СРБИ НЕ МОГУ ДА ПРОМЕНЕ КАЛЕНДАР: РАЗМИШЉАЊА СЛОБОДАНА АНТОНИЋА

И баш зато, између осталог, они не могу променити свој православни календар. О томе пише Слободан Антонић у свом класичном тексту „Божић и рађање ЕУ православља“:“Јер, етнофилетизам је јерес националне вере, која нема везе са идејом националних цркава. Оно што веру чини једном јесте верско учење (догмати), а оно што цркве чини различитим јесте њихов језик, хијерархија, естетика храмова и народни обичаји о верским празницима. Православно хришћанство је управо такво „јединство различитости“, у коме је све у савршеном реду, све док се разлике које се испољавају у верском животу појединих народа не тичу догми. А питање када се и како слави Божић свакако да не спада у верске догмате. Зато је календарска разлика која постоји у православљу сасвим допуштена и природна. Њу не могу да разумеју и прихвате само они којима је ближи командно-централистички дух Римске империје, него дух слободе и личне моралности Исуса из Назарета.

Дакле, време и начин прослављања Божића је унутрашње питање хришћанских народа. Ако су Бугари или Румуни лако почели да га славе у исти дан кад и римокатолици, то је сасвим реду, јер им њихово историјско искуство то допушта. Али, са Србима је другачије, и та се разлика такође мора поштовати. Јер нису Бугари и Румуни масовно пролазили историјску голготу зато што су, између осталог, Божић славили 7. јануара, већ се то дешавало управо Србима. Оних 700.000 мученика у Јасеновцу поклано је, између осталог, и због 7. јануара. „Мартир“ на грчком значи и „мученик“ и „сведок“. Ти су мученици својом крвљу пред комшијама-убицама посведочили православље онаквим каквим га ми Срби доживљавамо. Њихова вера отаца, због које су пострадали, укључивала је и слављење Божића 7. јануара. Ко сад сме то да заборави? И у име чега?

Пре тог мучеништва можда су Срби, по питању календара, могли да крену стопама Румуна или Бугара. Али после Јасеновца, ко сме да каже да је наш отачки календар „нетачан“, а да су мученичка сведочења наших отаца „погрешна“? Управо оно што се Србима дешавало 1941. и 1995. чини да ми Срби, 25. децембра, можемо комшијама да честитамо Луковићевски „Merry Christmas“, али да једни другима „Христос се роди“ и даље желимо да говоримо само 7. јануара.

Идентитет чине управо разлике. По језику се разликујемо од Руса, по вери од Албанаца, по писму од Хрвата, по слављењу крсне славе од Бугара, по календару и бадњаку од Грка… Морамо ли у име „европског“ или “православног“ јединства, свеједно, да нивелишемо све те разлике? И шта онда остаје од наше слободе и индивидуалности? Али, када Ђорђевић, Басара и остали велики другосрбијански хришћани критикују „етнофилетизам“ СПЦ, они управо то и раде. У име „европеизације“ и „модернизације“ Цркве хоће да изврше унификацију и „денацификацију” православља, хоће да потру сваку слободу и индивидуалност помесних цркава, хоће да од православља направе источно крило цезаропапистичке хијерархије култа Империје.“(2)

То је још један, мученички – сведочански, разлог за очување православног календара у Срба.

Међутим, тих разлога има још.

Рецимо, свакако се треба сетити и шта је Свети Јустин Ћелијски говорио о разбијању јединства Цркве приликом увођења новог календара двадесетих година 20. века. Ово су одломци из његових текстова објављених у часопису „Хришћански живот“, који је отац Јустин својевремено уређивао, донети, као својеврсна „читанка“, са основним библиографским подацима (Сви наслови одломака и подвлачења у тексту оца Јустина потичу од приређивача ових редова).

НАДМЕТАЊЕ У ОПАСНИМ НОВАЧЕЊИМА ( Година 3, септембар 1924, број 9, стр. 404-407 )

Слапови модернизма са свих страна наваљују на Стуб и Тврђу Истине. Збунили су многе званичне носиоце црквене мудрости. И они се мету у срцима својим. У опасности смо да се прекину неке артерије које нас везују са Апостолским и Светоотачким добом. Све се мање молитвено ослушкује шта нама у црквоборском двадесетом веку говори Дух Свети кроз Свете Оце. Све се више противимо Духу Светом и клањамо духу свом мизерном, ми идолопоклоници. Све је мање страха Божјег у нама, и зато све мање мудрости. Страх Божји је отац мудрости, – то је богооткривена старозаветна истина, и христооткривена новозаветна истина. Многи су од нас протерали страх Божји из себе, а хвастају се мудрошћу. Но таква мудрост – лудост је пред Богом. Без страха, без молитвеног трепета решавају се црквени проблеми. Под притиском, ласкавим или грубим притиском модерних ванцрквених сила многи црквени представници ропски служе трулим боговима нашега доба. Разједињени више хотимично него нехотимично ми нервозно хитамо кроз прашуму садашњице у неизвесност будућности. Представници појединих аутокефалних православних Цркава надмећу се смело у опасним новачењима. Заборавља се на свету саборност као на мерило наше садашње делатности, као на чувара наше црквене светости. Зато се недавно у Православљу десио молитвени раскол: Грчка Црква увела је нови календар, док су остале Цркве остале при старом. Молитвена саборност је нарушена; не сливају се више истовремено све православне душе у једну молитву, не иступају више заједнички пред лице Господа славе; најсигурније православно оружје преломљено је, чиме ћемо од сада иступати против заједничког непријатеља, чиме ако не саборном молитвом? О кротко Православље, зашто те тако руже, не зато ли што се душа твоја зове – смиреност?

+ + +

МУДРО РЕШАВАТИ КАЛЕНДАРСКО ПИТАЊЕ ( Година 4, јануар 1925, број 1 )

Наш Св. Архијерејски Сабор завршио је своје овогодишње заседање. Два најважнија питања решио је православно и богомудро: питање о сазиву Васељенског Сабора и Календарско питање. Преосвећени Архијереји су донели правилан, једино правилан, закључак да најпре треба припремити многоструки и многозначајни материјал, одржати припремну конференцију, па тек онда сазивати Васељенски Сабор. То се може радити енергично, мудро, па ипак и брзо. Васељенски Сабор је сувише озбиљан, сувише јединствен догађај, да би се могло ући у њега без озбиљне и богомудре припреме. Без тога, Васељенски Сабор не би могао остварити наде, које се на њега полажу. Овакав закључак нашег Св. Архијерејског Сабора најзгоднији је још и с обзиром на стање у коме се налази многострадална, узор православна Руска Црква.                                                 

Календарско питање решено је са много обазривости, и зато мудро и умесно. Решено је тиме што је одложено; а у ово доба, то је најбоље решење, јер уводити неки нови календар док народ још није припремљен за то, значи ићи у опасност да се народ узбуни, и тиме створити далеко озбиљније стање него што је сада.                                                                            

Са много братске православне готовости Св. Архијерејски Сабор је решио да се укаже помоћ свима светогорским манастирима, нарочито руским, који су у страшној беди. Исто је тако решио да се помогне и Јерусалимска Црква, која преживљује тешке дане од разних непријатеља Православља, који свим јавним, и нарочито тајним путевима хитају да православнима отму светиње православне.                                                                          

Жалити је што Цариградска Патријаршија, Грчка Црква и Румунска нису имале толико благодатне увиђавности, колико је имао Св. Арх. Сабор, па би избегле онако превремену одлуку о увођењу новог календара и онако пренагљену одлуку о Васељенском Сабору. Но дивио је дело промисли Божје: када се ревност православља успава у једној помесној Цркви, Бог је разбуди у другој. Никада Православље није без богомудрих вођа. То је дар Божји за који се треба молити, и Господа Христа хвалити.

+ + +

ВАСЕЉЕНСКА ПАТРИЈАРШИЈА И ВАСЕЉЕНСКОСТ ПРАВОСЛАВНЕ ВЕРЕ ( Година 5, мај, јуни 1926, број 5 и 6, стр. 255-267. )

Св. Арх. Сабор је завршио своје кратко, али многозначајно заседање. Животворни Дух Господа Христа веје из одлука његових. Осећа се присуство Вечности, православне, црквене Вечности у њима. Проговорили су Св. Оци кроз наше оце; веянiе Духа Светога коснуло се и наше душе; и истинити православни човек тихо и молитвено благодари Господа, и радосно збори: да, ваистину су ове одлуке од Духа Светога; никада наш Арх. Сабор није имао више права него сада да на чело својих одлука стави православно мерило Истине: „изволися Духу Св. и намь“. – Питање је божански озбиљно, али су и одлуке божански озбиљне. Тиче се суштине Православља, његове душе, његовог срца. Поратно време је релативизирало све вредности, протерало све апсолутне истине, и вихори очајних противречности ломе и крше европског човека. Тој поратној мори подлегале су поједине помесне цркве. Нарочито Цариградска. Авај – васељенска! Неким својим поступцима она се јасно и одлучно противила Духу Светом. По својој свештеној традицији ми смо и даље гледали у Њој – чувара васељенскости Православне Цркве. Али је васељенскост Православља дошла у опасност од саме Васељенске Патријаршије. Неозбиљна, неодмерена, неправославна новачења почела су из Цариграда да проничу и у неке помесне Православне Цркве. Хвала Господу, несловенске. Изгледа да су атински и букурешки црквени поглавари изгубили дар Духа Светога за разликовање православног од неправославног, вечног од временског, богочовечног од човечјег. Брзоплета лакомисленост постала је за њих средство за сазивање Васељенског Сабора. Заборавило се да је Васељенски Сабор нешто толико озбиљно, толико свештено, толико божанско, да се не може мислити на њега без озбиљне, без богомудре припреме од много, врло много година. Наш Св. Арх. Сабор је то осетио, и светоотачки озбиљно и одлучно донео одлуке, кроз које говори увек кротки но и увек дирљиво озбиљни Господ Христос. У кратко, одлуке су следеће:                         

1) На Васељенском Сабору могу учествовати само до- ратне помесне Православне Цркве;                                                    

2) Главни предмет, први предмет на Вас. Сабору треба да буде питање о јединству Православних Цркава; За време трајања Васељ. Сабора има се употребљавати стари календар.                                                                                    

Кроз ове озбиљне одлуке показано је да су се Словени пробудили иа опасност која прети Православљу од Васељенске Патријармшје. Посредно, речено је да се првенство части које ужива Васељ. Патријаршија у православном свету не може папински претварати у првенство власти, нити је у Православљу допуштена и најблеђа тиранија једне помесне Цркве над осталима. Овим одлукама и још неким питањима и подпитањима, које наш Св. Арх. Сабор упућује Васељенском Патријарху, наши су Архијереји чврсто стали на „камeнь исповеданiя“ православне вере Христове.                                                              

Желећи да све православне Господ обогомудри, ми се тихо и смирено молимо: Господи, утверди нась, на камени исповеданiя твоего!

+++

СУКОБИ У ГРЧКОЈ КАО ПУТ У РАСКОЛ ( Година 6, јануар, фебруар, 1927. број 1 и 2, стр. 59-63 )                                                                                                                               

Календар у Грчкој. Испод грубе, испуцале коре нашег црквеног живота таји се тајанствена, многовековна, благодатна, васељенска душа Православне Цркве. Њу не може наружити нико, макар био безочни бог ружноће. По каткад она прозбори, има ли уво које ке ухватити њене речи? Све смрти можеш натуткати на њу, али јој ни атом неће моћи усмртити. Из Богочовечанског Тела Цркве нико је не може истерати. Сва је ушла у Бога; устанеш ли на њу, устао си на Бога, – а зар се можеш борити са Богом, а не бити побеђен? Први црквоборац био је изеден од црва (Д А. 12, 23); свака црквоборска мисао у теби јесте црв, који ти душу једе; десет таквих мисли – ето ти десет црва; десет таквих жеља – ето ти још десет црва; шта ће постати од душе твоје, ако не црвињак; шта ће остати од тела твог, ако не црвоточина? Васељенска душа Цркве је неумртвљива, јер је сваким делићем својим изнад смрти. Јеси ли у њој шта ти може учинити смрт? Ниси ли у њој – зар си у животу? Она је више него све душе скупа; она је бескрајнија него све бескрајности скупа; она је животворнија и животодавнија него сви животи скупа; она је све то и више од свега тога, јер је она – Дух Свети. Имаш ли душу, мртва је, ако је ниси њоме оживео. „Святым Духомь всяка душа живится“. Душа живи у колико стиче Духа Светог; као што тело умире када га душа напусти, тако и душа умире када је Дух Свети напусти. Што је душа за тело, то је Дух Свети за душу. Оживи душа када је Дух Свети додирне; сва пређе из смрти у живот када се Он – Животворни усели у њу, Тада душа осећа и види да је сва мудрост сакривена у Цркви, сва красота у Њој, сав живот у Њој, сва радост, сва утеха, сва милост у Њој, у Њој, само у Њој.                                                                                                                

Све што је црквено – на дну је васељенско, јер је све проткано вечношћу. И најситнији црквени проблем има васељенски значај, јер је Црква у свима пројавама својим – васељенска, света, апостолска. То јасно показују и догађаји око календарског питања у Грчкој. Поодавно званични преставници Цркве увели су нови стил; противници новога стила, тако звани „староправославци“, почели су водити организовану борбу. Десило се много немилих догађаја: полиција је често насилно прекраћивала богослужења која су вршена у празничне дане старога стила. „Староправославци“ су се тајно скупљали на молитву по приватним храмовима. Истрајност ових последњих и одлучност првих појачала је узајамну борбу до опаске жестокости. Да би спречила пооштравање ове борбе и избегли нереде, садања влада у Грчкој одобрила је староправославцима да могу празновати црквене празнике по старом стилу. Министар Унутрашњих дела Цалдарис телеграфски је о томе известио све своје подручне органе. То је код староправославаца изазвало неописано одушевљење и радост. Грчке новине су пуне вести о томе „Друштво правих православних хришћана“ вели да је ова одлука владе прва победа, предвесник потпуне победе и триумфа православног духа и здравог предања светих Отаца“. Увођење „латинског календара“ у Цркву православну за њих је „антиканонско дело“. Атински дневни лист Εκριπ од 15. јануара пише да је и сам Митрополит Атински морао попустити пред жељом народном и уступити пред одлучношћу староправославаца и сагласити се са одговорним министрима да се староправославцима одобри празновање празника по старом календару све док то питање не буде коначно решено на будућем Васељенском Сабору.

+ + +

ЈЕРУСАЛИМ НЕ ПРИСТАЈЕ ( Година 6, март, април, 1927. број 3 и 4,  стр. 123-128 )

Корифеј „Свеправославног Конгреса“ Цариградског, сада Патријарх Александријски Мелетије, упутио је 20. децем. 1926 г. грамату Патријарсима; Антиохиском и Јерусалимском, у којој, им предлаже да се они са њим састану у Помесни Сабор, пошто још нема изгледа да ће се скоро састати Васељенски, и да на њему реше питање календара, чије је увођење у Грчкој и Румунији наишло на велику опозицију. Осим тога вели се у грамати, на том сабору би се говорило и о другим црквеним питањима, која ће се расправљати на будућем Васељенском Сабору Оствари ли се предлагани Помесни Сабор, Патријарх Мелетије верује да ће то подићи углед трију Апостолских Престола, углед који су почели да због малог броја верних потцењују млађа браћа оних цркава које имају велики број верних. Као место где би се одржао Сабор предлаже Александрију, а време – Велики Пост.                                                                                                 

Ову грамату однео је поменутим Патријарсима нарочити изасланик Патријарха Александријског – епископ Нубијски Николај. Он је свршио своју мисију и 14. Јануара 1927. г поднео извештај Патријарху. У њему вели да Патријарх Јерусалимски Дамјан не дели мишљење Патр. Мелетија о промени календара, нарочито не с обзиром на свету земљу, где би изједначење православног са римокатоличким календаром имало врло непријатне последице у погледу богослужења у св. местима. Патр. Јерусалимски претпоставља Св. Гору као место где би се састао Сабор. Резимирајући мишљење Јерусалимског Патријарха известилац закључује: 1) да Патр. Јерусалимски принципијелно одбија промену календара за Јерусалимску Патријаршију као штетну са гледишта богослужења; 2) да се боји да римокатолици то не искористе као средство за пропаганду; 3) да је Сабор у Александрији излишан; 4) да је сазив Васељенског Сабора нужан, и 5) да, ако би Православне Цркве усвојиле промену календара. Јерусалимска Црква треба да се изузме из тог правила, да би на тај начин очувала разлику између себе и осталих иновераца и секата.                                                                            

О својој мисији код Антиохијског Патријарха Глигорија вели да је патријарх био „врло обазрив“ (λιαν επεφνλακτικος = резервисан) у одговорима. Он се боји сваког Сабора, било Помесног или Васељенског, да не би календарско питање дало повода у Сабору за веће реформе и новачења у Цркви. Не слаже се ни са променом календара из општих а посебних разлога, због јаке римокатоличке пропаганде у Сирији. – Тако је завршен први покушај новог Александријског Патријарха за сазив Помесног Сабора.                                                              

Монаси чувеног грчког манастира „Μεγα Επηλαιον“ [Велике Пештере) поднели су грчком парламенту жалбу у којој протествују против увођења „јеретичког новог папског Григоријанског календара“. Набрајајући унутрашње и спољашње разлоге против тог увођења Григоријанског календара, они своју жалбу завршавају овако :                               

Апсолутна је народна, религиозна и црквена потреба да се:1) поништи самовољно наметнути Православној Грчкој Цркви папски Григоријански нови календар, који је узрок подвојености у Цркви и религиозних скандала;                       

2) да се поврати православни Јулијански стари календар, која је освештан давнашњом употребом у Грчкој Православној Цркви, и да се не мења до састанка Васељенског Сабора.                                                                             

„Ми монаси св. обитељи Μεγα Επηλαιον“, завршава се жалба, „у почетку смо, као и многи, били обманути те смо усвојили нови календар да би се избегли сукоби, и ћутали смо до данас, али ако се Влада не побрине да уклони узрок ових скандала, протествујемо против новог календара и изјавујемо да ћемо се држати старог православног календара, под заштитом грчких државних закона, која штите религиозне мањине и религијску слободу савести“.

* * *

ПРОГОН РУСКИХ ВАЛААМСКИХ МОНАХА У ФИНСКОЈ ( Година 6, март, април, 1927. број 3 и 4,  стр. 123-128 )

Срео сам се с њима. Ови нису имали где главе склонити и могли су завидети јамама лисичјим и гнездима птичјим. Па ипак су били спокојни као сунце на које јуришају црни облаци. Као сиромашни а који многе обогаћују, обогатили су и мене; као ови који ништа немају, а све имају, јер имају ревност за Православље, и љубав и веру и наду, и милост, и молитву, и пост. Шта је најглавније за вас на овој нашој помраченој звезди? Православље, одговарале су кротке очи њихове, које су се од молитава претвориле у огромне зенице. А шта још? – Молити се православно Богу: заједно са свима светима. И душу своју положити за то, – додавао сам ја у себи. Разболи се на смрт душа православна без молитве православне. И ови полажу душу своју за молитву православну. Њих седамнаест на броју тихих и скромних монаха напустили су свој велељепни Валаамски Манастир (сада у Финској), и допутовали к вама – сиромашнима вером и православношћу, ови – богаташи вером и надом православном. Напустили су своју обитељ, јер не желе да усвоје нови календар, који им намеће Финска влада; не желе молитвени раскол.                                                                            

Господе, шта православно није угрожено у свету? На једну мисао православну јуриша стотину демона; на једно дело православно – хиљаду; а на Православног Господа Христа – сав пакао! Но Ти си их послао, Господе многобрижни, да нас они подмладе вером својом. У њих је пролеће вере, а у нас тешка зима; авај – лапавица маловерја и цича зима неверја…

+ + +

ЦАРИГРАДСКИ ПАТРИЈАРХ РУШИ САБОРНОСТ ЦРКВЕ И ПРОГОНИ СВЕТОГОРСКЕ МОНАХЕ КОЈИ НЕ ПРИМАЈУ НОВАЧЕЊА ( Година 6, октобар, децембар 1927. број 10 и 12, стр. 194-205 )

Шта је Црква? – Црква је тело Символа Вере. Шта je Символ Вере? – Символ Вере је душа Цркве. Све што је истински православно – душом је у Символу Вере. Није ли ти душа вером, љубављу и надом ушла у Символ Вере, зар је осетила бескрајност Истине, зар наслутила вечност Живота? Сви истински православни јерарси душом својом исходе из свете, из саборне, из апостолске душе Цркве, зато су мисли њихове – свете, саборне, апостолске; зато су дела њихова – света, саборна, апостолска; зато су одлуке њихове – свете, саборне, апостолске. Њихов живот није друго до – оваплоћени Символ Вере. Три су главна чула, којима живи и душа њихова и тело, то су: светост, саборност и апостолскост. Не живе ли тим свештеним тројством, зар су православни? Нису ли одлуке њихове – свете, саборне и апостолске, зар су православни? Своде ли Цркву на ма шта што није Христово, био то алтруизам или хуманизам, национализам или научни фанаТизам, зар се нису саблазнили о Светињу над Светињама, зар нису похулили и на Оца, и на Сина, и на Духа Светога? Дивни Господ Христос оставио је слободу Цркви, али слободу ограничену светошћу, саборношћу и апостолскошћу. Јерарси газе свету слободу Цркве, ако не раде свето, саборно, апостолски. Доносе ли одлуке које нису свете, ни саборне, ни апостолске, они гоне душу Цркве, гоне вечност и боговечност. Православно срце може Христа ради ћутке и с радошћу поднети све увреде, сва гоњења, али кад васељенскост, кад саборност гони из Цркве Патријарх, и то Васељенски Патријарх, реците – које живо православно cpцe неће од туге проплакати и проговориги у одбрану свете и апостолске саборности? А Цариградски Патријарх употребљава неапостолска, несаборна средства да наметне грегоријански календар. Нарочито у Грчкој. Још није покушао да делатност своју пренесе и на православне Словене. Cвe словенске Православне Цркве, а то ћe рећи четири петине православних, остале су при старом календару. Васељенски Патријарх замахнуо је српом своје ревности, (да ли свештене?), и хоће да пожање успех. Али готово свуда наилази на отпор, на протесте, а где – где и на бунтове. И још се труди да такав свој рад оправда позивајући се на дисциплину, на саборност у Цркви. Такву апологију представља његова посланица од 17 феб. ове године, која је сувише карактеристична да је не бих превео и објавио. Она гласи:                                                                                   

Василије, милошћу Божјом архиепископ Цариграда – Новог Рима, и Васељенски Патријарх – побожној деци Цркве. Благодет вам и мир од Бога. „Нико да вас не вара празним речима“ (Еф. 5, 6). Са великом тугом Мајка Црква дознаје да ce по где-где међу вама јављају неки, који „не разумеју ни шта говоре, ни шта тврде“ (1. Тм. 1, 7), ремете ваш мир. Мислимо на оне који дижу вику око календара, због чега се на многим местима саблажњава благочестиви народ и настаје штетна подела међу вама Да треба да се уклони разлика измеђуцрквеног и грађанског календара, пошто су у последње време све православне државе усвојиле и увеле нови календар, увиделе су одмах све православне Цркве, осећајући да им је дужност да олакшају друштвени живот сличним исправљањем црквеног календара, тако да верни следују истом календару и у световном и у религиозном животу свом, и да у исто време увиде да би неслагање Цркве у овој ствари било у многоме штетно. Зато се одасвуд изражава и испољава жеља и молба да и Црква што пре учини оно што треба. Због хитности ствари наша Велика Христова Црква редовним путем сазвала, и у великој дворани нашег патријаршијског дома, скупила 1923. год. Свеправославни конгрес, на који су позване све православне Цркве. А на том конгресу, пошто je узето у обзир да не постоји никаква канонска сметња за исправку нашег црквеног календара према датама астрономске науке, једногласно је решено да се према тим датама исправи јулијански календар, којом се исправком, не мењајући нимало поредак празновања празника наше Св Православне Цркве, нити уопште додирујући канонске наредбе о празновању Св. Пасхе, постигло, на велику олакшицу и корист православних људи, неопходно изједначење црквеног календара са грађанским, који је већ био у употреби због световних потреба.                      

Да је ова акција Цркве, а затим и у 1924. год. увођење исправљеног календара за непокретне празнике, била потпуно канонска не може порицати нико који има чисту свест и здрав разум. Никада ни један сабор, било Васељенски или Помесни, није сматрао да календарско питање има карактер и значај догмата и основних канонских одлука Цркве, те да његово преиначење неопходно захтева одлуку Васељенског Сабора.                                                                       

Први Св. Васељенски Сабор није изрекао мишљење или забрану односно календара. Његов се канон тиче искључиво празновања Св. Пасхе, и та се одлука оснива не на некој календарској већ на астрономској пролетњој равнодневици, чије тачно време компетентна је да одреди наука. Исправком календара ни најмање није додирнута ова одлука Св. Сабора.

Ма да је се наша Црква у мучним временима, као што je био 16. век, када је на Западу извршена календарска измена, уздржала да и сама приступи исправљању погрешке Јулијанског календара, и уопште осуђивала тадању календарску измену, такво држање наше Цркве, које је долазило из врло оправдане бриге о пастви због тадањих прилика, никако не значи нити може значити да се тиме за увек забрањује ма каква календарска измена, као нешто што искључују Св. канони, јер, као што је речено, таква канонска забрана не постоји, а у колико постоји она се не односи на сам календар по себи већ на чување канонских одлука односно Пасхе. 

При исправци календара верно је очувано право предање Свете наше Православне Цркве, и ничег једностраног ни самовољног нема у томе. Мада та исправка није због прилика учињена на Сабору, ипак је учињена, као што је речено, на општи захтев православних Цркава и према њиховом општем мишљењу, и то на редовном великом скупу, који се само по имену разликује од Сабора, и једногласном одлуком скупљених представника. А што су се неке сестре Цркве, које се не налазе у сличној нужди, уздржале од учешћа на редовно сазваној општој конференцији, то нити колеба значај и ауторитет одлуке једногласно донете од учесника већине Цркава, нити цепа јединство наше Св. Цркве пошто су све Цркве признале и изјавиле да календарско питање будући просто питање спољашњег поретка, не може никада постати разлог за прекид сестринских веза. А што су пак неке Цркве, и ако иницијатори реформе календара, одложиле увођење реформе, то њихово одлагање нема никакве црквене разлоге, већ нарочите привремене потребе као што су с друге стране разлози нарочите преке потребе побудиле остале цркве, које су већ увеле санкционисану реформу да јој приступе.

У сваком случају несумњива je да ће оне сестре цркве које су одложиле спровођење одлука а учествовале су у њеном доношењу и оне које нису учествовале на Конгресу за кратко време увести ову тако неопходну реформу календара која као што је речено, ни по суштини ни по форми нема ничег антиканонског или неумесног, већ на против садржи у себи корист и част за нашу Св. Православну Цркву, која се будно стара о пастви и достојно је води у све што је добро и часно и у сваки у Господу Христу нашем напредак.

С љубављу просудивши да је неопходно да вам ово кажемо ради предострожности, уверени смо да ћете се сви са синовском пажњом придружити овоме и имати поверење у ове речи, као речи које долазе од ауторитативне црквене власти, која „бди над душама вашим као она која ће дати одговор“ за вас Богу (Јевр. 13, 17). „Нико да вас ве вара празним речима“ (Еф. 5,6).                                                        

Они који или из незнања истине или намерно изврћу ствари и ремете мир ваш, одговараће пред Богом и Црквом. Грех њихов је велики, јер неразумно цепају тело своје Мајке Цркве и распарчавају јединство браће своје.                         

Одвратите, љубљени, од њих лице своје и, као што Апостол саветује, „знајући то чувајте се да преваром беззаконика не будете одведени с њима, и не одпаднете од своје тврђе. Heгo напредујте у благодати и познању Господа Нашега и Спаситеља Исуса Христа. Њему слава и сада у вечна времена. Амин“ (2. Петр. 3, 11).

17 Фебр. 1927.

Следују потписи Патријарха Цариградског и дванаесторице архијереја.                                                                                       

Да би употпунио апостолско-светоотачку саборност ове своје окружнице, Цариградски Патријарх ју је послао и Светогорском Киноту са следећим пропратним писмом – граматом:                                                                                     

 Број деловодника 690                                                  

Василије, милошћу Божјом Архиепископ Цариграда – новог Рима, и Васељенски Патријарх.                            

Преподобни епистати и представници Светогорског Кинота, љубљена у Господу децо наше смирености, благодат вам и мир од Бога.

Због неспоразума који је настао код неких што је Црква унела промену у календар, нађено је за потребно да се испошље Патријаршијска и Синодска Окружница ради расветлења и предострожности од погрешних мишљења и неумесних противдејства, која могу много да нашкоде цркви Потребан број примерака ове Окружнице доставља се и Вашем Преподобију, да их по своме нахођењу разашљете свима тамошњим светим обитељима. Уверени смо да ћe свештена обитељ и сви који се на светом месту вашем подвизавају, са потребном и искреном пажњом узети у обзир речи Мајке Цркве. Нека нарочито узму у обзир сви да је исправка погрешног јулијанског календара, која није имала апсолутно никакву антиканонску сметњу, диктована разлозима велике потребе православних људи, коју потребу нико не може порећи, и постаје непојмљиво да је ваше свештено насеље, које треба да стоји уз Мајку Цркву и да подржава ауторитет; и престиж њен, заузело у овом питању друкчији став и остаје при њему, шкодећи на тај начин интересима Цркве и интересима православних људи. Идеја, да свете обитељи могу против праксе Мајке Цркве да остану при старом календару до сазива Васељенског Сабора, противречи дужности дисциплине и поверења према Мајци Цркви, о чему није требала да постоји ни најмања сумња. Ако би се тражила одлука Васељенског Сабора по овом питању, она никада неће бити предухитрена увођењем реформе. Очекујемо да цело ваше свештено насеље, просвећено схватањем, приступи без икаквог двоумљења и без одлагања спровођењу оних лепих и корисних и часних ствари, о којима је донета одлука и наредба, да би се на тај начин и на тој свештеној и скромној кули светиљи на част и добро њено у једно исто времс са Мајком Црквом и са побожним у држави народом празновали у славу Божју свети празници. Благодат Божја и бескрајна милост Његова нека је са вашим преподобијем.

17 Фебр. 1927. г.

Патријарх Цариградски.                                                                      

На ову окружницу Светогорци су одговорили – одбијањем новога стила. Кротки лафови Истине Православне устали су смело да бране саборност молитве, јединство молитве православне: не помињу Васељенског Патријарха на Литургији нити на Проскомидији. Тада је употребљен званични апарат полицијски грчке државе (а полиција спада у православна, у света, у апостолска средства за одбрану и реализацију Христове Истине у свету, зар не?): гувернер Свете Горе затворио је у Солуну 19 јеромонаха из Св. Горе, који су јавно говорили против начина на који Цариградски Патријарх хоће да, наметне нови календар. Они су још у затвору. Од светогорских манастира једино је Ватопед примио нови стил, али се због тога братија разделила у два табора. А многи Светогорци и даље не помињу Васељенског Патријарха; на Проскомидији нико, а на Великом Входу ретко ко, и то кад мора. Чак су многи монаси одбили да примају Св. Причешће и анафору из руку оних јеромонаха који помињу Патријарха. Лавра Св. Атанасија не пушта на капију оне који на питање о календару изјаве да су за нови.                                                             

Заиста су почела апокалиптичка времена, јер изнутра из Цркве почињу да гоне свету, апостолску саборност. Много је немира посејао по православном свету „Свеправославни Конгрес Цариградски“; немир ceje и Патријарх Васељенски по Светој Гори. Васељенски чувар Св. црквеног предања први је раскинуо молитвено јединство Православне Цркве. Ако на данашњи дан ми славимо (св. Николу, Грчка црква га је славила пре 13 дана. Зар тиме није разбијена саборност молитве? Разбио je Васељенски Патријарх. Господе, у име чега? Злослутно је и наговештава најезду страшних последица што Васељ. Патријарх онако формалистички и рационалистички суди о Јединству Цркве Православне; за њега је календарско питање „просто питање спољашњег поретка“. Он неће да види да је увођењем новог календара поцепао молитвено јединство Цркве Православне. А зар је молитва, и јединство молитве свете, саборне и апостолске, питање „спољашњег поретка“? Ми православни не схватамо положај патријарха механички, папистички. Сам патријаршијски положај ни најмање не даје гаранције да ће патријарх механички и аутоматски бити ималац и чувар свете Истине Христове. И од њега се траже лични подвизи; и то више од њега него ли од ма кога другог. Јер „коме је много дано, од њега ће се много искати’“ (Лк. 12, 48) јер који на гори стоји, мора блистати као сунце, да би осветљавао и обасјавао све нас доле у низини. Да патријаршијски положај аутоматски не чини човека непогрешивим у истинама вере, доказ су патријарси – јеретици. Тако мисле и тако верују механизатори хришћанства – римокатолици; за њих: папски положај аутоматски, и готово мађијски, чини папу непогрешивим. А ми православни верујемо и исповедамо да никакав патријарх не може без личних, светих, апостолских подвига бити истински чувар свете, апостолске, саборне Истине Христове. То верујемо и исповедамо; то ћемо веровати и исповедати увек и до века.

+ + +

ПОМЕТЊА МЕЂУ НОВОКАЛЕНДАРЦИМА ( Година 6, октобар, децембар 1927. број 10 и 12, стр. 194-205 ) 

Господе Исусе, Ти си Бог који непрестано твори чудеса!… Међу најодлучнијим поборницима „Свеправославног Конгреса“ настала је очајна пометња. Док Цариградски Патријарх увођење новог стила оснива на одлукама „Свеправославног Конгреса“, дотле бивши председник његов, садањи Патријарх Александијски Мелетије Метаксакис, изјављује да „Свеправославни Конгрес“ није доносио никакве одлуке већ само предлоге. Званични орган Александријске Патријаршије „Πανταινος“ (Бр. 33.) објављује грамату Цариградском Патријарху, којом Александријски Патријарх позива све аутокефалне Цркве у Помесни Сабор 26. Октобра или Новембра, који би као први и главни циљ имао – уређење календарског питања. Патријарх Мелетије вели од речи до речи ово: Александријска Црква је од почетка била и сада је мишљења да би измена у календару требала да дође по одлуци Сабора ширег но што је епархијски… А ако ко рече да је такав Сабор већ био, и укаже на Цариградски „Свеправославни Конгрес“ од 1923.г. ми који смо имали част да председавамо том конгресу изјављујемо да такав смисао није приписала Конгресу ни грамата којом је сазван, нити пак сам Конгрес, нити се сматрало као одлука оно што је Конгрес предложио Црквама“. – А атински дневни лист „Κατημερινη“ донео је у септембру крупним словима вест да се Патријарх Мелетије одриче новог календара.“

Тако се надао отац Јустин – после пометње, долази отрежње.

Ипак, није било тако – ковитлац историје наставио је да усковитлава Цркву од Истока.

ШТА БИ ДАНАС РЕКАО ОТАЦ ЈУСТИН

Брат Жељко, који је уложио велики труд око сабирања материјала за „читанку“ светојустиновских разматрања о увођењу новог календара, посла ми овакво своје расуђивање, са којим се сасвим слажем:“Обрати пажњу на ову Јустинову реч: „Календарско питање решено је са много обазривости, и зато мудро и умесно. Решено је тиме што је одложено; а у ово доба, то је најбоље решење, јер уводити неки нови календар док народ још није припремљен за то, значи ићи у опасност да се народ узбуни, и тиме створити далеко озбиљније стање него што је сада.“ Отац Јустин овде оставља простор да ми можемо прихватити „неки нови календар“, али по цену да је наш верни народ „припремљен на то“. Литургијска саборност целог православља је њему овде важнија од саме размирице, од повода, од самовоље. Ава Јустин допушта једно наше снисхођење ка оном ко је погрешио, ради остварења свецрквене саборности, само под условом да то не наруши нашу помесну саборност. Треба узети у обзир и да Ава ово пише пре скоро сто година, и да у идућих пола века није уопште разматрао календарско питање, нити је помињао као потребно припремање народа за прелазак на неки други календар ( а што су интензивно почели да наглашавају неки, екуменизму склони, наши црквени делатници, чак и позивајући се на њега). Такође, Цариградска патријаршија је од времена увођења новог календара пројавила и друге охоле самовоље, наставила је да руши јединство, светост, саборност и апостолство Цркве. Хоћу да кажем да треба узети опрезно тај цитат, не значи аутоматски да би Ава то и данас исто тако рекао, кад је Васељенска патријаршија већ очигледно на прагу раскола и новог, грчког папизма.“

И заиста је тако. Цариград је, авај, вођен Вашингтоном и Ватиканом, кренуо у рат не само против Руске Православне Цркве, него и против свеправославног јединства и канонског поретка Богом благословенога.

ГРЦИ СУ БИЛИ И БИЋЕ НАША БРАЋА У ВЕРИ,  ДАНАШЊИ ФАНАР ЈЕ РУШИТЕЉ САБОРНОСТИ

Цариградски патријарх Вартоломеј је, признавајући укрофашистичке нехиротонисане кловнове као „Цркву“, извршио највећи удар на Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву од 1054. године наовамо. Отац Јустин је, пре сто година, ово слутио, над тим плакао: волео је грчку побожност и грчки православни народ ( и потписник ових редова воли и грчку побожност и грчки народ, који нам је, и у новије дане, дао светилнике попут светих Нектарија Егинског и Пајсија Светогорца, и многе, многе друге ), али се плашио самовоље Фанара и поступака цариградских првоепископа, који су умислили да су источне папе. То је, ако се зрело размисли, став Светог Јустина: љубав према православној Грчкој и православним Грцима, нашој драгој браћи, заувек да остане – али, фанариотизму, заувек, НЕ, НЕ и НЕ!

О томе је, својевремено, др Зоран Чворовић рекао реч, тврдећи да су православни Срби после укидања Пећке патријаршије у 18. веку постали можда највеће жртве источног папизма и хеленског национализма Цариграда:„Наш народ је толико пропатио од фанариотских владика када је остао без своје националне црквене организације и свог националног клира, да су се читави поједини крајеви због духовне небриге коју су показивали цариградски јерарси прелазили у ислам. Тако је стара српска средњовековна жупа Гора код Призрена, после вишевековног отпора исламизацији, прешла на мухамеданство само захваљујући томе што је фанариотски владика показивао више бриге за епископски доходак него за душе своје пастве остављене без крштења, исповести, причешћа и опела. Овим се потврдила исправност рада оца Српске цркве Светог Саве, који је не само основао народну цркву рађајући тако и националну и државноправну свест у Срба него је, после добијене аутокефалности, народносно туђи клир мењао својим, српским. Не заборавимо да је Свети Сава, осим у престоном Расу, све грчке епископе заменио Србима. Додуше, источнопапистичке и панхеленске претензије у време Светога Саве према српским земљама није исказивао Цариград већ Охридска архиепископија и њен ондашњи првосвештеник Димитрије Хоматијан. Могло би се рећи да је, нападајући Светог Саву, чувени каноничар Хоматијан употребљавао аргумент оптужбе за етнофилетизам, тако омиљен данас код Фанара и његових модернистичких ученика расејаних по помесним православним црквама. Јер шта је друго него оптужба за етнофилетизам Хоматијанова клевета Светога Саве да је уместо окренутости Богу своју душу поробио националним осећањима? Занимљиво је приметити да је, као каноничар, Хоматијан био најжешћи бранилац цезаропапизма и источног папизма. Знајући каква опасност вреба од цезаропапизма и источнопапистичког учења који су обезбеђивали световну и црквену доминацију Цариграда над државама и црквама православне васељене, Свети Сава је вешто избегао да у своје Законоправило унесе ставове поборника оваквог учења. То се показало као спасоносно за унутрашњу самосталност Српске цркве у односу на српску државу, и као битно за спољну независност и Српске цркве и српске државе у односу на Други Рим.“(3)

Молитвама Светог Јустина Новог, Господе Исусе Христе, Боже наш, сачувај нас у трезвеној побожности и на путевима Светога Саве!

УПУТНИЦЕ ( 15.1.2022. године ):

ISKRA