Каже братија и најближи сарадници да се Ђедо од окончања историјских парламентарних избора 30. августа ове године и тијесне побједе опозиције, након првих дана пробуђене наде у боље сутра, увидјевши шире и дубље него остали, политичке прилике и обличја црногорског друштва, забринуо силно.
Тешко ћемо икад сазнати шта је мудром Старцу пролазило кроз главу, док је сједио вртећи бројаницу на болничкој постељи пред земаљску кончину спремајући се својим Светим учитељима.
За разумјети Црну Гору и све што је сачекивало на путу Блаженопочившег Митрополита не мора се бити из Црне Горе, нити се бавити политиком, није неопходно ни образовање ни животно искуство, можда је било једино важно неупитно повјеровати доброј намјери и очинској љубави нашег Ђеда, која се може упоредити једино са најдубљом милошћу и љубављу Господа Јединог. Без вјере нема ни доказа, ни у науци, ни у животу.
Митрополит црногорско-приморски Амфилохије (Фото: Срна)
Не дуго након Митрополитовог доласка на Цетиње, тешких година рата Црна Гора се ионако мала, почела још више уситњавати. Промјене на почетку деведесетих у Црној Гори нису биле идеолошке, оне су биле техничке и промјенили су се само услови и правила борбе за власт. Умјесто на партијским конгресима, отворила се могућност бирања функционера на изборима за све пунољетне грађане. Црна Гора се убрзо располутила на Милову и Момирову. И једни и други, у ратним годинама припадали су неком чудном националном хибриду, Србо-Црногорци комунисти, врло замисливи као делије са звијездом на челу из неког филма Живка Николића.
Тек ће касније резолуције и интереси од Милових присталица направити Монтенегрине, такође хибрид чији погон је подјељен на равне части између језуитских бисера Бранка Збутеге и начела Секуле Дрљевића укомпонованих са крвавим антифашизмом Блаже Јовановића. Избјегавање признања и уважавања истинских темеља црногорске државности, државе чији како рече пјесник владар бијаше калуђер а главни град манастир, имало је за постигнуће два слова више у Азбуци. Укратко, политика Милове Црне Горе, показана бруталност и политичко насиље тешко се може упоредити са било којим, чак и тоталитарним друштвом данашњег доба. Сличност би се прије нашла упоредивши такву Црну Гору са државама насталим као творевине фашистичких режима у условима II свјетског рата, иако се одлазећа власт Црне Горе упорно китила испразним фразама о демократским вриједностима и поштовању људских права.
Мило Ђукановић, Светозар Маровић и Момир Булатовић (Архивска фотографија)
Док је Момир Булатовић држао корак у политичкој борби са Милом, корпус који је предводио, био је досљедан једној другој идеолошкој варијацији, која иако се није отворено противила Српској Православној Цркви, а није ни порицала бивствовно устројство Црне Горе које се темељило на Зетској епископији Св. Саве, Његошевој мудрости и Косовском завјету – ипак није била по мјери суштаства Црне Горе. Зашто? Јер је њена политика усклађивана са политиком Слободана Милошевића, чији спољни елементи и у Црној Гори, као и у неким другим крајевима гдје живе Срби ван Србије, често пратећи Милошевићев вокабулар обилују ријечима о бићу и интересу српског народа. Они су то говорили, подражавајући политику званичног Београда, али нису то разумјели. То неразумјевање није било једнако деструктивно као Милова трансформација, али није било ни корисно за Црну гору. Од свега, они су били највише комунисти.
Годинама то двојство је био једини избор за народ Црне Горе. Постепено слабљење политичке улоге Момира Булатовића, доводило је до екстремизације позиција Миловог ДПС-а, давање институционалног важења отвореним фашистима и непријатељима православља. Иако се мора признати да су током година политички насљедници Момира Булатовића одржавали на животу идеју значајног удјела српског народа у Црној Гори, њихово политичко чињење било је блиједо и компромисно. Најбољи примјер је спремност лидера српске опозиције да у децембру 2019. након првих масовних литија прихвате безобразну понуду и уђу у Владу с Милом Ђукановићем, а све то уз подршку званичног Београда.
Душко Марковић, Мило Ђукановић и Иван Брајовић (Фото: Вијести)
У холу Митрополије на фотељи гдје би обично сједио наш Ђедо сада окићена цвијећем наслоњена је његова слика. Празнина која се осјећа по просторијама и ходницима Митрополије, древним Цетињским манастиром, шири се ка сјеверу и према мору. Али, од оних давних година сужених избора и могућности, испунила се Црна Гора неким другим народом. Није то више онај народ који не види даље од Мила и Момира и смјело би се рећи да је то највећи успјех Блаженопочившег Митрополита Амфилохија, јер васкрсла је Црна Гора не кроз велелепне храмове и дивне манастире, већ кроз дјецу своју, народ свој Крстоносни што преплави улице и градове, израставши љубављу и вјером и побједивши отровну мржњу.
Нека ми опрости Ђедо, но може бити да га је ово вријеме нарасле сујете политичара и у контексту свакодневних проблема изостанак постизборног договора, много бринуло и подсјетило на земан кад се пут није ни видио у мраку подјела између Мила и Момира, кад је свака тешка ријеч међу браћом, једних који се зову Србима и других који себе називају Црногорцима, значила дубљи јаз и подјелу. Оних година кад је дао подршку Милу, помислим да је то чинио само да се страсти подјела смире, вјерујући да ће Ђукановић остати на трагу задате ријечи, а не издати.
Тридесет година је требало да се покрену историјске Литије, да изађу на свјетло вјере Христови Црногорци. Тридесет година је требало да се започне са свргавањем отровног система Мила Ђукановића. Неки као да су се забринули коме ће причати са скупштинских говорница о угроженом српству, те сад кад је најмање важно ко је ко, чине све не би ли причом о српству оном ко се другачије осјећа проболи уши.
Литија у Подгорици, 8. 3. 2020. (Фото: Владимир Павићевић)
При том од личне сујете и интереса не разумију ни српство, а још мање православље. Као што га до поткрај живота није добро разумио ни Момир. Показали су то поједини чланови тзв. српске опозиције и на састанку у Острогу, све вријеме током преговора унутар постизборне коалиције, па и на одређени начин кашњењем са својим београдским пријатељем на сахрану нашег Ђеда. Као што је нарцисоидни Милошевић деведесетих бранио српство у свим српским земљама, а знамо како га је одбранио, мјера свеукупног патриотизма данас је Александар Вучић. Па није.
Није Ђед препознао оца нације ни у Слоби онда, ни у Вучку данас. Деведесетих 7. корпус окупивши многе добре и поштене људе, ипак није бранио никог у Црној Гори, осим политичке интересе Слободана Милошевића.
Данас на истим положајима као ономад Војна полиција стоје поједини прваци српске опозиције, само што је Вожд некадашњи радикал а данас глобалиста Ацо Вучић. У подручје крајње политичке спекулације ушли би помишљајући на који то начин може бити Милу Ђукановићу на корист, али није на одмет из опреза имати и то на уму, поготово кад свакодневно свједочимо јефтино србовање појединаца из ДФ-а, које управо сваки Mонтенегрин треба као алиби својој несвјести и немоћи хистерично понављајући оне исте хрватске умотворине о србочетницима и Великој Србији, те угрожене државности Црне Горе.
За Новог Митрополита најмањи је посао одржати устројство Христове Цркве у Црној Гори. Она је остављена у чврстим рукама Ђедових чада, стотинама свештенослужитеља, монаха и монахиња. Вјера им је чврста, служити знају.
Ипак, удова Митрополија без Митрополита до сљедећег редовног засједања Светог Архијерејског Сабора у мају, оставља простор за бригу, јер колико год за Ђедово вријеме МЦП била организационо и духовно у поретку, потребно је стално присуство и брига духовног ауторитета да то стање и одржи. Није нагађање рећи да је тренутно Патријаршија и Свети Архијерејски Синод СПЦ као вјерско крило СНС-а под утицајем Предсједника и партијских секретара. Да ли је управо тим партијским секретарима и служби по вољи да Митрополија што скорије настави свој живот, са владиком Јоаникијем на челу, као већ виђеним Амфилохијевим насљедником.
Владикa Јоаникијe (Фото: Н. Марјановић)
Знамо како је покојни Патријарх српски Герман изврдао утицајима да Амфилохије не заврши на Цетињу, па га је послао најприје у Банат, да би се Амфилохије Радовић након пет година ипак нашао на трону Св. Петра Цетињског. Међутим, СПЦ је тренутно под пуно већом паском него Црква у вријеме комунизма. На жалост. Једини који су до сад били истинска сметња таквом стању били су Митрополит Амфилохије и на здравље њему, потенцијални његов насљедник на трону цетињских владика,владика Јоаникије. Треба додати да се мајски Сабор ове године није ни одржао. Такав статус и подређена улога Цркве у будућности може оставити дугорочне посљедице на њено јединство и углед у народу.
Она сила Ђедове дјеце која су видјела након дуго времена да се може заједно, без заставе и дјељења, само са љубављу према ближњем и заједничком жељом за животом у миру и благостању, требају вјештог и мудрог Пастира. Тешком муком су та дјеца дошла на свијет, у збиљу. Тридесет година је требало таквом човјеку као наш Ђедо да их изнесе из мрака на свјетло, да их отме Милу и Момиру. Као послије дуге бољке, кад је мило чедо, крв наше крви, ишчупано из канџи смрти, плачљиво је и осјетљиво. То је највећи Ђедов учинак и завјет. Сачувати ту нову снагу Црне Горе, која се сачињена од разлика, другачијих опредјељења окупила под барјаком слободе Сунца Правде највећи је задатак за новог Митрополита.
Догодине на Ловћену!
Извор: Стање ствари
