Алиспахићево проклетство

390

Џевад Галијашевић

Док је Шефик Џаферовић објашњавао везу између Кулина бана и босанске државности, на великом митингу у Бихаћу затражена је његова оставка због мигрантске агресије на БиХ

Крај Хладног рата оставио је, констатује Френсис Фукујама, гомилу пропалих и ослабљених држава од Балкана до Кавказа, Блиског истока, Централне и Јужне Азије. Такве државе, тврдио је, имају потенцијал да изазову хуманитарне катастрофе, узрокују масовне имиграционе таласе, нападају сусједе и скривају терористе. У такве државе убраја БиХ, тзв. Косово, Авганистан и Ирак. Да ли га је стварност демантовала?

БЕЗ ПОМЕНА ХЕРЦЕГОВИНЕ Први дани септембра 2020. у Босни и Херцеговини мало се разликују од оних пре тридесет година, с тим што је тренутни задати циљ исламиста и западњака промјена Дејтонског устава. У том кључу треба читати претеће поруке високог представника Валентина Инцка, предлоге америчког амбасадора Ерика Нелсона и ратно хушкачке поруке Бакира Изетбеговића. Повремено се овом трију прикључи и вјерски и политички ехо „младог“ Изетбеговића – Шефик Џаферовић. То зашто прете Бакир и Шефик је јасно, али то чиме прете српском народу у цијелини, завређује већу пажњу.

У последња два вијека сви ратови које су изазвали или у којима су учествовали Бошњаци завршени су поразима и страдањем истих Бошњака. Па ипак и Бакир и Шефик прете ратом под изговором интереса државе и концепта који артикулише „Пробосански блок“, у коме дјелују све бошњачке политичке странке у Сарајеву.

И име и орјентација „Пробосанског блока“ упућују на одсуство државног интереса и државе, те негирање Уставом потврђеног имена – не само Босне већ и Херцеговине. Залагање за Босну, најстарију и највећу, ако се правилно ишчитава, у основи је залагање за политику која мора потврдити „супериорност ислама“, на Балкану и у цијелом свијету. Доносећи у БиХ идеологију према којој је ислам толико супериоран у односу на остале религије да би његово, тотално и апсолутно ширење, чак и насилним средствима, представљало пожељан циљ, Алија је у темеље државе поставио темпирну бомбу која неумитно откуцава.

Тај став, као главни аргумент силе, Алија износи у књизи „Ислам између Истока и Запада“ кад тумачи и брани тезу о изразитој супериорности ислама, као светоназора, религије и начина живота, у односу на све остале религијске филозофске, етичке и политичке алтернативе (Изетбеговић, 1995, стр. 19–21 и 204–213).

ТАКО ЈЕ ГОВОРИО ШЕФИК На Западу увјерење о легитимности употребе насиља према хришћанима у БиХ по замисли Алије Изетбеговића углавном неутралишу флоскулама о грађанској БиХ. А баш та и таква „грађанска Босна“ поменута је и у Зеници, посљедњих дана августа, кад је Асоцијација младих Странке демократске акције организовала свечаност поводом годишњице потписивања Повеље Кулина бана.

Вриједи напоменути да је такозвана Асоцијација младих СДА само ново име за радикалну Активну исламску омладину, иначе забрањену 2001. а 2004. избрисану из свих регистара „невладиних организација“ због терористичког напада на САД, тачније на Свјетски трговински центар и Пентагон 2001. године.

Свечаности у Зеници је, како и приличи, присуствовао и обратио се предсједавајући Предсједништва БиХ Шефик Џаферовић, који је значај Повеље Кулина бана ставио у контекст „босанске државности“.
„Повеља Кулина бана, као међународни споразум тога доба, неупитан је доказ о државности наше земље; да је имала самосталност, територију, власт, законе и односе са другим државама. Босна је тада била изнутра уређена и извана призната као држава.“

Тако је говорио Шефик о коме јавност никада ништа не би знала да није, као начелник Центра Служби безбједности у Зеници, у ратним 1994. и 1995. мирно посматрао, омогућио и помагао злочине према Хрватима у Зеници а посебно масовна ритуална клања цивила и војника српске националности на планини Озрен. За те злочине у Хагу су осуђени командант и начелник Генералштаба Алијине Армије Р БиХ, генерали Расим Делић и Енвер Хаџихасановић, те командант зеничке Седме муслиманске бригаде пуковник Амир Кубура.

ВИШАК МИТОВА, МАЊАК ИСТОРИЈЕ Шефик, дипломирани правник без адвокатске или судске праксе, објашњавајући колико је „нама“ муслиманима важан Кулин бан, пропустио је примјетити да су на великом митингу у Бихаћу од њега тражили оставку због мигрантске агресије на БиХ, а његовом страначком колеги, министру безбједности генералу Селми Цикотићу поручили да мигранте води својој кући.

За то вријеме, у своме „Дефтеру хефте“, на исламској телевизији Игман, Фатмир Алиспахић проклео је све муслимане који одобравају мигрантску инвазију на БиХ.

Наравно, Шефик не зна да је прво велики жупан Стефан Немања 1186. год. склопио Уговор о миру с Дубровчанима, дозволивши им слободну трговину по Србији, па је то три године послије учинио и Кулин.

Кулинова Повеља је готово преписани уговор великог жупана и потписана је на наговор Мирослава, владара Хумске земље, брата Стефановог а зета Кулиновог.

И није ријеч о неком Мирославу већ о владару који је стајао иза најважнијег документа, потврде писмености народа овог поднебља, познатог као Мирослављево јеванђеље.

Можда управо у овим чињеницама и њиховом ретуширању треба потражити објашњење зашто „пробосанске снаге“ не помињу Херцеговину – чувајући вишак митова а мањак историје о Босни.
То је још једна заоставштина рата и сасвим је у сагласју са чаршијским претњама Србији и Републици Српској.

Печат