Владимир Илић
Ко је, како и зашто пласирао такву (дез)информацију у информативно-комуникационе канале пре свега у оном делу света који је себе у одређеном пулсирајућем моменту 20. века назвао Запад, а потом и широм света?! На та и многа друга питања настоји да одговори књига која ускоро излази из штампе: “ПРОМЕТЕЈА – медијска нацификација српског народа”, аутора Владимира Илића.
Да би се разумео процес “изједначавања Срба и нациста”, потребно је било разумети процес стварне нацификације Немачке тридесетих година прошлог века, али и медијске “нацификације” Србије, од 1992. све до данашњих дана.
ПОЈАМ нацификације друштва улази у политичку, економску, културну и укупну друштвену терминологију током двадесетих и тридесетих година 20. века, с појавом тоталитарних идеологија, најпре фашизма (Италија) а потом нацизма (Немачка, у то време најпре називана Вајмарска Република, по Уставу донетом у истоименом граду, а потом Трећи рајх, с доласком Адолфа Хитлера на власт). Суштински, нацификација се може дефинисати као:
– друштвени процес прихватања, добровољно или присилно, идеологије и праксе нацизма;
– освајање власти од стране нацистичких организација;
– однос надређених и подређених, својствен нацистичким организацијама и институцијама;
– језик симбола којим се нацизам представља у конкретно-историјском друштву;
– простирање идеологије и праксе нацизма на све сегменте одређеног друштва.
ПРИХВАТАЊЕ идеологије и праксе нацизма у немачком друштву није ишло нагло, као што су “оци-оснивачи” тог покрета очекивали. У револуционарном врењу, након изгубљеног Првог светског рата, већина народа окренула се тадашњим левичарским организацијама. У марту 1932. незапосленост у Немачкој достиже свој историјски врх.
Према званичној статистици, тада је више од шест милиона незапослених, али процене су говориле да је стварни број око 8,75 милиона. Економска и свеколика друштвена криза пружила је нацистима толико жељену шансу да задобију масовнију подршку народа. Али, без обзира на “маршеве упозорења” војних крила наци-партије, за разлику од неуспелог Минхенског пуча 1923, нацисти су почетком тридесетих година 20. века желели победу тако да већина народа гласа за њих!
ПАРАДОКС је био управо у томе што су настојали да демократији задају демократски смртни ударац – победом на изборима! Додуше, препрека тој тактици могао је бити и сам председник Хинденбург који је, према забелешкама које је начинио Ото Мајснер, председников државни секретар, чак током аудијенције, августа 1932. рекао Хитлеру да не би могао “ни пред Богом, пред својом савешћу и пред читавим народом да одговара уколико би целокупну власт предао у руке партији (нацистима) која је толико нетолерантна према свима који имају другачије ставове. (Јан Кершо, “Хитлер – Хибрис”)
Јануара 1933. ситуација почиње да се мења када банкар из Келна барон Курт фон Шредер почиње да се залаже за улазак нациста у Владу, молећи самог Хинденбурга да Хитлеру да место канцелара.
ШРЕДЕР је био “банкар који је наследио утицај Макса Варбурга”. Као што су браћа Варбург, Пол и Макс, некад спајали неспојиво (за време Првог светског рата, у коме су САД и Немачка биле на супротним странама, дакле непријатељи, један брат је на челу немачке централне банке, а други на челу америчког савета Федералних резерви) тако је и он био повезан са банком Л. Хенри Шредер из Њујорка и фирмом “Америкен телефон и телеграф”. Улога и положај међународних корпорација, предвођених пре свега англоамеричким компанијама, у нацификацији Немачке, може се дефинисати у три основна сегмента:
Америчке компаније и институције које су кључно допринеле слому Волстрита и настанку светске економске кризе 1929-1933. допринеле су и нацификацији Немачке, помажући, директно и индиректно, Хитлеров покрет и долазак на власт.
Офанзива против српскг народа
САРАДЊА одређених англоамеричких, холандских, швајцарских, али и интернационалних компанија, банака и кругова, са устрепталим, а потом разгоропађеним Трећим рајхом одлучујуће је допринела да се Адолф Хитлер и његова солдатеска довољно осмеле и крену да “ослобађају” друге народе, након што су темељно “ослободили” свој народ.
Готово снагом природних закона, управо из њима блиских, генерацијски надовезаних политичких и медијских кругова, које називамо хумилијаристима, кренуће најјача медијска офанзива против српског народа, трагичних деведесетих година 20. века. Срби бивају проглашени за нацисте!
ОДРЕЂЕНЕ међународне корпорације имале су директну корист од нацификације немачког друштва.
Већина бизнисмена и банкара који су пословно сарађивали с нацистима били су благо, или нису уопште били кажњени на суђењу у Нирнбергу, након Другог светског рата.
Основни субјекти нацификације немачког друштва били су:
– Нацистичка партија, с њеним јуришним (СА) и заштитним (СС) одредима;
– Интелектуалци, апологети нацизма;
– Медији;
– Високи кругови војске;
– Представници крупног новчаног капитала;
– Припадници крупног земљопоседа;
– Међународне корпорације (оличене у таквим именима попут: браћа Хариман, браћа Варбург, браћа Далс, Хјалмар Шахт, браћа Браун, Монегју Норман, Прескот Буш, Вилијам Фариш, Херман Шмиц итд.)
НАЦИСТИЧКА партија (НСДАП), као пример екстремног прагматизма и волунтаризма, обједињавала је у себи све што је било “популистички допадљиво”. Она у свом учењу спаја неспојиво и раздваја нераздвојиво: дубоки расизам и крајње антијеврејство спаја са култом “народног друга”, кад је у питању сопствена нација. Свесни снаге социјалног покрета у Немачкој после Првог светског рата, нацисти “повезују” социјалистичке идеје, поготво када су у питању услови за рад и положај трудница и деце, и нарасли национализам, као рационализацију колективне свести којом је доминирало осећање понижења и безнађа услед пораза, али и пркоса, као природног одговора на “прекомерну употребу тријумфа” сила победница – Версајски мир. Основна средства придобијања политичких присталица била су:
– Јавни наступи (најпре у минхенским пивницама, потом на улицама и трговима: “методе рата преносе се у цивилни живот”).
МЕДИЈИ (дисеминација нацистичке штампе и литературе и коришћење нових средстава јавног информисања, попут радија, филма и ТВ);
– Терор (спроводе га јуришни и заштитни одреди, пре свега против других политичких странака и Јевреја, али и у сопственим редовима)
Системом субординације, вођа се уздиже на пиједестал неупитног императива. Нацистичка партија изграђена је на монолитности која превазилази чак и бољшевичке, односно комунистичке партије тога времена. Пропаганда и мобилизација основни су задаци нацистичке партије. Неприкосновен је положај “фирера” (вође), који се сматра политичким генијем (стварање мита о “свемогућем” и “свезнајућем”) при чему је Адолф Хитлер често одлагао и избегавао доношење одлука – управо у циљу одржавања опсене о сопственој “непогрешивости”.
