Има ли услова за слободне, фер, демократске и слободне изборе у Србији
- Странке опозиције, бар њихова већина, најављује бојкот избора, јер не желе да под неравноправним условима у којима су сатанизовани њихови лидери и програми, дају легитимитет овим властима и изборима
- На политичкој сцени Србије и даље владају себични, партикуларни интереси лидера партија и нема воље за постизањем јавног и општег интереса, интереса грађана Србије
- Медији су неслободни, боље рећи заробљени
Пише: Јово Вукелић
Сваким новим даном у Србији се подиже све врелија атмосфера уочи редовних парламентарних избора који треба да се одрже на пролеће следеће, 2020. године.
Како лето пролази и падају температуре, тако на политичкој сцени ове јесени расту тензије и све жешће расправе између десетак странака окупљених у владајућем блоку, предвођених Српском напредном странком (СНС) и исто толико, ако не и више странака, партија, удружења и покрета из распарчане и углавном неуједињене опозиције, предвођене Савезом за Србију (СзС).
Предмет тих расправа и дебата између партија на власти и опозиционих странака последњих пет-шест месеци су изборни услови, тачније тражење што регуларнијих услова за одржавање предстојећих избора у априлу следеће године.
На дневном реду је неколико кључних питања: стање у медијима, тражи се равноправна заступљеност странака, тема су и неуредни бирачки спискови који су подложни манипулацијама, затим једнаки услови у финасирању изборних кампања за странке учеснице изборног процеса, као и темељене промене у раду РЕМ-а (регулаторног тела за електронске медије)… Речју, тражи се нормализација услова и околности под којима би се избори одржали, а који би задовољавали минимум демократских стандарда.
Опозиција жели изборе, али не под оваквим условима
Циљ свих ових активности су слободни и фер избори, а не бојкот избора који најављује већина опозиционих партија, јер оне не виде могућност исказивања слободне воље грађана на гласању. Бојкот је средство којим странке и партије опозиције вероватно желе да створе притисак на владајућу већину да се створе услови за равноправне и фер изборе. И да, исто тако, укажу на драматични недостатак елементарних услова који би требало да омогуће слободно изјашњавање грађана Србије. Значи, опозиција хоће и жели изборе, али не под садашњим условима.
Власт у Србији, Влада и посебно председник Србије, који је незаконито преузео многе ингеренције Владе Србије (и који се меша у све кључне послове извршне власти) не исказују значајнију добру вољу за постизањем равноправних изборних услова.
Власт (СНС и председник Србије посебно) заједљиво и стално подсећају странке у опозицији да су управо њихове партије док су биле на власти од 2001. до 2012. донеле већину прописа, правила и закона о изборним условима, који и данас важе, и да су то тада називали демократским решењима за одржавање фер и слободних избора. И нису им годинама, истичу представници садашње власти, сметали овакви прописи и услови.
Иако из владајућег блока знају и виде многе мањкавости у раду РЕМ-а, које су се показивале и манифестовале и за време раније власти коју је предводила ДС, из СНС не желе да мењају лошу праксу и умање штетне последице изузетно лошег рада РЕМ-а. Поводећи се својим партикуларним интересима, а не јавним и општим интересом, власти игноришу очигледне неправилности које обавештавање и информисање грађана чине пристрасним и навијачким од стране многих главних тв медијских станица са националном фреквенцијом. И то ти медији чине без икаквих последица и санкција.
Све то заједно има врло лош утицај на грађане Србије, који не само да прате лоше, неквалитетне програме, пуне шунда и кича, већ – што је много значајније, немају објективно и непристрасно информисање и никада не могу да чују аргументе обе стране у неком спору.
Немогућност објективног информисања
Грађанин једноставно није у могућности да се објективно и непристрасно информише, јер медијском сценом превладававају медији под контролом владе. Само неки грађани, и то мањи број, јесу у тој ситуацији да могу да прате два тв програма. Највећи део не може да прати два програма, јер Н1 нема националну фреквенцију, и само корисници једне кабловске телевизије имају ту могућност.
Грађани су тако принуђени, ако желе да буду објективно информисани, да прате алтернативна средства информисања, истражују и претражују интернет и слично да би дошли до ваљане и и истините информације, што се, наравно, не може очекивати од већег броја људи. Напротив, већина ће закључивати само на основу једностране представе коју им је власт предочила преко медија под њиховом контролом.
Уместо да такво стање садашње власти уреде, оне чине исто што су чиниле и раније власти: злоупотребљавају главне медије, врше притиске и још више стварају потпуно немогуће услове за равноправне изборне услове и трку политичких супарника. Ова власт чини и већи “злочин” од претходних власти које толико критикује, јер не само да понавља оно што су и претходне власти чиниле, него то чини јаче, бахатије, охолије и распрострањеније. Број злоупотреба од стране владајућих партија је огроман, медији су неслободни, боље рећи заробљени.
Зато странке опозиције, бар њихова већина, најављује бојкот избора, јер не желе да под таквим неравноправним условима у којима су сатанизовани њихови лидери и програми, дају легитимитет таквим властима и изборима. И на такво понашање ове партије имају право.
Исто тако већ скоро две деценије, да узмемо у обзир период од 2000/1. године до данас, иако су на власти биле различите политичке групације и коалиције, нема воље да се бирачки спискови уреде и доведу у нормално стање, како би се тачно утврдило колико у Србији има бирача са правом гласа. Све партије на власти су обећавале да ће то учинити и то обећавање траје две деценије. Говориле су о значају решавања тог питања због регуларности избора и смањивања могућности манипулација и крађе на изборима и од тога ништа. Ништа значајније на том плану није урађено до данас па се у бирачким списковима и даље налазе десетине и десетине хиљада мртвих (умрлих), или још више грађана Србије са правом гласа, који су се пре неколико деценија одселили у иностранство, и не живе и не долазе у Србију, али се воде на адресама на којима су некада становали.
Постоје стотине хиљада грађана уписаних у бирачке спискове, који нису стварни!
Тако да је општепозната ствар (коју у обзир узимају све маркетиншке и истраживачке агенције) да приликом прогнозирања резултата избора од укупног броја бирача у Србији који држава званично саопшти – они одбијају око милион и више бирача, који постоје уписани у бирачким списковима, али нису стварни! Одбијају те бираче, бришу их како би могли да дају приближно реалне процене изборних резултата и излазности.
То је недопустив пропуст државе Србије и њених институција и неодговоран однос према свим грађанима са правом гласа. Изгледа да ни овог пута нема воље да се бирачки спискови прочешљају и уреде тако да се у њима коначно нађу само реални, стварни грађани и живи грађани са правом гласа. То је посао за који држава Србија, ако жели, има и капацитете и времена да се заврши до избора на пролеће следеће године.
Али, блок владајућих партија ово неажурно стање са бирачким списковима користи у изборној математици како би се лакше задржала власт, па се стање бирачког списка не прилагођава стандардима изборне демократије него се уподобљава страначким и властодржачким интересима. То ствара услове за манипулацију и крађу гласова грађана на више начина.
Може се констатовати да на политичкој сцени Србије и даље владају себични, партикуларни интереси лидера партија и нема воље за постизањем јавног и општег интереса, интереса грађана Србије. Истовремено траје и наметање воље и информација од стране владајуће већине под притиском на већину главних медија па објективног информисања грађана скоро да нема. Политички противници су сатанизовани, са нескривеним задовољством се вређају, омаловажавају и то без икакавих последица и санкција.
Уз то, власт на све начине, нарочито недозвољене, покушава да подели опозицију митом, корупцијом, разним бенефитима лидерима и странкама и одврати их од бојкота предстојећих избора. Та фингирана опозиција сада је најгласнија да се на изборе изађе, да је бојкот бескористан, да ће то омогућити СНС да настави владавину…
Такве ставове неких опозиционих странака, на жалост, подржава и део званичника са Запада и из ЕУ како би се представило да ето „сви излазе на изборе сем неколико странака“. И у том случају бојкот би био без резултата, изборни услови би остали, исти, непромењени, а то значи потпуну неравноправност и одсуство демократских, фер и слободних избора.
Коначно, у Милошевићево време смо, као претполитичко друштво, водили смо као друштво једну темељну битку за опште демократске услове који морају постојати да би се касније водила битка о избору демократске алтернативе.
Данас смо се у политичком смислу вратили у то време или отишли даље у том штетном смеру, када постаје беспредметно говорити о било каквој демократској надградњи у условима када не постоје нужни, елементарни демократски услови.
Вучићев режим нас заправо враћа у једнопартијски систем у ситуацији када демократска опозиција нема ни једног јединог савезника. Деведесетих година је опозиција имала Запад као моћног савезнака. А данас нема никога са стране ко би хтео да јој помогне.
Тај исти Запад помаже сада Вучића, затвара очи пред очигледним злоупотребама слобода медија и другим незаконитостима које смо навели, јер им је председник државе, који је истоврмено и председник владе и свих кључних извршних, законодавних и судских институција, обећао на поклон оно што се никада не поклања…
Пише: Јово Вукелић ｜ Лични блог: Између сна и јаве⇗
Рођен је 1952. године у Херцег Новом. Дипломирао је на Филозофском факултет у Београду. Као студент (друге године) прогањан је па потом и осуђен 1974., на годину дана затвора, условно на две године због одбране професора које је у то време прогањала Брозова комунистичка машинерија.
Проглашен је морално-политички неподобним и зато годинама није могао да добије сталан посао. Учестовао је активно као организатор од средине 70-тих до 80-тих у скоро свим кључним акцијама против режима Јосипа Броза. Први је секретар Демократске странке 1990. године. Један је од оснивача Демократског центра (фебруар 1996.) У листу Политика (по приватизацији Политика ад) проводи седам година на руководећим пословима са високом стручном спремом. Ту покреће издавачку делатност – штампање књига.
Из „Политике ад“ у „Службени гласник“ прелази 2009. године, сектор Издаваштво, на место извршног уредника на позицији Уредник књига где је 2017. године дочекао пензију.
Извор: Између сна и јаве
http://www.kmnovine.com/2019/09/izbori.html
