Уместо увода
Са уредником „Стања ствари“ и драгим саборцем под општим стегом, Александром Лазићем, договорио сам се да свој пут фанатичног књишког мољца, авај, наставим на његовом (и нашем, бар се надам) сајту. Зашто авај? Мени ће бити лепо: читам, пишем, препоручујем, као и увек. Коме онда авај? Наравно, авај по Лазића и походнике „Стања“, који ће, изгледа ми, почети да се питају: до када ће књигомољац – фанатик Димитријевић да надире са својим књишким темама и дилемама? Има ли шта паметније да ради? Но, договорили смо се, Лазићу, нема назад. Крећемо!
У оквиру рубрике „В.Д. читач“ ево „подрубрике“: мог дневника читања, насталог на основу давног предлога песме Милована Данојлића, „Жагубица“, коју волим од детињства. Ту, у песми, је све: сањиви мир малог места неузнемиреног хуком зла у свету, чиста људскост без примеса свагдашње наше палости, једна огромна библиотека и мир који превазилази потребу да се крећемо ка небитију кроз шарениш забаве као заборава… Да не бих препричавао песму, дајем је целу, онакву каква ме прати од када сам је, у лектири за четврти основне, прочитао:
Где си, о где си, лепа дангубице,
Па да отпутујем до Жагубице!Ах, нико не зна шта човека
У Жагубици може да чека!Кад је јануар и кад је зима,
Тишине тамо много има;У главној улици, у кротко вече,
Можеш гледати како све тече:Два милицајца, као два брата,
Шеткају, и ноћ се полако хвата.Ђак са књигама, коњ пред бичем,
Лампа што светли ником и ничем.Мали аутобус у седам сати
Оде, да се никад не врати.Једног дана ја ћу, збиља
Доћи до тог коначног циља,И проводити лета вечита
С књигама које нико не чита.
Милован Данојлић (Фото: Ж. Јовановић)
Наравно, књиге које ћу приказивати читају се. Имају оне своју публику. Али, прете нам да ће нам књиге одузети, јер долази време киборга и „трансхуманизма“. По Илону Маску, чип у мозак и – ствар је решена. Сенке будућих догађаја већ падају на нас. Рецимо – нема београдског Сајма књига, највеће културне свечаности у Србији, круне сваког, и златолисног и кишног, октобра. Пуцају у нас короном, даве нас маскама. Шта ће нам књиге и сусрети на Сајму? Је лбисмо ми то да пружимо неки отпор Билу Гејтсу и чипованим вакцинама? Је л ми то нећемо да будемо киборзи? Не, не желимо чип у мозгу и киборгизацију света. Зато читамо и не предајемо се. Тако ће бити, ако Бог да, и у овој рубрици. Научимо пјесан, то је избављење, пошто је, како би рекао покојни словесник Мија Павловић, ово рат који брише сећање. А култура је саборно сећање. Народа и човечанства, свих нас, од „Епа о Гилгамешу“ до Петера Хандкеа.
Па да, у име Бога, почнемо.
Потреба за духовним штивом
Данас није лако остати не само хришћанин, него ни просечно нормалан човек. Како је говорио отац Серафим Роуз, морамо свакодневно примати духовне инјекције да бисмо нормалност (пре свега, хришћанску) сачували. И гледајући сав овај хаос размишљати о ономе што је вечно и непролазно. Читати књиге о хришћанској духовности, узносити се молитвом над собом и бригама овога света – ето задатка који је смислотворан и насушан. Иако сам далеко од онога о чему пишем и шта препоручујем, ипак се понекад, читајући православне књиге, сетим да имам и душу, а не само хаос свакодневних обавеза у глави. О томе, наравно, неколико речи.
Отац Серафим Роуз (Фото: Pravmir.com)
Земља близу неба
Ових дана, опет поводом кризе на Кавказу (непријатељи не остављају кавкаске хришћане на миру; иако Јермени нису сасвим православни по догамтици, наши су по крвавој и тешкој историји крстољубља, по патњи с којом су се срели у име библијског, араратског Бога, по борби да остану оно што јесу), опет чезнем за кавкаским светињама, које нисам никад видео. И, поред Нагорно-Карабаха, размишљам о нашој, правореној Грузији, о којој читам књигу „Земља близу неба“.
Грузија, земља Божја, заиста је земља близу неба. Из књиге се види. Поред грузијског Пролога и житија светих, ту су и сведочења о новим свецима, попут митрополита Зиновија, али и о савременим подвижницима, који још дејствују, попут великог мисионара, владике Николаја као и повести о поклоничким путовањима великим светињама древне Иверије. Грузијски храмови и олтари налазе се на незамисливим висинама. Грузијско пјеније Богу надалеко се чује. Лепота Христова у земљи Свете Нине, у којој почива Господња одежда, у овој књизи се види у пуном сјају.
А и они Небу над небесима принеше на хиљаде и десетине хиљада мученика, који одбише да се потурче јер нису хтели да се одрекну Христа. Чак и данас, кад их НАТО притиска да постану неко други, Грузини настоје да се не одрекну Христа и да не порекну себе. Нека браћу са Кавказа Јаки Бог чува.
Кроз живот са владиком Николајем – 365 поука и савета за сваки дан у години (приредио Матеј Арсенијевић)
Владика Николај, како је Свети Јустин Ћелијски говорио, бејаше највећи Србин после Светог Саве. По оцу Јустину:
“Сва бића, од молекула до арханђела, све је захватила његова света и велика душа. Његов огромни ум дао је науку какву српски човек и српски народ знао није. Кроз њега је проговорила српска душа, проговорила светосавски сјајно, херувимски, громовски проговорила оглувелој српској души. Оглувелој од политике, од странаштва… “
И сада, када је српској души, оглувелој од политике и пораза, утеха потребнија него икад, јавља се Владика Николај кроз ову књигу кратких и мудрих поука за сваки дан у години. Каткад гласан као гром, каткад шаптав као мати пред спавање, Владика нам долази да укрепи и охрабри.
Из дана у дан с патријархом Павлом – 365 питања и одговора за сваки дан у години (приредио Матеј Арсенијевић)
Господе, како је много непријатеља који војују против нас и говоре: нема им помоћи ни од Бога ни од људи. Господе, Ти нам пружи руку своју да останемо народ Твој и по вери и по делима. Ако морамо да страдамо, нека то буде на путу правде Твоје и истине Твоје – не допусти да буде због мржње наше или неправде ма према коме. Рецимо сви усрдно: Господе, помилуј.
Патријарх Павле (Фото: Митрополија црногорско-приморска)
Да је иза себе оставио само ову молитву, насталу у најтежим данима Србије и његовог народа, патријарх Павле би био велики човек, чије свето дело не би остало у сенци. Али, патријарх нам је оставио и свој светли живот христољубивог пастира и поуке које нам помажу да постанемо и останемо људи. У овој књизи, патријарх Павле одговара на практична питања духовног живота која му постављамо да бисмо остали на његовом путу.
Свети старац Пајсије Светогорац – Азбука побожног живота
Док сам био у војсци, био сам радио-оператер и дужност ми је била да шаљем поруке у штаб, тј. да јавим ако је потребан санитет или ако нам се непријатељ исувише приближио. Једном приликом, био сам усредсређен на радио и на поруке које сам примао и слао, када ми је пришао један војник и рекао:
„Арсеније (то је моје мирјанско име), зашто не промениш таласе, па да мало слушамо музику и да се опустимо?“„Јеси ли при здравој памети“, одговорио сам. „Животи великог броја људи зависе од моје радио-поруке, а ти би да слушаш музику и да се опустиш!“
Тако је говорио старац Пајсије Светогорац.
Данашњи човек, чим се пробуди, укључи радио или оде на интернет, и слуша какофонију музике, лажно веселих гласова, хаотичне поруке ко зна од куда. А ово је књига које ће нас повеже са правим радио – оператером, старцем Пајсијем.
Хоћете ли да се разбудите ви, који се поспано питате: “Па што нас све ово задеси“? Ево шта каже Старац Пајсије:“У савременом свету појављује се страшно варварство: то није рат, него урушавање морала. Људи су се искварили и душом, и телом. Многи се правдају речима да је грешника било у свим временима. „Погледајте шта се догађало у старом Риму”, кажу они. Да, то је заиста тако, али Римљани су били незнабошци. У Посланици Римљанима, апостол Павле обраћа се доскорашњим идолопоклоницима који су се крстили, али још нису напустили рђаве обичаје. Не би требало ни наводити као пример епохе крајњег моралног пропадања. Ми смо православни народ, а докле смо дошли! Шта онда да кажеш о другим земљама… У пређашњим временима, пијанац или блудник су страховали и на пијаци да се појаве, јер су им се тамо изругивали. Неморална жена се плашила и на улици да се покаже. То је на неки начин уздржавало људе од греха. Данас се, међутим, подсмехују онима који покушавају да живе савесно. На пример, за девојку која живи целомудрено и благочестиво, могу да кажу: „Шта је с њом, да ли је пала с Марса?” Уопштено, мирјани су раније, када падну у грех, тешко преживљавали своју недостојност и смиривали су се. И не само да се нису подсмехивали онима који су духовно живели, него су се и клањали пред њима. Сада, пак, грешници немају ни осећање кривице, ни поштовања према другима. Све су изједначили и исмевају оне који одбацују световне вредности. Међутим, покушавајући да нађу оправдање за оно што се не може оправдати, људи се муче и нигде не могу да нађу спокојство. Њихова душа грозничаво тражи излаз, због чега несрећници измишљају нове и нове разоноде, лутају по клубовима и ресторанима, опијају се, сатима седе пред телевизором. Помоћу таквих, испразних занимања, они покушавају да угуше глас савести.“
Ето зашто нам је овако: јурећи за задовољством, а бежећи од узвратне мере бола, постали смо робови греха и страсти. Како Бог да нам помогне ако сами себи не желимо да помогнемо?
Ко славу слави њему и помаже – слава, верски обичаји и понашање у Цркви
Године 2018, на Велику Госпојину, навршило се тачно хиљаду година од прве у историји описане српске славе, славе војводе Ивца из околине Охрида. Од тада до данас слава је одликовна особина једног достојанственог православног народа. По речима блаженопочившег владике Данила, икона крсне славе је племићки грб сваког нашег дома. Одакле потиче? Како смо је славили? Како је треба славити? Како је предати свом потомству? Какви су наши верски обичаји? Како се понашати у Цркви? Све на једном месту и са једним циљем – да запамтимо да, како рече Свети ђакон Авакум, нема лепше вере од хришћанске.
Етнолог Драгомир Антонић забележио је реч покојног монаха Митрофана Хиландарца о апофатичкој непобедивости и свештеној неизрецивости српске славе као праоснове једног народа: „Причао је о свом боравку у Немачкој. Њиховој посвећености послу. Темељном обављању сваког задатка. Наводио је примере. Један сам запамтио. У теренску свеску уписао. Сад га преписујем: „Пред Други светски рат Немце је интересовао живот у Краљевини Југославији. Не само у војном или привредном смислу, већ пре свега у културном. Краљевина Југославија је била велика држава, али су Немци били знатижељни да разумеју шта је важно за Србе. Који су то елементи који држе Србе као народ на окупу? У ту сврху – рече монах Митрофан – послали су једног вашег колегу, етнографа, да изучи живот људи у Србији. Боравећи више месеци на терену немачки етнограф је закључио да код Срба постоје четири битна елемента, који су стожери српског народа. Први на списку: Коло Српских сестара. На другом месту лист „Политика“. Трећа је Српска православна црква, а на четвртом месту Крсна слава. Ове прве три институције се могу разрушити уобичајеним и познатим методама. Тиме ће се значајно ослабити снага Срба. За Крсну славу не знам начин којим би се могла разорити. Тешко ју је разумети. У истом селу о истој слави обред је другачији. Један домаћин пали свећу пред подне, други чека кум да стигне, трећи свештеника, четврти да се породица окупи… Како се борити са обичајем који има више имена. Једни кажу Слава, други Крсно име, трећи Кућна слава, четврти Светац… Укупно је набројао седам назива. За овај обичај немам решење, написао је у извештају, који је по речима Митрофана, касније преточен у књигу, приручник“. То је српска тајна. И вековима нас је одржала – и у дому и рову. Јер, славила се слава и у кући и на ратишту, и са обилном гозбом и са војничким хлебом и воштаном свећицом на фронту одбране од непријатеља нашег постојања. СРБИ, НЕ ДАЈТЕ СЛАВУ НИ У ДОБА КОРОНОКРАТСКЕ ТИРАНИЈЕ!
Има ли наде и за мене – постати и остати хришћанин у 21. веку (греси, генетика и спасење)
Каква је веза духовног и телесног здравља? Да ли греси утичу на гене? Да ли се греси преносе на потомство? Зашто је тако много депресије у наше дане? Који су духовни начини да се депресија излечи? Има ли наде да се ослободимо чамотиње и очајања? Одакле осећај да време тече све брже? Како зауставити сопствено убрзање и окренути лице ка вечности? На ова, и многа друга насушна питања, одговарају велики духовници, од митрополита Јеротеја Влахоса до митрополита лимасолског Атанасија, духовног сина Старца Пајсија, али и угледни православни лекари, попут Константина Зорина, и мисионари какав је Георгије Фечору. Књига која је прочитала епоху и која открива тајне путеве ка Путу Који је Истина и Живот, Христос Богочовек.
Руски православни лекар, Константин Зорин, чија је студија о гресима и генетици објављена у овој књизи, нас упозорава на чињеницу да данашњим, као и негдашњим, човеком владају страсти, главни рушитељи нашег бића. Он каже: “Како страст осваја човека? По учењу светих отаца-аскета, грех не овладава човеком одмах. Прво долази помисао, обична мисао на неку тему. „Предлог“ – помисао душе може се упоредити са ударцем лопте о зид. У њему нема човековог греха, јер ми нисмо у стању да контролишемо бујицу помисли које се, попут мушица, роје у свести. „Прихватање“ је следећи степен, када прихватамо одређену мисао, хватамо бачену „лоптицу“. Разговарамо тада са помишљу, али смо још увек у стању да се, у сваком тренутку, одрекнемо разговора с њом, да је избацимо из главе.
Уколико је помисао грешна, а ми смо склони да је прихватимо, ми у неком тренутку попуштамо пред њеним притиском и „прихватање“ прераста у „саглашавање“. Чим смо се у себи сложили са помишљу и престали да јој се противимо, она се истог часа од „невиног пријатеља“ претвара у „суровог деспота“. „Заробљавање“ је потпуно сједињење ума са прихваћеном помисли и поробљавање ума од стране те греховне помисли, тј. „насилно и нехотично поробљавање срца које тада губи душевни мир. За ослобођење из овог „ропства“ је већ потребна „борба“ – огроман напор за пробој мислене „блокаде“.
Временом порок прелази у навику, укорењује се, упија се и постаје на известан начин саставно природно својство душе. То је страст – завршна фаза робовања греху. Она отвара широк пут грешним делима, речима, мислима и осећањима. Сад страст неометано шиканира своју жртву и игра се њоме као фудбалер лоптом.
А све почиње од наизглед невиних помисли! Зато нам Свети Оци саветују да помисли пажљиво пратимо и да их вребамо као што мачка вреба миша. Прилично је лако одсећи лукаву помисао у зачетку. То је исто као ишчупати танко стабло које нема јак корен. На крају, наша унутрашња слобода пре свега зависи од чистоте мисли. Слобода се не може поседовати. Она се може само прихватити и то као дар Божији. Она се увек подвргава нападима и увек је у опасности. Уколико слаби наш здрав осећај за опасност, слобода је скоро изгубљена и ми смо болесни изнутра. Онда нас грех као хоботница хвата и држи својим „пипцима“.
Примери су свуда око нас: страст пушења (никотиноманија), алкохолизам, наркоманија, сајберманија, игроманија, патолошка везаност за музику (меломанија), гледање телевизије (телеманија), обилну или укусну храну (гурманлук), сексуална зависност, спортски фанатизам, радохоличарство – све људске маније се тешко могу и набројати. Све ове болести су истог порекла. Као сестре-близнакиње, оне имају много тога заједничког што нас наводи на то да их посматрамо као међусобно повезане. Тако су свим наведеним болестима својствени синдром психичке зависности (наметљива жеља и сл.) и синдром физичке зависности („криза“, мамурлук итд.).
Механизми стварања зависности су, у суштини, исти. Све људе обузете неком страшћу обједињује жеља да се, брзо и без већих напора, избаве од духовне празнине, душевног бола и психичке напетости. А везаност за нешто управо омогућава гушење гриже савести, одбацивање разумских аргумената, промену сопствених осећања, заборава и искључивања из непријатне стварности.»
Човечанство поробљено страстима иде ка ропству тоталитарног Левијатана. Јер, господари зла звани глобалисти раде на томе да све људе држе поробљене страстима, снабдевајући их потрошачким могућностима и техничким средствима за њиховом остварење. Ко чини грех, роб је греха, вели апостол Павле. Пут ка слободи је подвижнички: вера, нада, љубав и самонадилажење у Христу.
Бежите од блуда
Књига са овим насловом дошла је у прави час. Хришћани живе у доба кад је 70% интернета порнографија. Треба остати нормалан и опстати као хришћанин. Зато нам је неопходно знати истину о тајни полности, коју је изрекао Свети Григорије Нисијски, подсећајући нас да чедородије представља борбу против смрти, и да је повезано са свештеном тајном човештва. Ово је књига која полност мушкарца и жене ставља у контекст библијске тајне заветног савеза – као што је Бог вечни Женик Свог народа, Израиља, и сваке људске душе, и апсолутно веран и народу и људским душама, тако и супружници треба и могу, благодаћу Господњем, да буду одани свом Творцу и једно другоме. Битијна тајна полности не може да се изједначи са сексуалношћу у палом људском стању, која је осенчена многим слабостима огреховљености.
Целомудреност и чедност нису само за монахе, него и за све хришћане. Упражњавају се на различите начине, али им је циљ исти: обожење и вечни живот. Верност брачника се преноси и у Царство Небеско: као што ће монаси исте обитељи – наравно, ако се спасу – бити скупа у Небеском Јерусалиму, тако ће и муж и жена заједно ако наследе благодат вечног живота.
Савремени грчки богослов, митрополит Николај (Хаџиниколау) каже, јасно и гласно: “У браку, дакле, налази израза љубав Божија према човеку. Бог жели да подари живот и вечност, живот без смрти, причасништво Своме божанству и другим умним бићима. Из тог разлога ствара словесни свет и човека. Када супружници опитују љубав Божију према човеку и за њу живе, онда своју полност користе у сврху поништења своје огреховљености. Жеља за стицањем деце, и по могућности многобројне, представља причасништво у стваралачкој Божијој жељи. Он је замислио постојање полова зарад умножења људског рода и зато да човеков пад не би уништио стварање личности причасних Њему.“
Грчки митрополит Николај: Бог се испоставио већи него мој научни успех
Лепо, јасно и захтевно. Али, тај захтев нам је упућен на спасење и нашу вечну радост.
Свети Теофилакт Охридски: Тумачење Јеванђеља по Луки и тумачење Јеванђеља по Јовану
Тумачења Светога Еванђеља и апостолских посланица од блаженог Теофилакта Охридског била су готово девет стотина година најомиљенија и најчитанија тумачења Светог Писма међу православним хришћанима Византије, Србије, Русије и Грчке. Својом целовитошћу, светоотачким ауторитетом и једноставношћу израза, ова дела постала су незаменљиви путокази сваком оном који жели да се упозна са дубљим значењем Христовог Еванђеља. Она нам омогућавају да Свето Писмо Новога Завета разумемо онако како су га разумевали Свети Оци, у духу православног Предања и упућују нас на практично испуњавање еванђелских заповести.
До сада су на српском језику објављена тумачења Еванђеља по Матеју и Марку, а сада је пред нама тумачење Еванђеља по Луки и по Јовану. Свети лекар и иконописац Лука и најмилији Христов ученик Јован складно се допуњавају у сведочењу Онога Који нас је Својом крвљу искупио и сјединио нас са Оцем Небеским у Духу Светоме.
Баћушка Олег Стјењајев: Апокалипса – тумачење Откривења Јовановог (водич за духовни живот у савременом свету)
У овој књизи не налазе се само алегоријска тумачења последње књиге Светог Писма, нити тек суочавања са знамењима последњих времена. Ова књига, из стиха у стих Апокалипсе, нуди практичне савете о животу који треба водити да бисмо стекли срце скрушено и смирено, које ће нас провести кроз огањ искушења и превести нас другу обалу реке живота. Постојати у доба апокалиптично значи надати се у Онога Који је Алфа и Омега, а читати проту Стењајева значи гледати очима трезвеноумља, смирења и љубави. И не плашити се, него се угледати на све покајнике који су, из блата греха, стигли до светлости Царства. Најважнија поука проте Стењајава гласи:“Да би се спасао неверни, нечисти, убица, прељубник, врачар, идолопоклоник – треба да имају покајничке смелости, попут крвоточиве жене, којој је рекао Христос:“Не бој се, кћери! Вера твоја спасла те је!“ Ако кажу:“Сети се где си био!“ Ти кажи:“Важно је где ћу бити“. Наравно, треба да имамо страх. Али какав? Страх од одбацивања Његове свете воље. Зато је и речено да је почетак мудрости страх Господњи. (Пс.110:10). А шта је воља Његова? Вера у Сина Његовог. И могућност да у име Сина Његовог стекнемо опроштај греха.“
Ево још једног одломка, на укрепљење у доба апоклиптичне коронократије: „Четврта глава Апокалипсе, дакле, почиње речима: Потом видех: и гле, врата отворена на небу. Свети Андреј Кесаријски тумачи: „Отварање врата означава откривање скривених тајни Духа”. Господ намерава да Своје тајне не сакрије од Својих слугу. И у разним временима постојања историјског хришћанства, Господ је свагда на нов начин откривао људима Своје тајне, зато што свако време, имајући своје особености, има и ново виђење божанских тајни.
Сећате се како смо говорили о печату антихриста, и сетили смо се наших родитеља, наших дедова и прадедова. Када је избила Октобарска револуција, сви су они били убеђени да је тај печат – звезда петокрака. И они су били у праву. У другим временима, хришћани су имали другачију представу о томе шта је печат антихриста, и они су такође били у праву. Свако време има своја искушења.
Један од апостола је рекао: Чусте да антихрист долази, и сада су се појавили многи антихристи (1. Јн. 2; 18). Сваки дух који пориче Исуса Христа јесте дух антихриста. И што се тиче печата антихриста, појављује се низ печата – претходника, пошто ђаво стално врши „генералне пробе”. Постоји мноштво печата – претходника, антихриста – претходника, и то је сасвим природно, јер се ђаво не одлучује да одмах приграби власт. Потом видех: и гле, врата отворена на небу, и чух онај исти глас где збори са мном као труба и говори: Попни се амо, и показаћу ти шта има да буде после овога (Откр. 4; 1). Овде ћемо обратити пажњу на речи „онај исти глас”. Васцело Свето Писмо јесте глас Господњи. Сваку заповест је дао божански Логос, Син Божији. О томе да је Син Божији беседио са древним пророцима, у Писму је речено: О којем спасењу испитиваше и истраживаше пророци, који прорицаше о вама подареној благодати; испитујући у које или какво време јављаше Дух Христов који беше у њима, унапред сведочећи за Христова страдања и за славе после тога (1 Петр. 1; 10-11). Када Бог Отац хоће да разговара са нама, онда Он с нама разговара кроз Свој божански Логос, кроз Свог Сина. Он је Реч, која се оваплоћује у звуковима, у словима, и која се очовечењем оваплотила у лику Човека. Божански Логос на различите и разнолике начине пројављује Своје присуство у овом свету. Када је писао своје апологије незнабошцима, св. Јустин Философ је говорио овако, обраћајући се паганима који нису веровали у Христа: „Све што су било када добро рекли философи законодавци, учињено је у складу са мером у којој су они пронашли Логоса… међу онима који су живели пре Христа по Његовом Човештву, најснажнији у томе био је Сократ… и сваки од њих је прекрасно говорио управо због тога што је делимично познао ствари, делимично сродне ономе што је засејала Реч Божија… према томе, све што је неко добро изрекао, припада нама, хришћанима” (Апологија II, 10,13). Свети Јустин је веровао да је Логос, Реч Христова, засејана у сваког човека, јер у сваком човеку постоји добро или бар осећање добра, осећање праведности. Ово сведочи управо о томе да божански Логос не напушта људски род. Ако будете читали поуке преподобног Исака Сиријског, обратите пажњу на то да преподобни наглашава следеће: ако је Бог целокупан људски род призвао из небића у биће, то значи да ће Он промишљати о сваком човеку током читавог његовог живота, не мењајући однос према човеку због његових поступака. Човек је променљив, Бог се не мења. Ако бисмо рекли да се Бог мења, то би значило да је Он несавршен. Мењати се – то значи или усавршавати се, или назадовати.
У Богу не постоји чак ни сенка промене – и то је веома важна истина, која је од темељног значаја за хришћанина. Она сведочи о томе да се Бог у односу према нама неће променити чак ни на Страшном суду. Можете ли да замислите колико је човеку важно да то зна и да се тога сети у свом смртном часу? Напротив, ђаво подсећа умирућег на све његове грехе, како би душу бацио у очајање. Због тога је неопходно да се придржавамо библијских начела, иако нам се намеће паганска представа о Богу.
Постојао је, на пример, мит о „богу” Хроносу који је прождирао своју децу. Он је добијао децу, и он их је прождирао све док га није уништио један од његових синова. Библијски Бог брине се о Својој творевини. Свети Јован Златоусти каже да околност да је Господ допустио демонима да уђу у свиње, јасно показује шта би се догодило са читавим људским родом ако би Господ престао да се брине о нама, ако би удаљио Свој промисао и не би промишљао о нама.
Промисао Божији се распростире како на верујуће, тако и на неверујуће. Бог се брине о Својој творевини, јер је Он свакога од нас из непостојања призвао у постојање да би нам подарио Своја добра. Веома је важно да будемо тога свесни.“
Да, заиста је страшно: око нас бесни лаж и насиље, а ми смо мали и немоћни. Ипак, Свемоћни Бог се стара о свакој души људској као да му је једина на свету. Ђаволске силе ни овога пута неће победити, само ако смо спремни да се вратимо Христу и себи. А то се зове покајање.
После свега прочитаног
Ред је да на оно авај са почетка текста Владимира Димитријевића и ми из Стања ствари одговоримо: прво захвалношћу што нас се сетио и што нас није заборавио, а онда и једним „мимом“ администраторског дела редакције, на тему обима и захтевности приређивања текстова брата нам Влада!
