Учињено је све да заборавимо Косово и Метохију, али их ми волимо дубље и снажније но недавно
Али где је опасност, расте и оно спасоносно
Хелдерлин
Опасност
На данашњи дан, увек гледамо и видимо дубље. Сазиремо опасности које пристижу, које нас не остављају на миру, које нам прете. Уништење Срба и Србије није пука машта. На власти у нашој намученој држави су људи који имају потенцијал да распродају све што још није продато. А подржавају их наши непријатељи са Запада, јер чекају да им Врховни Издајник потпише коначну предају Свете Косовско – Метохијске Земље. Објективно, опкољени смо. Као што је 1941. године Краљевина Југославија била окружена земљама Тројног пакта, тако је, овде и сада Србија окружена НАТО државама.
Пред огледалом
Увек се морамо питати зашто нас је ово сад снашло.
Срђан Крунић је дао одговор о Врховном Издајнику као о огледалу нас самих: „Није Вучић код једног дела Срба тако популаран зато што је он храбар, него зато што су ти Срби постали толике кукавице. Није Вучић толико велики у очима замађијане масе зато што је он нешто паметан, већ зато што је маса духовно искварена. Није Вучић тако самоуверен зато што он заиста стоји на неким чврстим темељима, већ зато што се он ничега не стиди. Није за многе Србе Вучић визионар јер има развијен духовни вид, него зато што су многи Срби постали духовни слепци, као и он. Није Вучић контрадикторан чак и самоме Вучићу зато што је он интелигентан, већ зато што је Вучићев случај неизлечив. Није Вучић забринут за наталитет код Срба као што се лицемерно и патетично пренемаже – јер да је иоле озбиљно забринут не би као пример целој нацији поставио лезбејку за премијерку, већ неку честиту, лепу и паметну Српкињу са четворо-петоро деце. Не воли Вучић Србе ни на Космету ни и целој Србији, већ их мрзи и презире из дна душе, јер и оно мало што имамо на Космету, а то су част, образ, наше светиње, наш „де јуре“ суверенитет и резолуција УН 1244, он хоће да поништи и по наредби Американаца баци под ноге Шиптарима.“[1]
Али, Вучић је само врх леденог брега.
Ствари су много дубље на дну ада него што нам се чини на први поглед.
Адске дубине пропасти
Казна Божја је кад се Бог повуче и пусти људе да жању оно што су са ђаволом сејали. А много је посејано семена ђавољег у доба кад смо се одрекли Христа и Лазаревог Завета. Било је лудачког богоборства и мржње према видовданском Виду. Не заборавимо: појединци су, у овом несрећном народу, у име Броза и „светлије будућности“, сахрањивали Бога. Тако је, рецимо, било у селу Пољни код Трстеника.[2] И не само у селу Пољни, наравно.
А секли су, слепи од мржње према Творцу, и видљива знамења Завета са Христом, литијско, записно дрвеће.
Године 1991, новинар и књижевник Никодије Спасић објавио је књигу „Сеча записа/ О проклетству или Божјој казни”. У њој је сабрао примере из којих се види шта су дочекали они који су, после Другог светског рата, под утицајем комунизма насрнули на светиње. И те примере је скупио само из села у околини Јагодине. Ево неких, да се зна.
У селу Белици, на месту званом Падалиште, налазио се диван записни храст. По наговору једног безбожника, дође неки несрећник и посече дрво. Кратко време после тога, његов син паде са мотора на Падалишту, и остаде мртав.
У селу Винорачи, била су два записа. Литије је предводио часни учитељ Миодраг Јаковљевић, родом из Сугубине код Крагујевца. Касније су га комунисти затворили на шест месеци. Човек који је посекао је запис у Винорачи доживео је да му се унук роди на једно око слеп, а на друго оштећеног вида.
У селу Вољавче Божја рука је стигла несрећног дрвосечу, који је против светог стабла устао са двојицом синова. Извесно време после тога, његова жена је са снахама седела испред куће. Није било ни знака невремена. Изненада, наишао је бели облак од села Рајкинца. Из тог облака севнуо је гром, и убио овом несрећнику снаху, жену једног од двојице синова. Другом сину је струја убила мушко дете. Тако је овај несрећни човек остао и без снаје и без унука.
У јагодинском селу Дражмировцу на имању Видана Стојановића био је свети храст. Један набаци сламу и лишће у отвор дрвета, па баци шибицу да спали дрво. Одатле се зачује глас од кога палигорац полуди: „Стално је ватру спомињао и бежао од ње, као да је свако дрво горело око њега. Опи се једне ноћи и дан не дочека. Кад су га нашли мртвог изгледао је спечен као земља, а лице му је било испуцало и црно, као спаљена кора нашег записа”, сведочио је сељак из Дражмировца Никодију Спасићу.
У селу Дубока на имању једног комунисте, који је и у рату словио као Титов борац, био је записни храст. По наређењу партијских босова, комуниста посече храст на свом имању. После неког времена, за „Дан устанка”, 7. јул, приреди овај Титов „напредњак“ славље испод записног дрвета у порти цркве Светог Јакова. Човек из села, коме се комуниста тешко замерио, дође с пушком и пуца му у главу, а овај остаде на месту мртав.
После рата, у Јошанички Прњавор стиже моћни удбаш са својим младим сеизима, и ударе на записну шљиву– џенарику. Један се попне на шљиву, и помокри се на њене плодове, а други се помокре на стабло. Затим су џенарику уништили, после чега је село снашла страшна олуја. Од тада је онај што се наругао плодовима сваке ноћи сањао шта је урадио, и будио се мокар од сопствених излучевина.
Који је недело починио у Старом Ланишту, иако је имао три сина и ћерку, није могао да заноћи код куће, него је лутао посвуда и ноћевао напољу. Кад је умро у туђој кући, никог од његових није било код самртне постеље.
То је било. Како у јагодинском крају, где је имао ко да запише. Али, и другде, где нису писали, па ипак памте.
Један од горких плодова нашег ругања Богу је и данашњи режим политички умоболних маскираних у политички премудре.
Кроз њих се оглашава све јудинско у нашој историји.
Нова заветна иницијација
Али, Видовдан нам даје да видимо и оно спасоносно. Да видимо да се наш народ, онај млади, у коме још има живота, буди и враћа Богу и себи јер неће да га, како би рекао Владика Николај, покрије језива тама туђинска са лепим именом и шареном одећом.
Страдално Косово нас је, после свих година безбожја, пробудило и окренуло Христу и Небеској Србији, окрећући нас лицем Завету. О томе, у видовданском броју „Печата“, наш угледни етнолог, др Ивица Тодоровић, сведочи као о новој заветној иницијацији: „На општем, националном нивоу – симболика која обједињује идеје слободе, светости и храбрости се у српској култури са традицијским предзнаком најпре испољава кроз иницијацијски контекст Косова и Косовског завета. На први поглед, данас недостају подвизи везани за Косово и Метохију, али је то ипак само површан утисак, који су код мене у потпуности развејала искуства током истраживања, тј. „учешћа са посматрањем“, видовданских прослава на овом подручју. У ствари, једна од примарних савремених иницијација је – на примењеном симболичком нивоу – везана управо за одлазак на Косово и Метохију (сакрални простор), и то пре свега на сам Видовдан (сакрално време), када се евоцирају успомене на Косовски бој и Косовски завет, који подразумева верност древној заклетви и непоколебљиво давање примата царству небеском у односу на царство земаљско, односно вечном животу наспрам пролазне, земаљске егзистенције – како би могла да гласи једна од идеалтипских дефиниција. У савременим околностима, с нагласком на последњих петнаест година, значај иницијацијског подвига одласку / поклоничком путу на Косово обезбеђују многе тешкоће и изузетно неповољне, конкретне и нимало безопасне околности. Између осталог, примера ради, немали број младих људи је током претходних година учествовао у Видовданском маршу или другим сличним акцијама, које су подразумевале и двонедељно поклоничко пешачење од Београда до Грачанице на Косову. Током овог дугачког путовања, које је и духовни и својеврсни физички подвиг, учесници марша су успевали да препешаче наведену релацију, посећујући успут манастире и историјска места, у некој врсти савременог литијског опхода који изнова сакрализује простор српске земље. Ипак, сваке године је видовдански одлазак на Косово, а превасходно на одговарајућа верска и културна дешавања у Грачаници и на Газиместану, праћен великим бројем непријатности, од пребијања, малтретирања и хапшења учесника – понекад без икаквог повода, а понекад уз изговор да су имали хришћанска (на пример, обичан крст) или српска обележја – до грубог претресања (чак и деце и монахиња) и разних других облика иживљавања и провоцирања. Све ово је праћено и тешко описивом атмосфером терора. Наиме, поклоници често бивају нападнути каменицама од стране „мештана“ или брутално претучени од стране од албанских „полицајаца“. Поврх свега, српско становништво на Косову и Метохији је континуирано нападано и убијано, при чему су страдала и српска гробља, цркве, манастири, а куће и имовина затирани или присвајани. Међутим, након последњег масовног етничког чишћења – што је еуфемизам за геноцид – Срба из 2004. године, као да се у народној свести догодио неки преокрет који је Србе свих узраста покренуо да своје жеље све више усмеравају ка Косову, односно – да све више желе да бораве тамо где се налазе највеће светиње њиховог народа.“
Учињено је све да заборавимо Косово и Метохију, али их ми волимо дубље и снажније но недавно, и волимо их у 21. веку, који је, да парафразирамо оца Јустина, још више него прошло столеће, век атомске технике и прашумске етике.
Путем светиње, јер другог пута за нас нема
Као и увек у нашој историји, два су пута – пут крста часног који позлаћује слободу или пут издаје који води у одрицање од Бога и порицање себе. Беседећи, 1940, приликом освештања новог манастира Преображења крај Мораве, у клисури између Овчара и Каблара, Владика Николај је опоменуо присутни народ да је већ више од хиљаду година словенски идеал (а нарочито Срба и Руса) светиња: „Тај идеал има две таблице; на једној пише: света служба Богу, а на другој: свето братство међу људима. Једном речју светиња је идеал словенски. И највећи народ без тог идеала је мали, а најмањи са тим идеалом велики. Тај идеал изгледа утопија кратковидим материјалистима нашег збуњеног времена. Но он није утопија но крајња сврха историје људске, како је проречено од светих пророка Божјих. Тај идеал је стварност будућности и вечности. Њега су до сада оствариле многе свете душе, па чак и народи. Наш народ жртвовао је за тај идеал неколико пута државу своју, много пута имовину своју, и још уз то много милионе живота синова и кћери својих. Али од тог идеала до данас није одступио. Ни данас он не сме одступити од идеала па ма шта се догодило. Јер ако ми одступимо од идеала, ко ће га у свету носити и држати? Међу народима ја не видим ко би могао прихватити крсташ барјак ако га ми из руку испустимо. Ја верујем у мисију нашег народа. Шта нас може уплашити?”
Мржња Запада и његових сателита, којом смо и даље окружени, и упркос којој дижемо стег наше слободе и светиње (човек изнад свега, а Бог изнад човека, како рече Владика Николај), доказ је да нисмо поражени и да, после свих лутања, налазимо себе кроз Косовски завет. То се види на Видовдан. И зато не смемо да ослепимо, јер Лазаром знамо шта је за малена, а шта је увек и довека.
[1] https://stanjestvari.com/2019/06/08/vucic-kao-ogledalo-nas-samih/
[2] http://bskm.rs/2014/04/zasto-srbi-stradaju/
