Марко Јакшић
Бриселским споразумом председник Србије Александар Вучић је погазио више од 60 чланова важећег Устава Републике Србије. У Бриселу је председник Српске напредне странке прихватио много мање у односу на оно што је чак и Ахтисаријев план нудио.
То се најбоље огледа када су у питању српске општине на Косову и Метохији. Оне данас личе на индијанске резервате или на модерне концентрационе логоре где су на малом простору груписана српска насеља.
Основно политичко гесло које је тзв. досовска власт током преговора са Албанцима у Бечу од 2006-2008. године заступала јесу два битна постулата:
Први, политичка права српских општина на Косову и Метохији морају да буду у складу са начелом -колико власти и аутономије Приштине у односу на Београд, толико власти и аутономије српских општина у односу на Приштину.
Други постулат је био да српске општине не смеју да буду етнички чисте него да однос Срба и Албанаца у српским општинама буде 70 наспрам 30 одсто. Тај други постулат је обезбеђивао Србима довољно географског простора да могу да опстану и да у добром броју случајева буду наслоњени на тзв. централну Србију. Једноставно да могу да дишу.
Председника Србије ништа од тога није ни занимало ни дотицало. И док су преговори у Бечу српске и албанске стране трајали више од 2 године он је преговоре у Бриселу водио мање од 20 дана и пристао је на све што су Брисел и Приштина од њега тражили. Колико је то погибељно за живот Срба на Косову и Метохији говоре само неки примери. У оквиру општине Клокот Бања, са насељима Клокот, Грначаре, Могила и Врбовац у Бечу је тражено да тој општини припадне и тзв. Летничка жупа са својих седам села коју су напустили сви становници 1999. године. Становници Летничке жупе су потомци саских рудара који су сачували католичку веру а прихватили српски језик моравског дијалекта. Били су верни српској држави, присутни у српској војсци и полицији због чега су 1999. године доласком УЧК терориста кажњени. Само у једном дану убијено је седам људи због чега их је хрватска власт, иако никакве везе са Хрватима немају изузев што су католичке вере, одвела у Хрватску и њима населила испражњене српске просторе. У оквиру исте општине захтев српске делегације у Бечу је био да се у њој нађу и некадашња мешовита села као што су Подгорце, Житиња, Грмово из којих су Срби 1999. године протерани. Став српске стране је био да ако се ова села нађу у оквиру српске општине да ће њихов повратак бити извеснији. Албанци су били против свега тога јер би на тај начин Срби имали више животног простора а физички би се наслањали на централну Србију, конкретно општину Прешево.
Марти Ахтисари представио је свој план српској делегацији 2007. године
Следећи пример. Иако се село Церница наслања на село Партеш које има своју општину у Косовском Поморављу а које је познато по томе да је мешовитог етничког карактера у коме је убијено троје српске деце оно није укључено у општину Партеш него је остало општини Гњилане од кога је удаљено више од 30 километара. Пре неки дан је једном Србину у истом селу срушена нова кућа коју је сам изградио. Наводно, иако је село, нема грађевинску дозволу. Да се Церница нашла у општини Партеш, то се не би десило. Ова општина има још два српска села Доњу Будригу и Пасјане па је етнички чисто српска али без животног простора јер им није дат ни административни прелаз Церевајка који је од центра општине удаљен само 5 километара да се не би наслањала на централну Србију.
Из ових примера се види да председника Србије опстанак Срба на Косову и Метохији ни најмање не занима. Пре неки дан смо чули изјаву албанског политичког аналитичара Фахри Муслијуа да се он диви „генијалној“ изјави председника Србије да Косово никада није било српско па стога и не чуди овако индолентан однос председника Србије према Србима на Косову и Метохији.
На преговорима у Бечу „досовска“ делегација Срба, како обичај има да каже Александар Вучић, тражила је да се формира повратничка општина Осојане у коју би добар део Срба из општина Исток и Клина могао да се врати. Осојанска долина иначе има површину дужине 40 а ширине 30 километара са бројним српским селима као што су Осојане, Кош, Шаљиновица, Берково, Тучеп, Белица… И овакав српски захтев од стране Александар Вучића је игнорисан јер повратак Срба за њега није никакав приоритет. Из тог разлога никада није споменуо повратак више од 200 хиљада Срба на своја вековна огњишта а највећи егзодус Срба управо се десио у периоду 1998-2001. године када је он био министар у српској влади.
У Бечу је инсистирано да се формира и српска општина Прилужје у коју би ушла још српска села Племетина, Бабин Мост, Јанина Вода, Црквена Водица и друга и где би једна од термоелектрана била припојена овој српској општини и у којој би Срби могли да се запосле. Али ни то уопште није заинтригирало српску делегацију коју су осим Александра Вучића у Бриселу између осталог чинили, без намере да било кога потценим, Љубомир Марић – пекар, Стеван Вуловић – тркач и Горан Ракић – ватрогасац. Овај последњи је и председник српске сепаратистичке странке зване „Српске листа“.
Извор: Демостат
Чак ни српска села Бање и Суво Грло које је Александар Вучић желео да посети, али је из страха у последњем моменту одустао, није припојио општини Зубин Поток иако се физички наслањају на њу. Остала су у општини Србица где Срби чине мање од 2% становништва са тенденцијом да се угасе јер немају животну перспективу.
Пре неки дан је начелник пећког округа Винка Радосављевић са мужем и четворо деце добила политички азил и отишла у САД. Она је иначе била и посланик у сепаратистичкој скупштини у Приштини. Позната је по томе да је Вучић често њу истицао као пример храбре жене која се бори за голи опстанак у непријатељској средини. Њен одлазак само показује да овај високи државни функционер најбоље зна да ће Вучић да изда било кроз „разграничење“ или неку другу форму па је потрчала да брже-боље себи обезбеди уточиште ван земље.
Опште је познато да је Александар Вучић драстично мењао идеологије. Некада је био велики српски националиста, што му је обезбедило улазак у владу Слободана Милошевића а онда је преко ноћи постао опет велики, али Европејац. За председника Србије Александар Вучића идеологија је најмање битна, зато он тако олако може да их мења само да би дошао на власт. Оно што га занима јесте новац и само новац. А да би се дочепао новца најкраћи и најлакши пут је ако је на власти. Прошле године је председник Здраве Србије Милан Стаматовић изјавио да су се браћа Вучић, Андреј и Александар, незаконито стекли и обогатили стичући првих милијарду евра. О размерама пљачке, криминала и корупције председника Србије више ћемо знати после његовог силаска са власти.
Народни покрет Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“ нада се да ће се такође после силаска са власти председнику Србије Александру Вучићу на основу чланова 306 и 307 кривичног законика Републике Србије судити за кривично дело националне велеиздаје. Жиг издајника, како год себе он представљао, носиће до краја живота.
Како радили, тако нам Бог помогао.
