Јучерашње привођење и саслушање у барској полицијској станици о. Јована Пламенца и његовог сина Крста с правом је узбунило српску јавност. Личност ухапшеног о. Јована Пламенца и политички тренутак у коме се црногорска полиција одлучила на потпуно неосновану и прекомерну употребу силе, дају овом догађају изразито провокативни карактер.
Приведен је један од најугледнијих свештеника Митрополије црногорско-приморске и дугогодишњи познати новинар, о. Јован Пламенац. Под сумњом да су он и његов син неовлашћено прекопали наводни гроб митрополита црногорског Арсенија Пламенца из 18. века, који се налази у манастиру Горњи Брчели у црмничком делу општине Бар. Подносећи кривичну пријаву Основном тужилаштву у Бару против о. Јована и његовог сина за наводно извршење кривичног дела повреде гроба (чл. 411 КЗ ЦГ), црногорска полиција је још једном показала да није сервис за заштиту свих грађана Црне Горе, већ, као и у свим тоталитарним режимима, средство за заштиту режима и прогон неистомишљеника. А отац Јован Пламенац спада у ред најбескомпромиснијих и најубојитијих критичара тог режима.
Свештеник Јован Пламенац је човек који је Богу и роду служио још и пре него што је био рукоположен: као новинар, дизао је свој глас у одбрану истине и правде, да би, као служитељ олтара, показао да, по речи Владике Николаја, увек треба бити храбар и слободан, јер Бог војује са онима који држе истину. Већ је годинама заточник Светог Јована Владимира и храма на Румији, на којој је некад заблистала свештена жртвеност првог нашег владара – мученика. У литијској борби за свеправославне светиње у Црној Гори, Пламенац је јасно рекао да режиму мафијашког безбожја нема још дуго опстанка, и свесно ставио главу у торбу, истакавши да се не плаши ни заплотњачког насртаја режима на свој живот – јер, то није пукост биолошког живота, него мартирска спремност да се иде за Христом и Светим Краљем. Наравно да је оптужба за скрнављење гроба његовог претка лаж, али је чињеница да је Пламенац хапшење своје и свог сина „заслужио“: одан Русији и светосавско-видовданском предању, чију су високу заставу носили Свети Василије Острошки и Петар Цетињски, а Његош га опевао, он није могао бити заборављен кад се требало светити онима који нису пристали да постану монтенегринске авети.
Парох барски протојереј Јован Пламенац (Фото: ИН4С)
Назовимо и овог пута, као што то чини о. Јован, ствари правим именом. Не води се кривични поступак против оца Јована Пламенца због прекопавања гроба, већ зато што их је, речју песника, „познао“! О томе најјасније сведоче његове убојите речи:
„Црногорски режим посљедњих година, као одани слуга глобалиста и промотер њихове идеологије, потчинивши себи сва три стуба власти (законодавну, извршну и судску), учинивши полицију, и тајну и јавну, својим оруђем, као и школство, те научне и институције културе, и добар дио медија, чупа коријење Црне Горе и њеног народа. Наставио је инжењеринг својих идеолошких претходника над српским националним сопством Црногораца модификујућиих у несрбе. Овај режим то ради бруталним прекрајањем историје Црне Горе, обрачуном са српским језиком Црногораца и њиховим ћириличним писмом. Али режим у традиционалну Црну Гору, такође брутално, уноси и глобалистичке идеолошке вриједности, на примјер промоцију педерастије и истополне бракове, разарајући породицу која је темељ на којем почива заједница сваког народа. На путу преумљења Црногораца нашла се Православна црква, која је у Црној Гори органски дио Српске помјесне цркве, са својим врједносним системом који је опречан глобалистичком. И режим је ушао у обрачун са Црквом, користећи при томе полицију као алатку. Црногорски народ је величанственим литијама подржао своју цркву и режим му је супротставио своју полицију. Тако, полицајци снимају сваког учесника литија. Ови подаци касније бивају искоришћени да се врши притисак на људе да не излазе на литије. Само сам затражио лустрацију рада полицајаца, односно да како они снимају народ, тако и народ да снима њих. То су доживјели као „позив на линч полиције“ и вриснули су.“(овде)
У земљи вишедеценијског вапијућег безакоња и масовне пљачке културно-уметничког блага, свештенику Јовану Пламенцу се ставља на терет кривично дело повреде гроба, јер је по одобрењу (благослову) свог епископа (блаженопочившег митрополита Амфилохија) на монашком гробу који се налази у порти манастира у власништву његове епархије (Митрополија црногорско-приморска) предузео припремне радње за сређивање гроба и стварање услова да стручна лица утврде идентитет сахрањених. Већ из ових чињеница се види да их је кривична пријава барске полиција против о. Јована Пламенца и његовог сина састављена по мери знања и правде незнавене „комиташке“ руље са Томпсонових концерата.
Ако Кривични законик за кривично дело повреде гроба захтева да је починилац овог дела неовлашћено лице, како један свештеник може бити неовлашћено лице када у манастиру своје епархије, по благослову свог епископа, сређује монашки гроб? Какво оштећење је могло настати на монашком гробу, ако је радњу предузео свештеник са циљем стварања услова за даља истраживања у којима би се утврдио идентитет сахрањених лица, међу којима се претпоставља да је сахрањен и предак осумњиченог свештеника, митрополит Арсеније Пламенац?
Протест у Брчелима (Фото: Саво Прелевић)
Из наведених основних чињеница следи да се на терет о. Јована Пламенца не може ставити ни кривично дело уништења и оштећења културног добра, о чему ће по тврдњи портпарола барског тужилаштва накнадно одлучивати надлежни државни тужилац (овде). (Код оптужбе за ово кривично дело отвара се питање да ли је решењем надлежног органа управе код доделе манастиру у Горњим Брчелима статуса културног добра обухваћена његова порта и гробови у њој.)
Пошто у Миловом Монтенегру није „закон за свакога закон“, као што вели Валтазар Богишић у Општем имовинском законику за Књажевину Црну Гору, јер су Српска црква и њено свештенство већ одавно остављени без заштите закона, у таквим околностима могућа је и најбизарнија оптужбе против једног свештеника – да је повредио монашки гроб.
Страдање праведника, какав је случај о. Јована Пламенца, не може да прође без озбиљних последица за целу заједницу. Зато је хапшење о. Јована Пламенца ставило на велико искушење мандатара нове владе Црне Горе, професора Здравка Кривокапића. Он се до сада показао као врло вешт и мудар у избегавању свих провокација удруженог балканског криминално-политичког лобија и његовог подгоричког capo di tutti capi, који вештачким надувавањем српско-црногорских антагонизама жели да спречи почетак свог краја. Као што треба да игнорише провокације Бебе Поповића, човек који је добио мандат захваљујући српским гласовима не сме да заћути над хапшењем о. Јована Пламенца, а камо ли да тај чин прокоментарише двосмисленим речима, као што се мандатару Кривокапићу то први пут омакло (овде).
Фото: Лука Зековић
Подршка коју је УРА (овде), као коалициони партнер у будућој Кривокапићевој влади, дала провокативној акцији барске полиције морала је мандатару да буде „црвена линија“ после које ће рећи – ДОСТА! Дајући подршку привођењу о. Јована Пламенца, због наводног неовлашћеног прекопавања монашког гроба у порти једног од манастира Митрополије црногорско-приморске, УРА је заправо подржала примену Ђукановићевог противправног, тиранског и дискриминаторског Закона о слободи вероисповести, а измена, односно укидање тог истог Закона треба да буде задатак број један нове владе и нове скупштинске већине.
Применом овог Закона успоставио би се над над православним храмовима подигнутим пре 1. децембра 1918. године управо такав режим за који се данас залаже УРА, подржавајући покретање кривичног поступка против о. Јована Пламенца због радова које је предузео на гробу у порти манастира подигнут пре 1. децембра 1918. Како би режим државног надзора над храмовима изгледао у детаљно је описао један од учесника „комитског“ скупа у Брчелима:
„Nisam vjerovao da se takav bezumni akt mogao uraditi. Bojim se da to nije slučajno urađeno i da to nije čin obične devastacije, zato što je ovaj objekat 1950. zaštićen kao nepokretno kulturno blago Crne Gore. Niko nije imao pravo da uđe, a da ne kontaktira državne organe, to se moralo uraditi po protokolu.“ (овде)
Једном речју, не само да би држава била власник ових храмова, већ би и државина СПЦ била мање заштићена од државине коју има обичан закупац стана. Према безумној комуно-комиташкој мери права, држава је та која ће да одређује ко има право да уђе у порту храма и шта ће се у њој радити.
Случај о. Јована Пламенца показује колико је важно да се у земљи крвавих трагова комунистичког богоборства не поправља већ да буде укинут један противправни Закон којим се драстично ограничавају природна права, каква су слобода вероисповести и право својине. Тек тада би УРА и „комиташи“ схватили да је време државног надзора над Црквом и њеном имовином одавно прошло.
Свештенику Јовану Пламенцу који, кад год проповеда, стоји на амвону храма, символички представљајући анђела што благовести да је Христос васкрсао из гроба (и амвон је, опет символички, гробна плоча гетсиманска која сведочи да је смрт побеђена) желимо да, као и до сада, своје одежде очува белим, а свој глас моћно сведочанским, достојно носећи, опет као и до сада, своје презиме. А пламенац је заставица на врху витешког копља. Тек да се зна.
Извор: Стање ствари
