Да ли је ЦИА предвидела или изазвала распад Југославије: Дуга сенка обавештајне процене из октобра 1990.

Пише: ДРАГАН БИСЕНИЋ

Обавештајна процена 15-19 коју је октобра 1990. начинила америчка ЦИА била је југословенска смртовница, објава долазеће и неминовне апокалипсе. Овај документ обликовао је контуре представљања, тумачења, разумевања и интерпретације узрока и природе југословенског сукоба, коју су у његовом току дорађивали медији, стручњаци и дипломате. Овај документ је уврштен у недавно објављену књигу „Од националног идеализма до националне трагедије – ЦИА и Југославија (1948-1990)“. Реч је о збирци докумената америчке обавештајне службе, извештаја о стању у Југославији од 1948. до 1990.

У седишту ЦИА у Ленглију

Ууправо објављеној књизи „Од националног идеализма до националне трагедије – ЦИА и Југославија (1948-1990) – документи” налазе се документи из америчких архива који представљају значајан допринос институционалној и националној историји. Оне су израз важних процена и закључака аналитичара из свих делова америчке обавештајне заједнице. Обавештајне процене садрже најзначајније закључке о кретањима и могућним збивањима у будућности без обзира да ли закључци одговарају начину мишљења и размишљања оних који креирају државну политику.

Као такве, процене у овој свесци треба да занимају и историчаре и научнике.

Објављивање ових процена служи и у додатне сврхе. Питања која се односе на Југославију за време њеног постојања надживела су распад земље.

Традиционалан опис Југославије као земље коју чине шест република, пет народа, четири језика, три религије, две азбуке и једна партија (под Титом) задржао је аналитичку и вредносну сложеност. Југославија је оправдала такво обећање.  Ни рађање шест држава које су некад чиниле Југославију не представља крај ове приче. Ове процене могу да буду допринос разумевању данашњих проблема који постоје на простору некадашње Југославије, али и корене односе великих сила, посебно најважнијих хладноратовских чинилаца, према том простору.

Документи могу да се поделе у неколико фаза.

Прва је време 1948 – 1952 и раскида са Совјетским Савезом и успостављања блиских односа са САД и западом, укључујући НАТО. Друга фаза је период од 1953 – 1963. у којој доминира питање односа Југославије са Западом и стварање политике несврставања. Трећа фаза у свом језгру има успон национализама од 1967- 1983. Четврта фаза је период дезинтеграције после Тита и пропаст државе од 1983-1990.

У књизи су објављени и до сада непознати сценарији развоја Југославије из 1971. у којима по први пут фигурира опција распада Југославије, будућности земље после Тита, као и сведочања непосредних учесника како је настајала анализа 15-90 из 1990. која је дефинитивно предвидела југословенски расплет.

Победници и губитници у распаду

Срби и Србија и после 30 година од креирања америчке обавештајне про­цене 15-90, коју је ЦИА израдила и објавила октобра 1990. настављају да живе под њеном фаталистичком сенком, без јас­ног назнака да су деценије које су прошле измениле много шта у вредности и реализму оцена овог докумената. Као што је неувијено, са судбинском извесношћу, ЦИА свима саопштила вест о нестанку Југославије у року од годину дана од објављивања процене и почетку грађанског рата најдаље за две године, она је педантно анализирала и отклонила сваку могућност која би уливала наду у другачији фатум и усуд земље за коју се веровало да је једна од најсрећнијих конгломерата истока и запада, комунизма и капитализма, националне, религиозне разноликости и толеранције и успешно залечених рана Другог светског рата.

Новчаница из 1990.

У овој обавештајној процени из 1990. употребљен је недвосмислен речник: „Снажне центрифугалне силе цепају 70 година стару југословенску државу”, „ЈНА је изгубила највећи део свог угледа као чувар југословенске идеје”, а „већи део земље сматра да њом доминирају Срби”, „национални понос, економске тежње и изливи етнички заснованих верских и културолошких идентификација наставиће да гурају Словенију и Хрватску ка независности”, „прегрејан националнизам подстакнут од српских екстремиста”, „Милошевић наставља да распаљује српску националистичку ватру на Косову и у Хрватској, али он више није господар национализма”.

Када се анализира положај Србије, каже се да за њу „нема доброг решења”. У процени се каже и да ће „практично сваки владар Србије током периода који ова процена покрива, вероватно одбити да прихвати минималне услове за очување свејугословенске државе које постављају Словенија и Хрватска”.

У овом документу се каже: 

Кључно питање за Србију је „судбина” Срба који живе ван граница Србије. То је питање од највећег психолошког значаја за Србе и ниједно руководство у Београду не може лако прихватити одговорност за разбијање јединства српског народа, циља за који Срби мисле да су се борили и изборили – и победили – у четири крвава рата у овом веку. Конфедерални компромис Срби би такође доживели као фрагментацију српског народа, губитак јединства српског народа.

Србија би могла одбити чак и да разговара, што би носило терет одговорности за убрзавање распада државе. Међутим, у таквим разговорима све алтернативе су за Србију такође непријатне: инсистирање на очувању федерације претећи употребом силе ако она треба да се сачува – рецепт за грађански рат са неизвесним изгледом за „победу”; одлучити се за сецесију саме Србије, закључујући да би Србија боље остваривала своје интересе као суверена држава него као „кастрирани” ентитет у лабавој конфедерацији; или пристати на лабаву конфедерацију какву траже Хрватска и Словенија.

Укратко, чини се да Србија може „сачувати” јединство српског народа само уз ризик грађанског рата. Чак и ако Србија изађе као „победник”, она би била међународно дискредитована, банкрот, остављена да наметне своју вољу још већем броју непријатељских народа и изолована у суочавању с проблемима Косова и Македоније.

СФРЈ

Обавештајна процена 15-90 обликовала је контуре представљања, тумачења, разумевања и интерпретације узрока и природе југословенског сукоба, коју су у његовом току дорађивали медији, стручњаци и дипломате. Није мало оних који мисле да је она била упутство, водич за сукобљене народе и за оне који су хтели сукоб, а да на крају не морају да страхују од било какве америчке акци­је, пошто је последњи стадијум дефетизма њених закључака био да „Америка не може ништа да учини” како би спречила распад Југославије и грађански рат у њој. Процена је била југословенска смртовница, објава долазеће и неминовне апокалипсе.

На доручку са Дејвидом Бајндером

„Када сам ушао на пријем у југословенску амбасаду 29. новембра 1990. у Вашингтону, сви су ме гледали као да је ушао сам црни ђаво”, причао ми је новинар „Њујорк тајмса” Дејвид Бајндер док смо доручковали једног ма­гловитог јутра у београдском хотелу „Москва” у којем је редовно одседао. За такав дочек постојао је и разлог.

Захваљујући Бајндеру, овај најповерљивији документ америчких обавештајних служби доживео је судбину Тарабићевих пророчанстава – за њега су сви знали и сви били опијени магичном моћи речи које су потврђивале неми­новност нечега што тада чак ни најхрабрији нису смели да помисле. Било је то пророчанство које се испуњавало само од себе.

Дејвид Бајндер

Бајндер се трудио да редовно посећује Европу, нарочито Југославију. Негде у новембру 1990, када је био у Југославији, посетио је тадашњег ам­басадора Ворена Цимермана. „Ворена сам знао веома дуго, од 1964. када је почео да ради у Стејт департменту. Седели смо у његовој канцеларији, у којој сам ја вероватно био више пута него он сам, када ми је рекао: ‘Управо сам добио делове Обавештајне процене у којој се предвиђа скори распад Ју­гославије, али ја у то не верујем’. То ми је одмах звучало као сензација, али сам знао да не вреди да га више питам о томе, нити да нешто покушавам код службеника ЦИА у амбасади”, причао је Бајднер.

По повратку у Вашингтон заказао је састанак са службеницима Стејт де­партменту и ЦИА. У Стејт департменту сачекао га је Шон Бернс који му није дао процену на увид, али му је широко цитирао шта пише у материјалу, посебно описе хрватског и словеначког национализма, закључујући да ће земља да се распадне најкасније за две године.

У ЦИА сачекала су га тројица службеника који нису могли да причају о садржају процене, али су потврдили све најмрачније прогнозе. Са текстом од 1.200 речи отишао је код уредника Барнарда Вудсона. Он је похвалио текст, али је рекао да није довољно добар за насловну страну. Вудсон је био класични уредник „Њујорк тајмса”, велики професионалац – с мањком имагинације. На­кон што је „Њујорк Тајмс” објавио текст на унутрашњим странама, сутрадан су га све светске агенције пренеле као прву вест, а све најважније светске новине посветиле су јој насловне стране. Укључујући ту и неке југословенске.

Бајднер је скинуо вео са ове конструкције која је, испоставиће се, била најсличнија кавезу за целу Србију. А градитељ кавеза била је друга особа. Био је то тадашњи национални обавештајни официр за Европу, Мартен ван Хојвен. Историчар по образовању и дипломац Правног факулте­та на Јејлу, Ван Хојвен је био дипломата од каријере у Стејт департменту. Пензионисао се 1987. и прешао у Национални обавештајни савет. Ван Хојвен је такође добро познавао Цимермана и Иглбергера. О томе како је настала ова процена и зашто је била таква каква је била, Мартен ван Хојвен је први пут испричао нама, у разговору у Вашингтону, у чувеној „Вотергејт” згради где је становао после пензионисања. Други сведоци, попут Бајднера, Иглбергера и Цимермана су преминули, док Ван Хојвен живи у Вашингтону. 

Југославија као тринаесто прасе

Крајем 1989. знало се да ће за неколико месеци заменик државног секре­тара Џемса Бејкера, Лоренс Иглбергер, да буде у Београду, на обележавању 110 година успостављања дипломатских односа САД и Југославије. Мартен ван Хојвен одржао је у новембру 1989. конференцију на којој се расправљало о будућности источне Европе. Конференција је била мало ван Вашингтона, у Илкриџу, у Мериленду. Обавештајци и експерти који су се окупили на једном месту, признали су да су промене које су захватиле Европу дестабилизујуће и да ће у блиској будућности „процес дезинтеграције надвладати процесе ин­теграције”. Експерти су закључили да ће бити неопходно америчко присуство у источној Европи „зато што ће само САД моћи да укључе СССР у фунда­ментална питања стабилности региона”. Помињање Југославије у извештају било је кратко, али упозоравајуће.

„У Југославији је политичка заједница разбијена. Постоји значајна опасност од хаоса и грађанског рата. То би дестабилизовало Румунију и обновило територијалне спорове са Мађарском, Бугарском и Ал­банијом”, наведено је у извештају.

Мартин ван Хојвен

„Када сам после два дана прочитао сопствене закључке са конференције, увидео сам да морамо нешто да урадимо што се тиче Југославије, јер сам схватио да се ту догађају ствари које су другачије од осталих држава источне Европе. Тако да сам добио дозволу да урадим процену. Отишао сам лично у Југославију. Нажалост, Ворен (Цимерман) није био тамо те недеље кад сам ја био. Ишао сам свуда около. Разговарао сам са доста Југословена. Али, нара­вно, углавном сам разговарао с људима у амбасади. Онда смо наставили рад у лето и у јесен и процена је завршена крајем октобра. На самој конферен­цији која је трајала два дана, нисмо закључили да ће се Југославија распасти. До њега смо стигли касније, када су урађене анализе, али смо знали да проблем постоји”, испричао је Ван Хојвен.

Једна невоља, међутим, никада не стиже сама. Американци су на крају „хладног рата” дословно отписали Југославију. Када је нови амерички амба­садор Ворен Цимерман стигао 1989. у Југославију, имао је посебан задатак. „Заменик државног секретара Иглбергер и ја смо се сложили да у мом пред­стављању у главним градовима република треба да саопштим нову поруку: `Југославија више не ужива геополитичку важност коју су јој САД давала током хладног рата`”, описао је Цимерман своју улогу као „поштоноше лоших вести”. Тако се Југославија, одједном, од мезимице америчке спољне политике прет­ворила у сувишно и нежељено „тринаесто прасе”.

У таквој атмосфери настајао је текст обавештајне процене, али то није била његова једина и најважнија особеност. Он је написан из два пута, уз „по­правни” пошто закључци првог нацрта текста нису прихваћени. Тај текст, мора се рећи, имао је сасвим супротан закључак од коначне верзије, по којем је ова процена постала чувена, јер је предвиђао опстанак Југославије. 

Погрешна верзија

Убрзо по повратку из Београда, Ван Хојвен је доделио задатак израде Националне обавештајне процене запосленима у НИЦ. Као главног аутора, Ван Хојвен је одабрао пензионисаног званичника Стејт департмента, чије име нам није открио, који је био аналитичар-ветеран и који је сматран за до­бро обавештеног човека о југословенским и источноевропским питањима. У првом нацрту, завршеном током лета 1990. године, он је навео доказе за и против вероватноће распада Југославије и закључио да постоји више разлога да републике остану заједно него да се раздвоје.

„Оне ће остати заједно упркос проблемима јер је распад државе тако мрачна будућност да Југосло­вени, посебно официри ЈНА, неће допустити да се то догоди”, гласио је аналитички закључак у првом нацрту обавештајне процене, рекао је Ван Хојвен.

„Тим закључком нисам био задовољан. Мој пут и боравак у Југославији уверили су ме да су изгледи за јединствену југословенску федерацију далеко мање ружичасти него што је први нацрт сугерисао. Штавише, уколико би се распад Југославије могао обавити на контролисан, постепен начин – нешто што је било мало вероватно да су сами Југословени у стању да ураде – вероватноћа насилног исхода је била све већа”, испричао нам је Ван Хојвен. Остали су се сагласили с његовим мишљењем, па је он доделио задатак израде процене другим искусним посматрачима догађаја у Југославији, укључујући једног аналитичара ЦИА који је раније радио у региону и био блиско упознат са овим питањима.

Лоби у Ленглију

Тај аналитичар је веровао да је првенствено совјетска претња војном ин­тервенцијом била оно што је држало Југославију на окупу након Титове смрти. Пошто је и сам Совјетски Савез почео да се распада 1989. године, ова претња се смањивала до тачке у којој се више није узимала у обзир, посебно у Сло­венији и Хрватској, у које је често путовао. Он је полагао мало или нимало на жељу југословенских народа за заједничким животом. „Могао сам да видим да желе да изађу из Југославије”, присећао се тај аналитичар у неименованом сведочењу за потребе конференције о обавештајним проценама о Југославији која је одржана 2006. у вашингтонском Центру „Вудро Вилсон”.

Он је описао да је први, одбачени нацрт обавештајне процене, био сличан ономе што би и сам написао непосредно после Титове смрти. Представљао је тачну слику тадашње ситуације, али у годинама које су уследиле ситуација се про­менила. Снаге национализма су изузетно ојачале, посебно у Србији и Хрватској, до тачке у којој су разлози за остајање заједно сви смањени, бар по увиђању самих Југословена, а совјетска претња је сасвим нестала. Тако је Обавештајна процена 15-90 написана из перспективе деструкције, а не очувања Југославије. Мрачни пасажи и слике којима се у овим редовима осликава будућност Југо­славије смењивали су се са још суморнијим прогнозама будућности. Тако је наведено да је „у Словенији, а у мањој мери у Хрватској, нови национализам окренут Западу, демократски и предузетнички, док је у Србији укорењен у државно статичкој економији, војничкој традицији и већој склоности као снажној централној влади коју предводи динамична личност”.

Где је крај распада?

Неки од учесника „језгра” или „кокуса” како се они зову у процесу писања процене, касније ће имати веома истакнуту улогу у тумачењу сукоба. То су Дејвид Гомперт који је написао чувени текст у „Форин аферсу” „Како пора­зити Србију” као и Сабрина Рамет која је континуирано наставила да елаборира кривицу српске стране.

Многи су процени замерили да није дефинисала шта су амерички интереси, мада је из политичких порука које смо навели, било јасно да Југославија више није приоритет за САД. Мартен ван Хојвен каже да се није рачунало да би војска могла да спасе Југославију, јер ЈНА „није попут турске војске имала уставну улогу да очува систем”, а „српска војска није имала ту традицију”.

Препричао је и свој разговор са Вореном Цимерманом. „Једном сам питао Ворена како то да смо променили политику? Ми првобитно нисмо подржали распад, нисмо признали Словенију и Хрватску, а онда смо први признали Бос­ну. Он ми је рекао: ‘Па, пробали смо све, па смо морали да пробамо нешто друго'”.

Ворен Цимерман

На крају, поставило се питање где се окончава 15-90, у некој дефинитивној или привременој конфигурацији? Распад земље и сукоб око територија који је навела процена, заједно воде у територијалну прекомпозицију. Мада то она нигде експлицитно не каже, она представља платформу за промене граница у Ју­гославији.

На то је скренуо пажњу главни аналитичар ЦИА за Југославију, Дејвид Канин, на конференцији Центра „Вудро Вилсон” одржаној у децембру 1993. када је рекао да ће „бити тешко или немогуће преокренути велике демографске промене када су стотине хиљада Срба, Хрвата и Муслимана протеране из сво­јих домова”.

На основу тога, Канин је закључио: „Верујем да се крећемо у правцу Велике Србије, Велике Хрватске и Велике Албаније које ће настати као резултат рата. Питање је да ли ми тиме управљамо или то игноришемо. За сада покушавамо тиме да управљамо, а не само да игноришемо”.

РТС