- Велики српски етнолог Јован Ердељановић, рођени Банаћанин, својим радом сведочи нам да израз паор у Банату почетком XX века уопште није био употребљаван као синоним за ратара, већ као синоним за пољопривредни капитал у власништву ратара, основно средство ратарске производње једног пољопривредног газдинства
ПИШЕ: Душан Ковачев
У својој детаљној етнографској студији „Срби у Банату“, др Јован Ердељановић (рођен у Панчеву) објавио је резултате својих теренских испитивања након Првог светског рата од 1922. до 1928. г. На реч паор Ердељановић је наилазио више пута, али само у местима северног Баната. Тамо га наводи искључиво у облику „паор земље“, као синоним за земљишно-имовинску сесију (грунт). По правилу на израз паор наилази у оним местима која су била феудални велепоседи – „спахијска места“.
Ердељановић реч паор скоро без изузетка ставља под наводнике. Он на банатском терену није навео податак да је земљорадник или ратар индивидуално називан паором, али да сесија још увек јесте овако називана.
Реч паор Ердељановић бележи у више банатских места.
Др Јован Ердељановић
У Бочару: „Спахија тражио да се за сваки `паор земље` ради по 300 дана у години, давао им је само десети сноп, тако да ко год од Срба није имао довољно радника у кући морао је продати земљу и бежати одавде. Земљу су продавали Немцима. Према Немцима се другачије поступало. Немци нису имали урбар, а цркву им је спахија подигао и издржавао. Зато је мало Срба остало овде“. Додаје: „Спахија је био Хертленди. Поставши власник земље на којем је била српска црква, уништио ју је“. У Иђошу (такође бивши велепосед): „Пре него што је спахија дошао било је 136 `паори земље`“.
У Чоки Ердељановић бележи „два `паора` земље за попове“. Нова Кањижа (данас Нови Кнежевац): „Како је овде био спахија, околна слободна села у дистрикту назвала су Кањижу `паори`, па се и сад тај назив често употребљава“.
Меленачки ратари у доба између два светска рата. Да се овим ратарима неко обратио речима „ди сте паори“, они би то доживели као тешку увреду, па би таквоме својим левчама по леђима исправили нанету неправду. Фото: Стеван Николић, Сликовање Баната
У Новој Кањижи бележи да је фамилија Бајић прва добила земљу када се делила – „први паор“. Занимљиви су подаци о употреби речи паор у два села северног Баната која нису била велепоседи, већ део Великокикиндског дистрикта.
У Мокрину: „Дудићеви (Ђурђевдан), из Бачке: добили су `седам паора`, највише од свих“, а забележио је постојање потеса у мокринском атару који се зове „Јерков паор“. У Српском Крстуру, Ердељановић је забележио: „Зна се да је само једна мађарска породица (Кардош) добила `паор земље` пре мађарске буне, па и њен домаћин био је слуга и силом су га натерали да прими земљу“. Радило се о слузи српске самоуправне општине која је хтела да задржи свог доброг и поштеног слугу чијим радом је била веома задовољна, о чему ми је својим сазнањем посведочио историчар Јован Пејин.
Занимљиво, Ердељановић не помиње ни некада употребљавани назив Паорија за средњи Банат, већ говори о „горњем“ и „доњем“ Банату. На жалост, у Ердељановићевом делу недостају подаци о Великом Бечкереку, иако постоје подаци да је тамо боравио врло дуго вршећи етнолошка истраживања.
Корица књиге “Срби у Банату”
Шта више, најјужнији помен речи паор нашао је Ердељановић у Пардању (данас Међа): „Српски део атара имао је `98 паори`, а немачки `60 паори`. Срби су имали своје од државе додељене земље, али су морали ићи на работу спахији, јер је и он за њихову земљу плаћао држави и уопште био њихов господар и судија, а осим тога они су му работали напола за десетак и плаћали за риболов, за пашњаке, за хватање пијавица и др. Та работа је трајала до 1848. г“.
У свом делу „Срби у Банату“, др Ердељановић уопште није забележио ни један једини налаз у коме је ратар назван паором. Било је то сасвим природно и логично. Називати банатског ратара паором почетком XX века није било само неприлично, већ и крајње увредљиво.
ИЗВОР: Центар академске речи
