Србија је под режимом Александра Вучића окупирана земља. Дуго смо били под Турцима, долазили су и Аустријанци и Немци, а сада је ту Александар са својим окупационим снагама. Вучић је од Србије направио привид од државе, каже у интервјуу за Директно.рс, академик Душан Теодоровић, председник Савет за образовање и науку Скупштине слободне Србије.
Са академиком Душаном Теодоровићем, разговарали смо о актуелној политичкој ситуацији у Србији, о стању система и шта је потребно да се он промени, као и о улози интелектуалаца у друштвеним променама.
1. Како оцењујете актуелни политички тренутак у Србији?
– У свету је током последње две деценије порастао број аутократских режима. Недемократске земље карактерише, у мањој или већој мери, кршење људских права, гушење слободе штампе и прогањање мањина и политичких противника. У Кини, Русији, Белорусији, Мађарској и Пољској, чланицама ЕУ, су на власти аутократске вође. Српски аутократа, Александар Вучић се веома добро осећа у овом друштву. Хоћу да кажем да је актуелни политички тренутак у Србији катастрофалан. Када се осврнемо уназад и погледамо двадесети век, видимо да су се аутократе јављале на политичкој сцени пре и после светских ратова, грађанских ратова и других политичких земљотреса. Типичан представник “класичних диктатора” је Франциско Франко, које је завладао Шпанијом после шпанског грађанског рата. Диктатори и аутократе у нашем времену појавили су се из, наоко демократског окружења, после некаквих избора. Такви су, на пример, Ердоган, Орбан и Вучић. Александар Вучић веома добро користи опробане рецепте других аутократа – каже Теодоровић за наш портал.
Од првог тренутка на власти највише се бавио изградњом мреже својих сарадника и својих потчињених, које је поставио на најзначајнија места у војсци, полицији, Безбедносно информативној агенцији, тужилаштвима, судовима, телевизијама, позориштима, радио станицама, новинама, здравственим установама, агенцијама, јавним предузећима, привредним коморама и спортским савезима. Александра Вучића доживљавам као вођу окупационих снага који се на дневном нивоу понаша као Краљ Иби или Радован ИИИ. Његову партијску и сарадничку војску сачињавају моралне наказе, лажови, полуписмени и неписмени, носиоци лажних диплома и лажних звања, плагијатори, преваранти, војни лиферанти, корупционаши, али и поједини професионалци, стручњаци који му зарад сопствених мањих или већих интереса безпоговорно служе. Краљ Иби је са својом војском у потпуности окупирао Србију. Србија је под режимом Александра Вучића окупирана земља. Дуго смо били под Турцима, долазили су и Аустријанци и Немци, а сада је ту Александар са својим окупационим снагама. Вучић је од Србије направио привид од државе. Привид је да имамо институције, на пример да имамо Републичког јавног тужиоца. Привид је Уставни суд Србије, привид је национални парламент, привид је Влада. Чак је и Фудбалски савез Србије привид. Не знам да ли данас уопште може да се говори о некаквом политичком тренутку. Ми смо претполитичко друштво које би морало, како зна и уме, да се ослободи Вучићевог јарма и да покуша да гради друштво и институције од самог почетка.
2. Шта видите као главне проблеме у нашем друштву?
– Србија умире. Сваке године нас је око 80.000 мање. Јавност је упозната да се сваке године роди 40.000 беба мање него што је број преминулих. Такође, најмање 40.000 младих, образованих људи напусти Србију. Заувек напусти. Неће никада да се врате. Тим младим људима се деца рађају у Торонту, Ванкуверу, Бечу, Минхену и Ослу. То умирање Србије је највећи проблем. Александар Вучић и његов режим гледају на ово статистички. Немамо довољно људи? Добро. Увешћемо неке друге људе. Из Кине, Пакистана и Авганистана. То је размишљање овог несрећног режима. Без емоција, без историје, без сећања, без љубави. Довешћемо људе из Пешавара и имаћемо раст БДП а од 3,2%. Бићемо у првом кварталу следеће године први у Европи по расту БДП-а. Крај “размишљања”. Нема озбиљне политике која помаже породицама са троје и више деце. Наше нестајање је највећи проблем у овом тренутку. Осиромашење духа је свуда око нас. Нема луткарских позоришта у Србији, али има “Парова”, Пинк и Хаппy телевизије. Нема стипендија за писце, као у другим цивилизованим земљама. Врхунски глумци и редитељи су натерани да снимају рекламе и прихватају улоге у трећелигашким серијама. Нема класичне музике, џеза и рока, али има турбо фолка по сплавовима, али и на матурским вечерима у Београду и Новом Саду. Директор свих београдских фестивала је турбо фолк музичар. Јасно је да се Вучићев режим боји културе. Култура оплемењује народ и провоцира критичка размишљања. Самим тим, култура је опасна по овај ненародни режим.
Трећи велики проблем Србије је невероватна корупција. Намештени тендери, железнице, мини хидроелектране, Телеком, ЕПС, трговина струјом, газдовање становима и вилама, предузеће Дипос, аеродроми, некретнине у Београду, изградња путева, Београд на води, продаја ПКБ-а, давање земље у закуп арапским компанијама, а не војвођанским паорима, извоз оружја, развој софтвера за Владу и јавна предузећа су примери које карактеришу коруптивне активности, чије детаље може прецизно да утврди само потпуно независно тужилаштво које би имало под својом непосредном командом специјалне полицијске јединице. Нешто као српски Елиот Нес. Већ сам почетак оваквих истрага би довео истражитеље до врха режима Александра Вучића. Партијска држава мора да се разори. Шта то значи? То, на пример, значи да будући генерални директор ЕПС-а мора да буде изабран на светском конкурсу. Не видим разлог због чега би се плашили да нам ЕПС води, на пример, Швајцарац са тридесет година светског искуства у електропривреди. Сада га води некадашњи власник печењаре, са добијеном “факултетском дипломом” у својим четрдесетим годинама. Он је на тој позицији искључиво због чланства у СНС-у и безграничне верности вођи. Бајатовић води Србијагас, а коридоре ће сада да води Антић, јер је господин Бабић можда на неком несталом снимку са наплатне рампе. Никада више! Такав систем мора да буде разбијен у парампарчад и не сме никада више да се понови. Партијска држава мора да се уништи и променом изборног система који би подразумевао изабране народне посланике, а не изабране партијске листе. И ти, тако изабрани посланици би морали да проводе велики део радног времена у својим канцеларијама, у окрузима у којима су изабрани. Да причају са грађанима и помажу у решавању њихових проблема. И не видим ниједан разлог због чега је Србији потребно 250 народних посланика. Неке моје рачунице и поређења са другим земљама показују да би максимални број посланика у Србији могао да буде 120. Отприлике половина садашњег састава. Свакако да се подразумева и радикално смањење возних паркова и свих других привилегија које имају однарођене партијске врхушке, распоређене по Скупштини, министарствима и јавним предузећима.
3. Шта је потребно за промену система у Србији?
– За почетак мора да се склони овај режим. Са Александром Вучићем и његовим режимом Србија нема будућност. Родитељи садашњих средњошколаца и студената морају да, или организују штрајкове, праве кордоне и најактивније могуће учествују у сламању овог окупационог режима, или да гледају своју децу преко Скyпе-а за неколико година. Идите на кордон, да не бисте за неколико година плакали на сурчинском аеродрому када вам се дете буде исељавало за Канаду или Норвешку. Кордон и побуна или Скyпе! Родитељи Србије, ви бирате! Цена за опортунизам и кукавичлук биће велика и болна. Дубоко сам уверен да Србија без пуноправног чланства у ЕУ нема будућности. Нико у ЕУ неће да нам одузме ни ћирилицу, ни фолклор, ни историју, ни Светог Саву. Све зависи само од нас. Промена система у Србији је дугорочни задатак. Осакаћено, понижено, попљувано, разорено српско друштво мора да почне да вида ране. Србију може да излечи само просвета, наука и култура. Ништа друго. Јужна Кореја и Тајван су направили нов универзитетски кадар кроз велики број државних пројеката који су подразумевали слање најталентованијих на најпрестижније светске универзитета, са обавезом државе да их запосли на универзитетима и у институтима по повратку у земљу. Те земље и њихов научни и технолошки развој воде врхунски професионалци са докторатима са Харварда, Станфорда, Принстона и Берклија, а не доктори са Мегатренда. Инвестиције у позоришта, гостовања по Србији, домове културе, књиге, писце, плате професора и наставника, концерте и изложбе морају да помогну да се гради једна потпуно друкчија Србија. Фолклор, а не турбо фолк. Научимо децу играма из Шумадије, Војводине, источне Србије и Новог Пазара. Србија мора да се брани фолклором и, класичном музиком од турбо фолк културе. Питам се колико смо домова културе по српским селима могли да обновимо новцем утрошеним за изградњу фонтане на Славији, Весићево превртање коцки на Тргу Републике и изградњу споменика од двадесетпетметара који служи само да се задовољи незрела идеја фрустрираног вође народа. Али није само ни до културе. То је дугорочни задатак. Морамо да пробудимо оне понижене и разбијене Вучићевим лажима и обећањима. Становницима Борче ће можда уместо изградње обећане канализације и водовода, моћи ускоро да понуде екскурзију до разорене железничке станице и монструозног кич споменика који нормалним људима значи само још једно убијање историје српског народа. Становници Борче бирају. Или пливање у фекалијама после прве велике кише или кордон и упорна борба за цивилизовано друштво.
4. Шта интелектуалци могу да учине на пољу промена?
– Неко би морао да разради идеје, припреми материјале за неке нове прописе и законе. То морају да раде професори универзитета, истраживачи, правници, инжењери и лекари. Нема ко други. Део људи у политичким странкама и разним другим формалним и неформалним организацијама то и ради. Велики потенцијал за градњу другачије Србије се крије на српским факултетима. За сада се тамо углавном ћути. Ћуте, неспремни да преузму ризике и делимично несвесни своје снаге. Овде је годинама стваран менталитет да се увек иде за победником. Због тога и велики број интелектуалаца ћути. Када би се данас основала нова политичка партија која би победила на следећим изборима имала би, после избора, десетине хиљада нових пријава за чланство. Убијањем пратијске државе, овакве појаве морају да престану. Будуће министре морамо да научимо да схвате да су они народни службеници и слуге грађана Србије, а не владари са привилегијама. Очекујем да професори универзитета стану на чело колона у борби за нормалну земљу. Још увек ме држи та нада.
5. Како видите будућност Србије?
– Српски народ је током последње три деценије учествовао у грађанском рату који је разбио Југославију. Грађански рат, је уз рат на Косову и Метохији, НАТО бомбардовање и потписивање капитулације у Куманову изазвао и понижења и велике фрустрације дела становништва Србије. Фрустрацијама значајно доприноси и деценијско сиромаштво и велики економски проблеми у којима се налази Србија. Овим колективним фрустрацијама погодује вођа као што је Александар Вучић и сам фрустриран на различите начине. Морамо да се боримо против шовинизма и ксенофобије. И морамо у градњи нове Србије да осудимо све грешке које су прављене током последње три деценије, да осудимо све злочине, ожалимо све жртве и искрено пружимо руку помирења свим грађанима некадашње домовине коју смо заједнички градили, а која је разбијена уз 130.000 мртвих Срба, Хрвата, Бошњака, Албанаца, Југословена…. То је могуће, али свакако не са ратним хушкачима и учесницима у ратним страхотама. Искреност се увек препознаје и ја дубоко верујем да Срби, Хрвати, Бошњаци, Црногорци, Албанци, који су искрено опредељени за добросуседске односе и сарадњу, могу брзо да преокрену ситуацију на просторима некадашње Југославије. Данашњи тридесетогодишњаци су били бебе када је почео распад Југославије. Ти млади људи морају да буду окренути развоју софтвера, применама вештачке интелигенције, роботизацији, генетском инжењерству, производњи органске хране, субвенционисаном сточарству, проблемима водоснабдевања и заштити животне средине. И да не заборавим. Пре свега, не ријалити, него школски, дечији и образовни програм. И књиге. Тако напред – закључио је за Директно.рс, академик Душан Теодоровић.
(direktno.rs)
