После патријарха Павла, како је сам говорио почивши патријарх Иринеј, тешко је бити патријарх. Свестан тежине крста који носи српски патријарх, иако је на почетку многима могао деловати као аутсајдер, Иринеј се показао као веома трезвен и мудар, те је у најтежим околностима за цркву успео да сачува њено јединство и постане спона Срба у региону. О борби патријарха Иринеја за јединство Српске цркве и народа тек ће се говорити и писати.
Свако време носи своје бреме. Другачије су биле околности у време патријарха Павла, другачије у време Иринеја. Патријарх Павле је био поглавар цркве током крвавог распада државе и покушаја понављања геноцида над Србима. Тада је било најважније физички очувати српски национални корпус. Од Крајине, Славоније, Босне и Херцеговине до Косова и Метохије, ратно разарање и егзодуси. Геноцид, који је почео у Другом светском рату над Србима, настављен је 1990-их година. Срби су изгубили огромне територије. Стотине хиљада је протерано са својих огњишта, али су људске жртве биле далеко мање него у претходним ратовима. То је уједно било и време транзиције. Транзиције политичког система и економске транзиције. Прелазак са комунистичког на демократски систем, а потом након 2000. и економска транзиција која неће баш остати у лепој успомени грађана Србије. Били су то догађаји које нико није морао да објашњава и тумачи. Сви су, мање-више, на својој кожи осетили и економску транзицију и ратове деведесетих, санкције, бомбардовања, избеглиштво итд.
ИЗМЕЂУ МОСКВЕ И ЦАРИГРАДА За разлику од времена патријарха Павла унутарцрквена криза и сукоби на релацији Москва–Цариград још не допиру до свести обичног човека, а управо је то бреме пало на плећа патријарха Иринеја. Српска се црква нашла сред фронта који је поделио православље на два дела, чији је исход неизвестан а последице разарајуће. Ратови деведесетих били су претња по физички опстанак Срба. Сукоб Москве и Цариграда су претња по духовно-идентитетски опстанак Срба. „Линија разграничења“ ове две утицајне патријаршије иде преко мањих помесних цркава а прва на удару је Српска црква. Од тога како ће се поставити у овом сукобу зависи не само судбина СПЦ већ и будући српски духовни идентитет.
Након Сабора на Криту, када су аспирације грчког дела православља изашле на видело, и потом признања расколника у Украјини од стране истанбулског патријарха Вартоломеја, цело православље се нашло у озбиљној кризи. Цариградска патријаршија је претходно деценијама теолошки уобличавала своје неопапистичке претензије да би их манифестовала на Критском сабору и након њега. Централизовано православље, под контролом једног епископа, па макар он себе звао и „Његова божанствена свесветост“ васионски патријарх, непознаница је за православни свет.
Раскол који се потом догодио, мада још није озваничен, између Московске и Цариградске патријаршије, имаће трајне последице на сав православни свет. Срби су се, по обичају, опет нашли у средини, између Руса и Грка, као некада пре 1.000 година што су се нашли између Латина и Грка, када се догодио раскол Рима и Цариграда, који је за последицу имао стварање Римокатоличке цркве. Последице тог старог великог хришћанског раскола најнегативније су се одразиле управо на српском етничком простору и трају и дан-данас. Какве ће последице имати подела на линији Цариград–Москва још је тешко предвидети, али у случају Српске цркве и народа то је већ уочљиво. Почевши од покушаја сепаратизма три епархије у САД, које је патријарх Иринеј успео донекле да заустави, па до подела унутар епископата СПЦ око наклоњености Цариграду или Москви.
Наше високо богословско образовање је у највећој мери до сада било везано за грчко православље. Отуда је долазио, и још долази, јак јелински утицај на нашу цркву. На неки начин је то и традиција Српске цркве још од Светог Саве. Православље је примљено од Византије, али је и форма средњовековног државничког уређења преузета од Византије. Уосталом исти случај је био и с Русима. Словенско православље је поникло у Византији и то словенским народима не представља проблем. Проблем је на другој страни, која истиче своју наводну духовну и историјску супремацију над осталим помесним, пре свега словенским црквама. Но Византије нема већ 500 година.
Русија је до комунизма играла ону историјску улогу коју је Византија имала за својих 1.000 година постојања – православна империја као стуб одбране православног хришћанства и православних народа. Обе империје одавно не постоје. Русија није више ни приближно толико моћна како је била пре комунизма. Цела њена економија је на нивоу града Њујорка, а политички утицај значајно ограничен. Русија је и даље војна суперсила и једино јој то колико-толико гарантује опстанак, те је у стању да се избори и за сопствени верски идентитет. Грчко православље је после пропасти Руске империје потражило заштиту у моћном англосаксонском свету, прво у Британији а потом у Америци. Данас је Пентагон главни „заштитник“ грчког православља. То је уједно и узрок сукоба на релацији Москва–Цариград. Политика Пентагона према православној цркви је оријентисана на одвајање осталих помесних цркава од утицаја Руске цркве. Било да је тај утицај реалан или не, Пентагон просто не жели да се у православним НАТО државама осети и најмањи руски утицај. У ту сврху се подстиче неопапизам у православној цркви што је неприхватљиво за Руску цркву, која је уједно и највећа и чијих верника има далеко више него свих осталих православних помесних цркава скупа.
Патријарх Иринеј је добронамерно више пута покушао конструктивним саветима да утиче на Цариградску патријаршију да одустане од антируске политике која води у поделу православља, али је заузврат само добио понижавање. Наиме, Васељенска патријаршија је у писму којим се обратила Митрополији црногорско-приморској и митрополиту Амфилохију, поводом спекулација да постоји могућност да призна аутокефалност тзв. црногорске цркве, означила патријарха Иринеја као „србијанског патријарха“, односно „патријарха Србије“, сводећи целу Српску цркву искључиво на простор Србије. То би се могло протумачити као случајна омашка када се не би имало у виду да управо Васељенска патријаршија жели да стави сву православну дијаспору под своју контролу без обзира којој помесној цркви припадају верници. У случају Српске цркве, дијаспором би се могао прогласити цео ексјугословенски простор мимо Србије. Уосталом не би било први пут у историји да Грци из своје похлепе преузимају делове Српске цркве. За време турске окупације, по укидању Пећке патријаршије (чијем укидању су значајно допринели и грчки свештеници) половином српских црквених простора владали су Фанариоти (грчки епископи и свештеници који су свештеничку службу куповали од Турака и Цариградске патријаршије) а који су се односили према српском народу готово као Турци.
Одупрети се грчком црквеном експанзионизму иза кога стоје америчка Шеста флота, НАТО и Пентагон је заиста озбиљан изазов са Српску цркву. Простор за маневрисање је веома сужен као и о питању Косова. Повремено се можемо ослонити на Русију, повремено смо препуштени сами себи, али да нешто значајно променимо у тренутним геополитичким околностима не треба се надати. Но када бисмо се потпуно одрекли Русије и руске помоћи, тек тад не бисмо имали чему да се надамо. Тако је и црквена политика, попут државне, усмерена на вечито балансирање између Сциле и Харибде, само што уместо територијалних претензија дојучерашње „браће“ Албанаца имамо духовне претензије „браће“ Грка. Једни желе да овладају нашим земаљским Јерусалимом, а други желе да овладају нашим небеским Јерусалимом – душама српских верника.
ПАТРИЈАРСИ И КОСОВО Патријарх Павле је само једном у животу изашао на биралишта. То је било у случају референдума за потврђивање новог Устава, којим се Косово и Метохија, после мартовског погрома и самопроглашења независности, у преамбули дефинишу као неодвојиви део Србије. Патријарх Иринеј, као ученик свог претходника Павла, остао је доследан у борби за Косово и Метохију. Већ неколико дана након устоличења на трон српских првојерарха, Иринеј је у разговору с тадашњим председником Тадићем наметнуо тему Косова и Метохије. Буквално до последњих овоземаљских дана, патријарх Иринеј се борио за Косово, на све могуће начине, од говора у Уједињеним нацијама, залагањем за Косово код Руса, пре свега преко Руске цркве, до уручивања ордења функционерима власти и изјавама подршке властима у борби за очување Косова и Метохије, које фејсбук и твитер „мудраци“ неће никад бити способни да схвате. Најважнија је, свакако, Саборска одлука СПЦ из 2018. да су Косово и Метохија за Српску цркву неодвојиви део Србије и колевка српске државности и идентитета.
У РАЉАМА МЕДИЈА Слику о патријарху Иринеју креирали су медији у складу с дневнополитичким дешавањима. Неразумевање цркве и њене улоге у друштву од стране великог дела новинара, довело је до тога да се патријарх Иринеј гледа и приказује искључиво у кључу односа власти и опозиције. Црква је посматрана, не само од стране медија већ и од самих политичара, као још један политички актер у Србији и региону. Тај комунистички наратив и наслеђе односа према најстаријој српској националној институцији, који је требало да буде превазиђен након пада комунизма, озбиљно је нарушио однос цркве и друштва. Колико је тај наратив штетан по Србе, најочитије се огледа у томе што га најчешће рабе у региону, у Сарајеву, на Цетињу и у Загребу, управо они који никада неће гледати благонаклоно на Србе, Србију и СПЦ.
Последњи који се отворено наслањао на тај комунистички наратив о „злој Српској цркви“ и „великосрпском хегемонизму“ и цркви као продуженој руци власти из Београда био је Мило Ђукановић. Да не улазимо сад у блискост овог и усташког, готово идентичног, наратива о Србима и српским националним институцијама, довољно је напоменути да је патријарх Иринеј то препознао када је 2019. године, говорећи о Црној Гори, изјавио да је у њој „положај Срба као у време озлоглашене фашистичке НДХ“. Након ове изјаве био је критикован и од медија под контролом режима Мила Ђукановића, и у Београду од тзв. либералних медија и политичара. Колико је патријарх био далековид и у праву, видели смо убрзо након доношења фамозног антицрквеног закона у Црној Гори и Милове изјаве како је његов последњи задатак да створи аутокефалну црногорску цркву, после чега су уследиле литије и урушавање Ђукановићевог режима.
Друштвене мреже су савремена интерактивна глобална психијатрија. Најгласнији на тим мрежама су најмање писмени и најмање нормални. Да су друштвене мреже у Србији и региону биле развијене у време столовања патријарха Павла, као што су данас, од Светости његове не би остало ни „С“.
У старој глобалистичкој Римској империји хришћане су током забавног програма бацали лавовима у арене, а данас их развлаче и разапињу по друштвеним мрежама. Чак су и симболи за живот и смрт истоветни – лајк и дислајк. Данас се идеализује и романтизује време мучеништва првих хришћана. Њихова реалност је заправо била много суровија од онога што читамо у житијима светих. Римска империја је те ране хришћане прво дехуманизовала и ставила ван закона, па тек тако обесправљене и понижене убијала. Исто су то чиниле усташе и НДХ, прво дехуманизовали Србе, Јевреје и Роме, а потом извршили геноцид. На исти начин је и Трећи рајх прво дехуманизовао своје жртве. А тако је и западна медијска машинерија 1990-их прво дехуманизовала Србе а потом их бомбардовала.
На исти начин су се медији у региону и „домаћи“ „либерални медији“ обрачунали с патријархом српским Иринејом. На исти начин су стране службе помоћу корисних идиота с друштвених мрежа рашириле пропаганду против српског патријарха. Урушавање угледа српских националних институција је вековна пракса српских непријатеља. Данас, нажалост, уз помоћ друштвених мрежа имају додатну армију домаћих имбецила који им у томе свесрдно помажу.
ОСЛАЊАЊЕ НА РУСИЈУ Домаћим тзв. либералним круговима, малобројној али добро организованој и добро позиционираној (најпре у медијима и култури) групацији код патријарха Иринеја највише је засметао његов добар однос са челницима Руске цркве и државе. У настојањима да се коначно, након сто година труда и рада, заврши изградња Храма Светог Саве на Врачару, што је узео као своју свету обавезу, патријарх Иринеј се јесте ослонио на Русију. Ослањао се на Русију и о питању Косова и Метохије, пре свега на утицај Руске цркве на руско друштво и државу. За русофобе домаћих либералних кругова ово је био неопростив грех. Тешко да би то опростили и патријарху Павлу, на кога су се радо позивали приликом клеветања патријарха Иринеја. Позитивно сећање на патријарха Павла, аутошовинисти и русофоби су користили као оружје против патријарха Иринеја. Истог тог Иринеја који је био духовни наследник, ученик и пријатељ Павлов.
Приближавање Српске и Руске цркве одиграло се у оној мери у којој је дошло и до приближавања држава два народа. Није то, као што сматрају русофоби, корак ка настанку руске губерније на територији земље Србије, али јесте значајно бољи однос него што је био током деведесетих година 20. века када је Русија Србији уводила санкције. Ослањање на Русију није исто што и потпуно окретање к Русији. Српска црква се још труди да буде колико је то могуће неутрална о питању сукоба Москве и Цариграда, али поступци Цариграда је све више гурају ка Русији. Српска црква с патријархом Иринејом на челу није признала украјинске расколнике и то је једино праведно, на чему јој је Руска црква веома захвална. Но то Српска црква није учинила из интереса већ искључиво због правде. То никако не значи да ће у коначници Српска црква постати некаква руска филијала и изгубити свој духовни идентитет. Но дефинитивно захваљујући патријарху Иринеју неће се приклонити ни поклонити источном цариградском папи, иако су постојале и другачије тежње у Српској цркви, а и даље постоје.
Српска црква ће остати светосавска и косовскозаветна, баштинећи видовданску етику, „ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинога“ и управо то је најзначајнији допринос блаженопочившег патријарха српског Иринеја Гавриловића – останак Српске цркве на светосавском путу.
Извор: Печат
