Пошто у погледу надлежности ЗСО овај споразум између Београда и Приштине представља копију тзв. косовског Закона о локалној самоуправи, онда је и ангажман да се ЗСО уреди непосредно на Бриселском споразуму, а не на тзв. косовским законима – потпуно депласиран, каже проф. др Зоран Чворовић
Питање и те како важно за будућност Срба на КиМ – шта ће бити основ за формирање ЗСО – Први бриселски споразум или закони тзв. Републике Косово – наишло је на дијаметрално супротна тумачења у Београду и Бриселу. О томе је за „Печат“ говорио правни историчар др Зоран Чворовић, професор на Правном факултету у Крагујевцу.
Да ли је дилема – Први бриселски споразум или закони тзв. Републике Косово – најсрећније формулисана?
На овако постављену дилему најпре ће се упецати већина оних који нису правници, али који ће као из топа употребити један правнички аргумент како би показали да наведени спор није нимало национално безначајан: боље је за Србе на КиМ да се ЗСО непосредно темељи на једном међународном уговору (мада Бриселски споразум није као такав уведен у правни поредак Србије, али у међународном и унутрашњем праву Србије производи дејства једног међународног уговора), него на законима тзв. Косова. Јер где је међународни уговор, ту су и међународне гарантије за положај Срба на КиМ. Овакав лаички доживљај наведене дилеме чак има и своје оправдање у тзв. Уставу Косова, јер према чл. 19 ратификовани међународни споразуми, какав је и Први бриселски споразум којим је предвиђено оснивање ЗСО, спроводе се на директан начин и имају премоћ над законима тзв. Републике Косово. То би значило да најпре треба да се напише Статут ЗСО, да би потом са Статутом, који изворно произлази из ратификованог међународног споразума, били усклађени одговарајући закони тзв. Косова.
Да ли међународни уговор, ратификован у тзв. Републици Косово дан уочи Видовдана 2013, којим је предвиђен ЗСО, претпоставља постојање два посебна уставна система?
Међународни уговор који је у тзв. Републици Косово ратификован 2013. године у форми „Закона о ратификацији првог међународног споразума принципа који уређују нормализацију односа између Републике Косово и Републике Србије“ претпоставља постојање два посебна уставна система независних држава. Сходно томе, формирање ЗСО је према Првом бриселском споразуму предвиђено у оквиру онога што је на српски преведено као „косовски прописи“, а што се у енглеском оригиналу назива „Косово лаw“. Обе синтагме упућују на исто – свеукупност прописа који чине један правни поредак, на чијем челу се у савременим условима сходно начелу законитости налази устав. Пошто уређење ЗСО мора да буде у складу са тзв. Уставом Косова, у Општим принципима Асоцијације/Заједнице се предвиђа да подзаконски акт косовске владе о уређењу ЗСО „размотри Уставни суд“ тзв. Косова. То „разматрање“ не може да буде пука формалност како би неки хтели да га представе, већ је еуфемизам за класичну оцену уставности владиних уредби из чл. 113 тзв. Устава Косова. Полагање наде у снагу Бриселског споразума да обезбеди самостално институционално организовање Србима на КиМ, развејава чл. 16 тач. 1 тзв. Устав Косова, где је прописано да Устав има премоћ над свим другим правним актима, због чега сви ови акти, па и ратификовани Бриселски споразум, морају да буду у складу са Уставом. Једном речју, формирање ЗСО се не одиграва у некаквом правном вакууму који треба да се попуни кроз споразумевање преговарача, већ у јасно уставно-правно омеђеним границама две независне државе, које су постале све јасније захваљујући бриселској одлуци Београда да самоукине уставни поредак државе Србије на КиМ. Када је Влада Србије одлучила да укине локалну самоуправу на КиМ формирану према Уставу Србије, није на КиМ формиран никакав правни вакуум већ се на широкогрудо уступљени простор проширио систем локалне самоуправе по тзв. Уставу Косова. Читав тај процес потискивања једног система локалне самоуправе и једног уставног поретка другим системом локалне самоуправе и другим уставним поретком треба да се оконча формирањем ЗСО. Јер у савременим условима нова држава увек настаје повлачењем правног поретка старе државе.
Какав је статус предвиђен ЗСО ако га тумачимо у оквирима дефинисаним најпре тзв. Уставом Косова, а потом и Бриселског споразума, као акта мање правне снаге?
Кристално је јасно да ЗСО не може да буде ништа више од једног сталног облика институционалне међуопштинске сарадње српских општина. ЗСО не може да буде облик српске територијалне аутономије, јер тзв. Устав Косова предвиђа једностепену локалну самоуправу са општинама као јединим јединицама локалне самоуправе. Исти документ оставља општинама могућност институционалног повезивања кроз формирање асоцијације општина, због чега је 2011. и донет Закон о међуопштинској сарадњи. Општинама су тзв. косовски прописи дали и право прекограничне сарадње. Надлежности које су Првим бриселским споразумом уговорене за ЗСО у потпуности одговарају надлежностима које има општина у тзв. косовском систему. Ово постаје очигледно када се упореде надлежности из тач. 4 документа Општи принципи Асоцијације/Заједнице и чл. 17 Закона о локалној самоуправи тзв. Косова који регулише изворне надлежности општина. Пошто у погледу надлежности ЗСО овај споразум између Београда и Приштине представља копију тзв. косовског Закона о локалној самоуправи, онда је и ангажман да се ЗСО уреди непосредно на Бриселском споразуму, а не на тзв. косовским законима – потпуно депласиран.
Наташа Јовановић
Наслов и опрема: Стање ствари
