Један пример измирења из српске прошлости
У темељ Немањићке Србије, као највишег српског духовног и државно-правног достигнућа, Свети Сава је положио чин измирења своје закрвљене браће – Стефана и Вукана. Један од најбољих познавалаца српског средњег века, Милош Благојевић, истиче како су последице грађанског рата између Стефана и Вукана и њихових присталица биле „страшне до те мере, да је доведено у питање постојање и српске државе и српског народа“.[1] Рат између Стефана и Вукана имао је сва архетипска обележја братског сукоба, онако како је он доживљен у српској колективној свести. Почев од најизразитијег обележја кристализованог у народној изреци: „Ко неће брата за брата, ‘оће туђина за господара“. Пошто, речју Стефана, његов брат Вукан „изведе иноплеменике на отачаство своје, и одузе ми земљу и опустоши их,“ па се уз угарску помоћ прогласи за српског великог жупана, а брата Стефана протера из земље.[2] Цену Вукановог властољубља и угарског покровитељства над њим платила је Србија, тако што се од тада па све до 1918. године убраја у крунске земље угарског владара и као таква се помиње у његовој титулатури.[3]
Стање у коме су се српска држава и народ нашли током и после грађанског рата, упечатљиво је описао велики жупан Стефан у писму које је упутио брату Сави у Хиландар: „Оскрнави се земља наша безакоњима нашим, и постаде убијена крвљу, и упадосмо у ропство иноплеменика, и непријатељи наши поругаше нам се, и они који су око нас поругаше нам се због нашег безакоња. Јер када иноплеменици дођоше, ваистину опустеше отачаство светога, и сабрано преподобним са свију страна разграбише, једни падоше од оружја, други бише одведени у ропство, други изгубише сво имање и телесној ништети предадоше се. И пошто су Божијом помоћу по времену ови били истребљени, и пошто су прошли, после њих дође други иноплеменик, звани глад, гори од оних који су прешли, и сатвори други плен већи од првога, веома не волећи наш род“.[4]
Да би зацелио дубоке ране дугогодишњег грађанског рата (1202-1205. г.), Свети Сава је на молбу браће („дође ми посланица од христољубивог и благочестивог, Богом изабраног и благословеног блаженим оцем Симеоном, Стефана Немање, који је владао његовом државом, и брата његовог, великог кнеза Вукана,“ вели Св. Сава) донео из Хиландара у Србију свете мошти новог српског молитвеника пред престолом Господњим – Светог Симеона. До јуче закрвљена браћа, Стефан и Вукан, дочекала су у Хвосну (северни део Метохије, између Пећи, Истока и Клине) брата Саву и свете мошти свог оца: „И дођох са часним моштима у Хвосно. И сазнавши владајући син његов Стефан Немања, и брат му кнез Вукан, сакупише светитеља, и јереје, и игумане са многим чрнцима и бољарима свим, радошћу радујући се и весељем веселећи се“.[5] Величанствен помен Св. Симеону са полагањем његових светих моштију у гробницу припремљену у његовој задужбини манастиру Пресвете Богородице у Студенци, 9. фебруара 1206. године, ставио је, како примећује Милош Благојевић, „јасно на знање, како у земљи тако и у иностранству, да су се Немањини синови коначно измирили и да је обустављено свако непријатељство“.[6] Точење светог мира из моштију Св. Симеона током свеноћног бденија које је служио Свети Сава било је непосредна потврда да је измирење Стефана и Вукана над Симеоновим светим моштима било истинско богугодно дело.
Свети Сава и Свети Симеон, фреска из Манастира Милешева
У молби коју упућује Сави да дође у Србију са светим моштима њиховог оца, Стефан се показује као истински хришћанин. Будући кротак, он у смиреноумљу најпре сведочи како је њему и брату отац благословио „да живимо, чувајући непреступно његове заповести и испуњавајући све оно што је наредио у све дана живота нашег,“ а потом искрено исповеда „али грехова мојих ради све ово изостаде“.[7] Иако су чињенице, које Стефан у писму Сави и не скрива, окривљивале Вукана, Стефан прво има на уму своју огреховљеност као извор свих зала и разлог одступања Божије благодати од српског отачаства. „Смирење“, по речима Св. Јована Лествичника „састоји се у томе да све људе сматраш бољим од себе, а себе за најгрешнијег од свих“, као и у томе „да опростиш брату који ти је згрешио, пре но што он замоли опроштај од тебе и да чиниш добро онима који теби чине зло“ (овде). Поуке великог учитеља монашког смиреноумља, Св. Јована Лествичника, нису биле непознате великом жупану Стефану, о чијој богословској учености Теодосије вели: „а беше и Светог писма велики испитивач и овог довољно мудар и учен тумач“.[8]
Само из смиреног срца великог жупана Стефана, кога је Господ после смрти прославио као Светог монаха Симона, могао је да се излије нелицемерни опрост брату Вукану као темељ не само њиховог измирења, већ обнове свеукупног поретка и мира у српској држави растрзаној тек окончаним грађанским ратом. Пошто се на освети за иначе стварну братовљеву кривицу није могао успоставити трајни мир, Стефан не кажњава Вукана за велеиздају, већ му после измирења додељује исти положај који је имао и пре грађанског рата, иако је у том рату изгубио. Великом кнезу Вукану велики жупан Стефан доделио је на управу удеону кнежевину која је обухватала велику територију Дукље, Далмације, Захумља и Травуније. Вукан је успео да се измири са братом две године пре своје смрти (1208. г) [9]
Да је Стефан казнио Вукана за велеиздају, то би вероватно начинило од његових наследника жестоке сепаратисте. Насупрот томе, аболиција коју је Стефан дао Вукану за велеиздају трајно је интегрисала његове потомке у главни ток српске духовности и државности. Тако смо захваљујући опросту који је дао Првовенчани добили Стефана Вукановића као ктитора манастира Мораче, а Димитрија Вукановића као ктитора манастира Давидовице на Лиму. Захваљујући Стефановом братском опросту Вуканова лоза учествује и у свенационалном косовском свештеном мартиријуму посредством Вукановог праунука кнеза Вратка (Југ Богдана), његових седам синова и кћерке Милице, прибројане Небеској Србији под монашким именом преподобне Евгеније.
Стефан Вукан, најстарији син Стефана Немање, детаљ из Лозе Немањића, манастир Дечани (Фото: Википедија)
Као што је историја славне двовековне Немањићке Србије започела са братским помирењем, тако је и крај средњовековне српске државности најављен великашким међусобицама и феудалним споровима, услед којих су „мир и тишина“ напустили српску државу. „Великаши, проклете им душе, на комате раздробише царство, српске силе грдно сатријеше; великаши, траг им се утро, распре сјеме посијаше грко,“ вели кодификатор српског колективног сећања и националне етике Петар II Петровић Његош.
А „мир и тишина“ су према христијанизованој средњовековној политичкој доктрини сматрани, речју Мирјане Стефановске, за „норму испуњења владарских дужности постизањем узорног стања државног живота“. Црква се, по речима апостола Павла, моли „за цареве и за све који су у власти, да тих и миран живот поживимо у свакој побожности и честитости“ (1. Тим. 2, 2). Узорна владавина коју карактеришу „мир и тишина“ неодвојива је од идеје правде, која „као темељни принцип твори и одржава мир државе“. Зато архиепископ Данило II опис живота Светог краља Милутина почиње цитатом Давидових Псалма: „Засијаће у његове дане правда и множина мира“. Цар Душан у Повељи о свом законодавном раду истиче како се стање тихости и безмолвија у држави постиже доношењем праведних, на хришћанској етици утемељених закона: „…поисках неке добродетељи и свеистинске православне вере законе поставити…. да се не би умножила у области царства неашега нека злоба, зло стремљење и опака ненавист, већ напротив да поживимо у свакој тихости и безмолвном животу… “[10]
Властеоске међсобице, које су најавиле „пропаст царства српскога“, формирале су у колективној свести српског народа јасну представу о томе да „мир и тишина“ не могу да завладају у држави уколико у њој нема праведног и законитог поретка. Тако народни песник у песми „Урош и Мрњавчевићи“ нестанак мира у држави директно доводи у везу са намером најкрупније властеле (браће Мрњавчевића) да „нејаком Урошу“ противзаконито отму владарску власт: „Господару, Краљевићу Марко, све је здраво, али није мирно: господа се тешко завадила на Косову пољу широкоме, код бијеле Самодреже цркве, и они се отимљу о царство“. Пошто „мир државе“ пре свега подразумева „јединство политичке заједнице, која је остварила унутрашње сагласје у складном поретку заснованом на правди,“ нестанак мира у држави је у српској колективној свести повезан не само са безакоњем, већ и са деобама и партијашењем: „Састала се четири табора на убаву на пољу Косову, код бијеле Самодреже цркве: једно табор Вукашина краља, друго табор деспота Угљеше, треће табор војводе Гојка, а четврто царевић-Уроша“. И најзад, народни песник је дубоко свестан узрока таквом безаконом стању, услед ког је Србију напустио онај мир који се 1206. године обилно излио заједно са светим миром потеклим из моштију Св. Симеона. Као што је Аристотел порок похлепе (pleonexia) означио за главни узрок нечијег неправедног понашања,[11] тако и народни песник употребом анафоре три пута опомиње како је похлепа за влашћу начинила од браће Мрњавчевића насилнике и безаконике: „…мало л’ ти је твоје краљевине? Мало л’ ти је, – остала ти пуста! – већ с’ о туђе отимате царство“. Због похлепе и братске омразе опустела је под османском најездом не само „држава“ Мрњавчевића него и „државе“ свих српских властелина.
„Су чим ћете изаћ пред Милоша?“
Ако је братским измирењем започела а са братским међусобицама се окончала средњовековна епоха српске државности, са чим данас Срби улазе у завршну фазу одбране своје духовне и идентитетске цитаделе – Косова и Метохије?
Патријарх Иринеј и митрополит Амфилохије (Фото: Фејсбук група Не дамо светиње)
У размаку мањем од месец дана упокојила су се три значајна архијереја Српске цркве – митрополит Амфилохије, патријарх Иринеј и владика Артемије. Самртни час их је стигао, а тужилац, судија и оптужени нису успели да се пре тога измире, па ће несмирене њихове душе изаћи четрдесети дан по упокојењу пред праведни суд Божији. Искрено се молимо да им милостив буде Господ и да настани душе наших блаженопочивших архијереја тамо где праведници почивају! Молимо се Господу да буде милостив и према свима нама који нисмо ништа или врло мало учинили да српски народ у последњу фазу косовске борбе уђе са братским помирењем, које би по важности било једнако Стефановом и Вукановом измирењу које стоји на почетку историје Немањићке Србије. Над светим моштима Светог Јустина Ћелијског није се, на жалост, поновила дивна студеничка сцена измирења посвађане браће над светим моштима Светог Симеона.
Због изосталог братског измирења, у душама нашег клира и верног народа још увек влада онај немир и метеж који се у нашу Свету Цркву уселио после неканонског и противуставног уклањања владике Артемија са многострадалне рашко-призренске катедре, које је извршено по налогу и уз логистичку помоћ ондашњег америчког врха, НАТО структура и домаћег колонијалног „жутог“ режима. Потписник ових редова као учесник наведених догађаја има бројна непосредна сазнања о томе како је извршен противканонски и протиуставни удар, не само на Епархију рашко-призренску и владику Артемија, већ посредством њих и на целокупне независне српске цивилне структуре на Косову и Метохији, које нису биле ни по вољи ондашњег „натољубивог“ Београда нити „натољубивих“ сепаратиста из Приштине.
Политички контекст операције уклањања владике Артемија, кога је тадашњи амерички амбасадор у Београду Мајкл Полт оценио као „неконструктивног“ (овде), углавном је добро познат широј јавности. Подробна црквеноправна анализа поступка спроведеног против владике Артемија урађена је још 2010. године (овде). То нису, међутим, једини разлози због којих писац овог текста не жели да се даље упушта у анализу случаја владике Артемија и његових скоро упокојених тужиоца и судије, а нарочито не у еклисиолошку анализу ране која се 2010. године отворила на телу Српске цркве.
Дубоко уверен да се помирење у Српској цркви може извести само по обрасцу примењеном у случају Стефановог и Вукановог помирења (апстрахујући при том све разлике које долазе од потпуно различите природе властеоских и владичанских спорова), потписник овог текста не жели у ове дане тешке свенародне туге због губитка тројице архијереја да даљим подсећањем на чињенице из случаја блаженопочившег владике Артемија још више продубљује рану унутарцрквених деоба и братских омраза. Притом тешка срца морамо признати да су наши архијереји у улози тужиоца, судије и окривљеног урадили, на жалост, све супротно од Стефан-Вукановог обрасца помирења. Скренућемо пажњу само на једну разлику. Док је Стефан, као што смо истакли, искреним опростом укључио Вукана и његово потомству у главни духовни и државни ток српске историје, тужиоци и судије владике Артемија су њега и његово бројно и узорно монаштво осудили на damnatio memoriae, бришући свако сећање на његов изузетно плодан дводеценијски архијерејски и национални рад на Косову и Метохији. Damnatio memoriae тешко оптужује судије, јер јасно сведочи о одсуству озбиљне намере да се достигне помирење.
Владика Артемије (1935-2020). Фото: РИНА
Пример Стефановог и Вукановог светог помирења, потврђеног светим миром из моштију њиховог светог оца, показује да свако истинско и трајно српско помирење, не само унутар Цркве, мора поћи од следећег: стварног чињеничног стања (Стефан у писму Сави описује историју братског сукоба речима „он (Вукан), занемаривши заповест господина и оца свога, постаде преступник. Јер изведе иноплеменике на отачаство своје…“), хришћанског смиреноумља и свести о превасходној сопственој кривици и најзад, од праштања а не од кажњавања. На кривотворењу или прећуткивању чињеница, са свешћу о сопственој изабраности и са казненом акривијом а не икономијом, не може се задобити изгубљени мир и постићи братско помирење.
Уколико не обновимо мир у нашим душама и у нашој Цркви, показаће се да нисмо послушали Господа Христа који нам говори. „Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој (мир) душама својим“ (Мт. 11, 29). У том случају ћемо без Божијег благослова а са братским међусобицама и распрама, налик нашој преткосовској и покосовској властели, дочекати завршну фазу борбе за одбрану српског земаљског Јерусалима.
Колико међу српским архијерејима буде храбрих мужева да речју и делом исповедају искрену жељу са васпостављањем јединства унутар наше светосавске Цркве, као што је на сахрани владике Артемија то учинила неустрашива ћелијска игуманија мати Гликерија (овде), толико ћемо человођа имати у последњој одбрани Косова и Метохије од домаће велеиздаје. Зато што се Косово, као симболичка кристализација српског кодекса врлина, не може одбранити неправдом и кривотворењем чињеница. Исто тако, Косово се неће одбранити ни јединством у неправди и лажи, нити деобама и споровима око „истина“, већ само јединством у Истини.
Зоран Чворовић (Извор: Снимак екрана)
Што се потписника ових редова тиче њему је одавно одвећ јасно да је последња фаза велеиздаје Косова и Метохије започела 2010. године уклањањем владике Артемија. Колико будемо појединачно имали храбрости да исповедамо ову истину, али и све друге истине о нама, толико ће нам Христос бити брзи помоћник у косовској борби, јер тешко народу који лаж проглашава за истину док истовремено у националној химни слави Бога Правде.
[1] М. Благојевић, Српска државност у средњем веку, Београд, 2011, 145;
[2] Стефан Првовенчани, Житије светог Симеона, Сабрана дела, Београд – Краљево, 2017, 73;
[3] М. Благојевић, Српска државност у средњем веку, 144;
[4] Доментијан, Живот светога Саве и светога Симеона, 302. Наведено према: М. Благојевић, Српска државност у средњем веку, 146.
[5] Свети Сава, Житије светог Симеона, Сабрана дела, Београд, 1998, 185, 187.
[6] М. Благојевић, Српска државност у средњем веку, 149.
[7] Стефан Првовенчани, Житије светог Симеона, 73.
[8] М. Стефановски, Средњовековна схватања узорне владавине, Београд, 2018, 186.
[9] М. Благојевић, Немањићи и државност Дукље – Зете – Црне Горе, Зборник Матице српске за историју бр. 83, 16.
[10] М. Стефановски, Средњовековна схватања узорне владавине, 173 и даље.
[11] К. Чавошки, О правди правичности, Београд, 2017, 4-7.
Извор: Стање ствари
