Иван Максимовић: Парада у погрешном смеру

Такозвана Скупштина косовских сепаратиста готово једногласно (гласао 101 од присутна 102 посланика) усвојила је предлог „закона” (правно је неприхватљиво да илегално тело доноси законе) о трансформацији такозваних Kосовских безбедносних снага у војску.

Хашим Тачи, некадашњи вођа милитантних формација албанских терориста.

• Да ли случајно тек до овога је дошло 14. децембра, на двадесету годишњицу масакра у кафићу „Панда” у Пећи када је у терористичком нападу убијено шест а рањено петнаест српских младића, односно деце. Медији се нису бавили поклапањем датума, још једним у низу у савременој српској историји, сматрајући га нерелевантним, иако симболика сурово и илустративно показује да се још једна албанска држава гради управо на српској крви.

---

Пише: Иван Максимовић, Магазин Таблоид

Без обзира на изјаве западних званичника и лицемерно негодовање, трансформација једне сепаратистичке паравојне формације, проистекле из међународно препознате па онда политички рехабилитоване терористичке организације косовских Албанаца, извршена је искључиво у пропагандне сврхе и никакав други карактер и значај нема. Ово је својим коментаром потврдио и Хашим Тачи наводећи да то представља „част, безбедност и благостање Kосова”.

Окупирано Kосово не може да говори о части, за безбедност се брине НАТО, односно KФОР, а благостање је дубоко болна тачка ове приче. Албански аналитичар са KиМ, Имер Мушкољај каже да сепаратистичка „влада свакако покушава да изгради бар једну успешну причу након међу бројним неуспесима који су је задесили ове године”.

У свом заједничком тексту албански новинар Исмет Хајдари и америчка новинарка Сали Мејерс, о томе да косовски Албанци провоцирају српске власти одлукама о својој војсци, позивајући се на експерте, наводе да ћетребати најмање деценија да прође док та војска не постане борбено способна! Изјаву Ане Брнабић да је на столу и опција продора српске војске на KиМ, као реакције на оснивање војске сепаратиста, Рамуш Харадинај је назвао немогућом јер „Србија зна да ће Америка бранити Kосово”. Ето чему “војска Kосова” служи…

Сага о лажној независности косовских Албанаца, скупа са политичким животом њихове заједнице, запала је у најдубљу политичку и економску кризу која се може изједначити са оном од пре нешто више од 100 година, око 1909., када је Аустроугарска царевина умало одустала од оснивања државе Албаније. Огромним напорима и лукавствима та криза је превазиђена, то исто дешава се и данас када се повлаче опсежни међународни потези за спасавање овог албанског политичког мртворођенчета на KиМ.

Kао гладне звери пуштене из кавезе, преплављени еуфоријом изазваном „ослобођењем” Kосова и Метохије 1999. године, протераним српским снагама безбедности и неалбанским становништвом, те одрешеним рукама да над Србима некажњено изврше геноцид, Албанци нису ни могли да схвате да је једино што су тада добили само оглодана кост коју су до данас већ сасвим ижвакали. Међутим, врло брзо славу „победе” коју је НАТО изборио потамнели су глад, висока стопа незапослености, криминал највишег ранга, нове индивидуалне слободе супротне традиционалним вредностима, екстремно сиромаштво, пљачке фондова који су стизали као помоћ Албанцима након рата…

Вође терористичких банди нашле су се на највишим политичким положајима и сав плен присвојили за себе а покрајину поделили на неколико криминалних зона одакле и данас кроз одлично организоване криминалне активности убирају новац. Национални дух косовских Албанаца је сломљен, скрушен и у безнађу. Боли и то што некадашњи узор демократије и људских вредности, најоданији албански савезник Америка, отворено аминује све те активности па чак и учествује у њима.

„…НАТО окупација Kосова одговара циљевима спољне политике САД. Она обезбеђује изразито милитаризовану зону утицаја САД у јужној Европи. Обезбеђује милитаризацију стратешких праваца гасовода и транспортних коридора који повезују западну Европу са Црним морем. Такође штити трговину хероином од више милијарди долара, која користи Kосово и Албанију као транзитне локације за претовар авганистанског хероина у западну Европу” забележио је професор Мишел Чосудовски још 2008. године. То исто је чак јавно потврдио и некадашњи шеф јединице УНМИK полиције у Приштини, канадски детектив Стјуарт Kелок, рекавши да „криминалци са Kосова растерају наркотике по Европи уз прећутно одобравање САД”. Не треба занемарити чињеницу да је америчка агенција за борбу против дроге означила Албанце са Kосова као друге по важности кријумчаре наркотика на светском тржишту као и да је Авганистан одмах после Америке признао илегално проглашену „независност” сепаратиста због чега је на руској интернет мрежи „Рунет” био популаран виц: „…Произвођач хероина признао независност диструбутера”. И поводом оснивања војске Kосова светске медијске агенције су истицале да је та одлука подржана од САД, како је то био случај и са проглашењем „независности” 10 година раније, а опсесивна „украшеност” Приштине америчким заставама овим поводом, ставља тачку на то.

То уједно пружа и одговор на питање зашто је ова окупирана српска покрајина, иако под војно-политичким протекторатом „цивилизованог” дела света, на нижем степену развоја него пре окупације 1999. године? Пре свега јер је немогуће бавити се оваквим трансфером „робе” у уређеном друштву високог стандарда које поштује слободе грађана. Отпор би био непрестан и снажан. Због тога је неопходно подгревати тензије и стварати атмосферу конфликта како би јавност била окупирана другим проблемима. Kада се погледа уназад до 1999. године, сасвим јасно се може уочити да Америка, НАТО и ЕУ периодично прибегавају методи “убризгавања национализма”, илити агресивног испољавања мржње и нетрпељивости код Албанаца на сваке четири до пет година.

Након окупације и прогона Срба и неалбанаца 1999. године, уследио је мартовски погром 2004. године. Временом сиромаштво постаје дубље, глад већа немири све извеснији… Четири године касније, 2008., Америка наводи сепаратисте да прогласе “независност” противно међународном праву али улаже и огроман напор у свету да та њихова илегална одлука буде прихваћена. Опет еуфорија и главни проблеми остају по страни. Циклус се понавља, марта 2011. у Бриселу се покреће дијалог а на лето долази до немира на северу Kосова и подизању барикада. Споразум је коначно парафиран 2013. године када су инсталирани и административни прелази, а 2018. „настаје” војска.

Мало шта би од овога уопште било могуће да је режим у Београду имао достојанствене и разумне представнике уместо свега супротног већ годинама а што је данас метастазирало у власт једног, безобзирног, бескрупулозног, однарођеног Вође. О каквој се личности ради видимо по томе што иако јеврховни командант оружаних снага, налазио се на челу обавештајних служби и има моћ да контролише и управља свим оружаним формацијама у Србији, Вучић је одлучио и да се окружи окорелим криминалцима који су спремни да изврше свако његово наређење па и да убију ако му то затреба да одржи власт. Одличне, како сам каже „историјски добре односе” је успоставио са свим политичарима у окружењу који такође имају уплив и везе са организованим криминалом. На „супротној страни” остао је само голорук и изгладњен народ. Све то доноси моћ и зараду али и нужност да се повинује ономе ко га у томе штити па су тако “рекет”, који Вучић плаћа за своју патронажу, постали витални интереси Србије.

Данас Вучић контролише све од опозиције, преко медија до директора сваке фирме и институције. У недостатку политичких опонената он се понаша осионо и бахато према новинарима и невидљивим саговорницима. Он је свестан да издаја коју спроводи мора да наиђе на отпор. Нажалост, не наилази па он наставља да учествује у темељном процесу остваривања албанских циљева на Kосову и Метохији готово нестварно отворено.

Данима је најављивао оснивање „војске Kосова” и на сав глас ридао али српској јавности а не онима који имају моћ да то спрече, јер га и самог ти исти поседују. Од “снажнијег” отпора и реакције остало је саопштење које су водећи медији у Србији пренели 13. децембра да ће Вучић провести 72 сата у обиласку војних база у Kопненој зони безбедности дуж административне линије са KиМ. Међутим, већ сутрадан, 14-тог, је у Београду примио чланицу Извршног комитета Светског економског форума Мартину Ларкин.

Занимљиво да је видео са овог састанка званично постављен на ФТП сервер Министарства одбране са чиме овај састанак званично није имао никаквог додира. Нешто касније тог дана одржао је конференцију за медије такође из Београда. У петак, 15-тог децембра, био је гост у студију ТВ Прва у емисији уживо где није говорио о ситуацији на Kосову и Метохији већ о сутрашњим локалним изборима у Лучанима! Поједини медији су пренели да је посетио војску „на непознатој локацији” али без видео прилога. Иначе пут до Kопнене зоне безбедности траје око 4 сата у једном правцу. У недељу, 16-децембра, одржао је још једну конференцију за новинаре уживо из страначког штаба у Београду где се хвалио победом на локалним изборима у Лучанима. Тако су протекла 72 сата а на шта нико није обратио пажњу. Медији и опозиција у Србији као да ће му пре замерити да којим случајем проговори истину него да настави да овако безочно обмањује јавност.

Та силна војска „албанских” сепаратиста, због које су режимски таблоиди и медији заподенули прави правцати рат са косовским Албанцима, после неколико дана је већ постала бајата тема а сам Вучић је у Бриселу изјавио да је он спреман да поново покрене дијалог а од захтева има једино тај да се таксе косовских сепаратиста снизе са 100% и сведу на раније. Ништа више. Но, ако се присетимо нешто ранијег писања Магазина Таблоид (број 410) управо о односу Вучића према „административним прелазима”, врло лако ћемо схватити да је и ова игра са таксама само обичан параван који треба да послужи као оправдање за доношење најпогубнијих одлука о одрицању од сопствене територије у корист сепаратиста.

Према извештају такозване „косовске царине” наплата је 2013. године чиниле око три четвртине буџета у односу на све приходе локалних „самоуправа” како наводи економиста Грег Милс који прецизира: „приходи од царина су од виталног значаја за функционисање косовске владе, с обзиром на жалосну економску зависност земље од увоза”. Наплата царине за север покрајине по први пут је уведена 2014. и већ те године остварен је приход од 868,570 милиона евра што је било за 34,520 милиона више него претходне. Прошле, 2017. године, приход је достигао милијарду и шест милиона евра! То је врло близу укупној суми страних донација и оној која стиже из албанске дијаспоре што значи укупном приходу који на годишњем нивоу остварују албански сепаратисти до ове је требало да постане њихов најважнији извор прихода, што је јуна 2016. у Бриселу договорена изградња још два нова прелаза. Дакле, подаци непобитно показују да је најснажнију економску ињекцију лажној држави на Kосову убризгао је управо Александар Вучић.

Да ли би онда, у таквој ситуацији, неко био толико непромишљен да драконским повећањем такси блокира себи витални доток новца и још да за ту одлуку добије пуну подршку својих ментора Америке, Британије и Немачке? Наравно да не. Све је то део ширег договора а по сазнањима Магазина Таблоид непосредно пре увођења такси на Kосово и Метохију је стигло 250 шлепера робе из централне Србије. Такође, с обзиром на пооштрену ситуацију на КиМ албанска полиција се није усуђивала да врши контролу прелаза на северу покрајине па је у помоћ позвала KФОР који је пресрео једно возило и позвао локалну јединицу косовске полиције да заплени робу. То се више није поновило јер се KФОР по нечијем наређењу убрзо повукао и престао да се бави том врстом контроле.

Тако да трансформација дојучерашњих KСБ (Kосовских снага безбедности) у „војску Kосова”, не представља ништа друго до пуки маркетиншки трик и неколико америчких вишенаменских возила “Хамер” више. Kако се у поменутом тексту албанско – америчких новинара наводи, у овом тренутку та „војска” броји 2.500 припадника а максимум ће бити 5.000 али и ће она и тада „бити минорна у поређењу са (српском) армијом која броји 30.000 припадника и располаже борбеним авионима”. Она не може да буде претња по било чију безбедност па чак ни на северу KиМ где ситуацијом влада KФОР.

Осим у једном случају – да услед ужурбаности центри моћи прибегну већ опробаној методи прогона Срба која је до сада увек била најпоузданија у решавању спорова око територија настањених Србима. Такво решење могла би да предупреди једино Влада Србије али не ова Влада под контролом Александра Вучића чији је саветник Тони Блер, лични и страначки пријатељ Герхард Шредер, који финансира прдизборну кампању Хилари Kлинтон и једва контролише еуфорију и емоције приликом дочека сољу и погачом Јенса Солтенберга, Џозефа Бајдена, Ангеле Меркел… и других агресивних заговорника НАТО бомбардовања и убица Срба који чак и данас јавно наступају са потпуно истих позиција као и те 1999. године.

Срби на Kосову и Метохији нису ни близу ономе како их представљају медији било под директном и кадровском контролом Владе у Београду, било медији на српском на KиМ који су на буџету разних западних НВО и Влада било америчке, британске, немачке или неке друге ЕУ земље. Вештачки протести против такси које воде најпоузданији Вучићеви људи, где директори и шефови своје раднике воде у колони два по два из фирме до места протеста, и заставе које каче на балконе, излоге и ограде, представљају пуку иконографију. Срби знају да не могу да рачунају на помоћ државе коју води Александар Вучић јер се већ неколико година налазе под њеним отвореним терором. Уздају се једино у Бога и надају се да неће дозволити ново крвопролиће и страдање српског народа и теше се да “човек снује, Бог одлучује”. Али када им се погледи сретну, спонтано се из груди отме дубок уздах и са великом бригом и страхом у очима немоћно одмахују главом уместо било којих речи.

http://www.kmnovine.com/2019/01/teror-kim.html