КО ЈЕ НИКОЛА ЖИВКОВИЋ?
Рођен 28. августа 1952. године у селу Драгошевци, у једном од најзападнијих српских завичаја, ускочком Жумберку у данашњој Хрватској, Живковић је од 1970. до 1972. био морнар, да би 1977. дипломирао философију и историју на Загребачком универзитету. Од 1979, живи у Берлину, где употпуњава своја знања на тамошњем Слободном универзитету. Један од најбољих познавалаца немачко – српских односа, аутор драгоцених књига, међу којима је и она о слици Срба у немачким медијима деведесетих година 20. века, преводилац Швикертове повести о унијаћењу православног Жумберка, као и мемоара високих Хитлерових повереника, Хермана Нојбахера и генерала Глеза фон Хорстенауа, Никола Живковић је драгоцени сведок за време у коме живимо.
Година 2014. донела је српској култури пети том „Берлинских дневника“ Николе Живковића, писца, преводиоца и публицисте, за које проф. др Мило Ломпар каже да „представљају важан допринос савременој српској књижевности“ јер, између осталог, „доносе читав низ културноисторијских сазнања у нашу културну свест“.
Никола Живковић је у својим дневницима писао о Јасеновцу и хрватском ревизионизму, као и последицама усташких злочина по српски народ. Потрудили смо се да јасеновачку тему проследимо кроз Живковићеве дневнике управо у часу кад хоће да смање број жртава Јасеновца и укину нашу свест о Србима као највећим страдалницима на Балкану у 20. веку, на које су насртали сви, од Беча и Берлина и њихових саталита до НАТО пакта.
ТАЧНО СУ ПРЕДВИДЕЛИ КАД ЋЕ ПОЧЕТИ
Године 1982, 1. јануара, у понедељак, Никола Живковић је у српском селу Александровцу, у Хрватској.
Сељаци су неповерљиви, али кад чују да је пред њима Србин почињу да се отварају:“Током Другог светског рата много домаћина убијено је из овог села. Сећања на тај догађај толико је живо, као да се одиграо пре четири године, а не отприлике пре четири деценије. Сви су у Александровцу Срби, сем две католичке породице. Лица су им забринута. Покушавам да их охрабрим: „Верујем да се све то тако и одиграло, али то је било давно. Такве ствари не могу више никада да се понове. Наша земља је јака, стабилна. Имамо снажну армију и полицију. Него да наздравимо. Да нам Нова година донесе здравља и среће!“ Са сумњом врте главом и кажу: „Добро, ти идеш у школу, читаш књиге, али зар не знаш што се догодило 1971?“ Кажем да знам за те догађаје из прве руке, јер сам на Загребачком универзитету упознао неке студенте, који су активно учествовали у „хрватском прољећу“. Знам да је било претеривања појединих хрватских екстремиста, али цео тај покрет је ипак био безазлен у односу на 1941. годину.
Њихова лица се смркоше. Видим да ми све мање верују. „Млади човече, видимо, да Ви о овоме не знате много“. Са присног „ти“ прешли су на „Ви“. Један од њих ми је то овако предочио: „Ја сам 1941. имао једанаест година. Добро се сећам тог времена. 1971. године Хрвати су кренули са истим захтевима као и у време Другог светског рата. И Тито је прво подржао Савку и Трипала. Морао је да одустане, јер је још увек у армији и полицији било много оних који нису заборавили 1941. Само су одложили план и чекају неко повољније време, рецимо за десет или најкасније петнаест година, када више неће бити у служби, или међу живима, официри Срби из Славоније, Далмације, Босне, са Кордуна, Лике и Баније који још памте Јадовно, Јасеновац, Козару. О томе Вам нису причали Ваши професори на Загребачком универзитету? Они бунцају о неких „два камиона усташа“, како једном рече Бакарић. То су бајке за малу децу. Ми знамо да су нас прогањали не усташе, него Хрвати, наше комшије из суседних села, који су нам редовно долазили на славу. То је тако како сада каже Јово, а да зборим истину могу да потврде ови људи“. И они су сви потврдили. Настаде мучна тишина, коју је прекинуо само мој одлазак.“
КРЛЕЖИНО НЕСХВАТАЊЕ И ДОБЕГЛИЦЕ ИЗ ХРВАТСКЕ
А 27. октобра 1983, Живковић чита Крлежине дневнике:“После дужег времена поново сам узео у руке Крлежине дневнике. Тек ми је сада постало јасно да тај човек ниједном речју не спомиње страдања Срба од 1941. до 1945. Чудно. Зар је могуће да није ништа чуо о истеривању Срба из својих загребачких станова и њихово одвођење у Јадовно или Јасеновац?“
А 6. јануара 1985, Живковић пише о судбини српских добеглица из Хрватске у Србију:“Прочитао сам у данашњим немачким новинама говор Хајнриха Бела: „Хтео бих да подсетим, а ми смо то још доживели, моја жена и ја, како су се презирно односили према немачким избеглицама, који су дошли у Немачку. У Западну Немачку стигли су Немци из чешких Судета, Мађарске и Румуније“.“
Живковић додаје:“Сличну причу сам чуо од мојих рођака. Они су 1947. године „колонизирани“. Из родног Жумберка, из села Драгошеваца или Великог Лијешћа преселили су се из Хрватске у Србију, у Илок или Кљајићево. Обично би своју причу завршили са реченицом: „Ето, какви смо ми народ. Преживели смо хрватски покољ, кланице Јасеновац и Јадовно, стигли најзад у „обећану земљу“, а они нас неће. Белова прича ме мало измирила и утешила. Овакве ствари, ево, догађају се не само код нас.“
Али се догађају и код нас.
Никад нисмо схватали да нас је премало да бисмо се делили на овдашње и тамошње, староседеоце и дођоше.
Тек сада имамо могућност да појмимо шта се дешава. Али је, можда, прекасно. Ми смо народ чија је просечна старост четрдесет пет година.
ЧИТАЈУЋИ ЦИЛИГУ
А 5. децембра 1987, Живковић чита сећања Анте Цилиге, хрватског левичара који је био заточеник у Јасеновцу:“«Сам кроз Европу» Анте Цилиге. Најзанимљивији су они делови који говоре о Јасеновцу. Човек нема дара за писање: дрвен је, крут, слеп на све сем на сан на његову Хрватску, а и она је сиромашна, јер је редукована искључиво на политичке догађаје. Досадан човек. Највише личи на верског фанатика. Цилига говори о стању у Краљевини Југославији и презиру ратничких Срба према хуманим, мирним Хрватима, те тврди да је та чињеница била «главном запреком за остварење споразума и сарадње српско-хрватске….Стање које сам нашао у Јасеновцу показало ми је поред масе зла и једно добро којег прије није било: респект Срба према Хрватима, гледање на Хрвате као себи равне. Тако ми је грозни Јасеновац улио наду у бољу будућност Хрвата и Срба», Анте Цилига: «Сам кроз Еуропу»; издавач «На прагу сутрашњице», Рим 1978 година, стр. 262/263.»
Живковић одговара Цилиги:“Ако је до 1941. године и било код неких Срба презира према Хрватима, онда разлог ваља пре свега тражити у масакру над Србима током Првог светског рата у Мачви и Срему, како га је, на пример, описао Швајцарац Арчибалд Рајс, а литерарно га је мајсторски овековечио српски писац Иво Андрић у «Госпођици». Убијање недужних и ненаоружаних људи, жене и деце, које је почело већ у априлу 1941 није могло код Срба да побуди никакав респект према Хрватима, већ изнад свега гнушање, мржњу и презир.»
То је, једном, рекао и Жарко Видовић: док Хрвати имају убилачку мржњу према Србима, Срби према Хрватима осећају неакву одбојност, због њихове љигавости. Имају стално потребу да се «перу» од додира с њима.
ЦИЛИГА У ЛОГОРУ
Почетком октобра 1988, Живковић се срео са Цилигом. Ево делимичног записа њихових разговора:“19. јуна 1942 био је ухапшен у Сиску и пребачен у Јасеновац. У логору је провео нешто више од пола године. Тачан разлог хапшења, а ни како је ослобођен не зна. Неки су му казали, да је ухапшен, јер су власти сумњале да је Стаљинов агент, други опет су веровали да је италијански шпијун. Ослобођен је 1. јануара 1943. Кажу да је у његову корист интервенисао Алојзије Степинац.
Многи верују, да је Цилигин опис Јасеновца најбоље што је уопште написао, јер то представља ретко и драгоцено сведочанство живота у највећем хрватском концентрационом логору. Тих шест месеци, по сопсвеном признању, он је заправо био у сваком погледу привилеговани затвореник. Могао је слободно да чита и пише. Дао је јединствен опис страдања српског народа. Сви злочини вршени су у име „узвишене идеје хрватске државе“.
Отпуштен је из логора, са очигледном обавезом да објављује у хрватским новинама и часописима и да говори похвално о хрватској власти. То је он и урадио: „Знао сам да ће Хитлер да изгуби рат и био сам на страни оних у Павелићевој влади, који су тражили контакте са Англоамериканцима. Само та политика могла нам је да осигура опстанак хрватског народа и континуитет хрватске државе.“ 19. септембра 1943. објавио је, по сопственом признању, у католичком проусташком часопису „Спремност“ чланак, у коме се залаже да „Истра постане Хрватска“ и да тако „ојача усташки покрет у Истри“. Објавио је више текстова и у усташком листу „Hrvatski narod’’, а 1944 и прилог о логору Јасеновац.»
Тако се спасао смрти, као што је Српкиња Лепосава Кангрга, која је постала Бела Крлежа, жена хрватског писца, спасавала и себе и мужа играјући као звезда у Хрватском народном казалишту за време Павелића. Не траба заборавити – многе усташе су биле свесне да ће победити Англоамериканци, и да ће Хрватска, без покланих Срба, њима и даље бити употребљива. О томе је, између осталог, сведочио Анте Цилига.
Наравно, Живковић је свагда имао на уму да Цилига није нимало наиван:“У Берлинској универзитетској библиотеци прочитао сам Цилигин текст “Nacionalizam i komunizam u hrvatsko-srpskom sporu“. Он је објављен у „Хрватској ревији“, у марту 1951 године. Овде су његови погледи готово идентични са усташким. Цилига, очевидно, политички није био тако наиван као неки његови хрватски пријатељи из емиграције. Осетио је, да на европској политичкој сцени нови ветар и он се тим струјањима брзо и вешто прилагодио. Од 1961 до 1971 почео је да ради за „Bilten Hrvatske Demokratske i Socijalne Akcije”.“
Типично хрватско понашање – мало са усташама, мало са социјалдемократијом. Али увек са „лијепом њиховом“ на уму.
ЦИЛИГИНО АНТИЈЕВРЕЈСТВО
Десетог децембра 1987, Живковић цитира Цилигу који је антијеврејски настројен: „Чињенице су биле ту, неоспорне. Заточеници-Жидови у Јасеновцу су чували љубоморно монопол врховне управе, смишљајући и припремајући убиства заточеника не-жидова са циљем да утамане могуће конкуренте и да се покажу корисним и достојним повјерења усташке власти….Логорник Винер, Жидов, остао је досљедан у својој несклоности према мени. Он је радио на мојој ликвидацији. Нисам никакав конкурент Жидова. И што онда они имају против мене овдје, у Јасеновцу, љета године 1942? …Ова супериорност жидовска у окрутности тешко ме се дојмила. Код њих нисам видио никакве грижње савјести за почињена недјела. Откуда им та снага чинити зло. Убијали су сви, а највише усташе. Но, код свих скупина сусретао сам неку нелагоднсот, нека колебања. Код жидовске скупине, међутим, никаква трага тому…Логорника Винера су именовали усташе и то сам Лубурић. Но, Винер је сам изабрао своје сураднике: четири шефа логорске управе и то саме жидове. „Да је изабрао бар једног православца и једног католика! Како га није стид пред осталим заточеницима логора?“, питао сам се тих првих дана мог боравка у логору Јасеновац. Жидови су држали посве природним овај монополистички положај жидовске групе“, Анте Цилига: «Сам кроз Еуропу»; издавач «На прагу сутрашњице», Рим 1978 година, стр. 275-279.»
Када су се видели, разговарли су и о томе:»Питао сам га да ми нешто подробније каже о понашању Јевреја у Јасеновцу, како је описао у својој књизи. Кратко ми је одговорио, да су оптужбе против Јевреја «оправдане, јер да су Жидови у односу на остале затворенике уживали велике привилегије. Они су вршили избор тко ће да буде стрељан, а тко поштеђен. Био сам запањен њиховом солидарношћу, али и немилосрдношћу према осталим затвореницима, а прије свега према Србима.“
Што се тиче Цилигиних сведочења о Јеврејима у Јасеновцу, она су, сматра Живковић, на свој начин непоуздана. Сам Цилига себе демантује, пишући:“Јасеновац у љето године 1942: „Лубурић је дошао к шефу затвореничке болнице, жидову др. Шпицеру (Spitzer) и затражио од њега да уштрца смртну инјекцију једном болеснику Србину. Доктор Шпицер је то одбио: „Господине повјерениче, ја сам се заклео да ћу као лијечник помагати болеснике…“ Лубурић се с истим захтјевом обратио другом лијечнику и овај је налог извршио“, Анте Цилига: «Сам кроз Еуропу»; издавач «На прагу сутрашњице»; Рим 1978 година, стр. 323.»
Зато Живковић у свом дневнику пише:»Зар овај пример не говори супротно од онога, што је Цилига претходно говорио о Јеврејима? Неко ће да каже, да је то изузетак. Али, зар човечанство не живи од оваквих племенитих изузетака? Шта је било са лекаром Шпицером? Да ли је преживео пакао Јасеновца?»
Било је и часних Хрвата. Живковић преписује пример једног таквог из Цилигиних сећања:“„Фрањо Рихтер, Хрват, католички свећеник у Стубици. Он је одбио одржати у својој жупној цркви свечани „te deum“ за Павелића на његов имендан. Усташе су га зато ухапсили, допремили у Јасеновац и одмах убили“, Анте Цилига: «Сам кроз Еуропу»; издавач «На прагу сутрашњице»; Рим 1978 година, стр. 323. Да ли у Загребу постоји улица том човеку? Таквих људи је мало и он, Хрват, очевидно, пореклом Немац, мој је херој.“
И ми, Срби, треба да памтимо такве Хрвате. Заувек. То нам је истинска дужност.
ОДУЗИМАЊЕ НАРОДНОСТИ ЖРТВАМА
У понедељак 5. септембра 1988, Живковић пише:»Довршио са читањем „Огрешења“, Динка Давидова. Аутор говори о једном важном аспекту из наше новије историје, наиме, о пракси „преиначавања српског имена, жртве геноцида“, на пример, на каменим плочама. Тако је у „Политици“ од 7. октобра 1984. објављен чланак у коме стоји и ово: „Крајем августа 1942 непријатељ је у Сремској Митровици извршио масовно стрељање седам хиљада и девет стотина и педесет родољуба. Њихова једина кривица је била у томе што су волели свој народ и мрзели су окупатора.“ Зашто се „родољуби“ не замене са речју „Срби“? Јер то је историјска чињеница“ (стр. 85).
Колико сам само сличних плоча видео по берлинским трговима и улицама. На њима не пише овако замршено, него јасно и гласно: „Убијени су грађани“ из те и те берлинске улице, „само зато што су били Јевреји“, а њихове убице су „Немци-нацисти“. Зашто и на загребачким улицама не стоји табле: „У овој загребачкој улици становали су Срби, који су концем 1941 одведене концентрациони логор Јасеновац и тамо убијени.“? Хрвати воле да говоре да су они „Европа“. Па ето им прилике да се угледају на Берлин, да виде како то раде Немци!“
Хрвати се никад нису угледали на Немце, јер над њима није спроведена денацификација. Зато и даље јашу црне коње балканске апокалипсе.
ДЕДИЈЕРОВА КЊИГА НА НЕМАЧКОМ
А маја 1919, Живковић бележи:“Пре подне у улици Кнезебек, у „мојој“ књижари „Марга Шелер“ купио: Vladimir Dedijer, Jasenovac – das jugoslawische Auschwitz und der Vatikan; 1988; Freiburg, 273 стр. Немачко издање је тако објављено само годину дана после српског, а оригинални наслов гласи: „Ватикан и Јасеновац“, „Рад“, Београд 1987. Немачки издавач даје кратак преглед ауторове биографије, а о самом књизи каже: „In diesem Buch legt er umfassend und erstmalig für Europa Dokumentationsmaterial über das bis dahin unbekannteste Massenverbrechen während des Zweiten Weltkriegs vor: die Ausrottung von 800.000 orthodoxen Serben…Unglaublich, aber bewiesen. Ein Tabuthema, über das zu schreiben sich bisher erst Karlheinz Deschner traute. Ist schon diese geschichtliche Tatsache in unseren Breiten wenig bekannt, so entzieht sich ein anderer Fakt völlig der Kenntnis: die maßgebliche Beteiligung des Vatikans an diesen Massakern.” Издавач овде са поносом истиче, да је у овом делу „по први пут у Европи сакупљен материјал, који говори о истребљењу 800 000 православних Срба. О овој табу теми до сада је имао храбрости да пише само Карлхајнц Дешнер. Мало је позната чињеница, да је хрватски геноцид над Србима био подржан од стране Ватикана.“
Данас нам немачка „наука“ нуди Александра Корба, који тврди да је у НДХ било „насиља“, али не и гениоцида, и да Ватикан са тим нема никакве везе.
КРЛЕЖА И УСТАШКА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА
У уторак, 13. марта 1990, Живковић пише:“Крлежа је 7. маја 1973. Ченгићу саопштио: „Љубомир Мараковић написао лектиру за ученике гимназије према програмима НДХ. Послије рата он је дошао пред суд части Друштва књижевника Хрватске, којем сам ја предсједавао . Оптужен је био зато што је писао под окупацијом. Био ми је симпатичан са својом обраном“, Енес Ченгић: «С Крлежом из дана у дан», «Глобус», Загреб, 1985. А у истој књизи 31. децембар 1977. Крлежа каже Ченгићу: „Иво Хергешић је умро. Замјерено му је да је током НДХ служио Павелићу: «Неки су примили Павелићеве награде, данас су најуваженији људи овдје.“
Живковић се вајка:“Ми смо, ето, живели у тој Југославији, а тек сада можемо, – благодарећи, ево, и Крлежиној искрености и природној, људској, пишчевој потреби, да се човек, „на крају пута“, исповеди, – да видимо у каквој смо тој земљи заправо живели. Словом, не мали број хрватских водећих интелектуалаца, по сопственом Крлежином признању, примали су награде из руке једног од највећих злочинаца у историји човечанства и после рата су и даље остали „најуваженији људи“. Са друге стране, српски интелектуалци, који су у Београду настојали да помогну Милану Недићу, били су немилосрдно убијани од Јосипа Броза и његових сарадника. А што је био главни задатак Милана Недића? Да између 1941. и 1945. пре свега обезбеди смештај за стотине хиљада српских избеглица у окупираној Србији, који су за длаку избегли Јасеновац или Јадовно, а истовремено да дословно клечи пред немачким војним властима, како би зауставио стрељање српских таоца. Испада, да су југословенски комунисти највише замерили Недићу, јер се дрзнуо да спасава српске животе. Хрватски аутор Љубомир Мараковић добија могућност да после Другог светског рата изађе пред „суд части Друштва књижевника Хрватске“, а којем је предсједавао Крлежа, а српски писац Григорије Божовић и стотине српских интелектуалаца, између новембра 1944 и јуна 1945, бивају зверски мучени и по кратком поступку, без суђења, стрељани. Ово, по мени, остаје највећа оптужба на рачун Тита и његове власти. Наиме, већ на самом почетку његове владавине, било је јасно да постоје два аршина: једно према Србима, а други према Хрватима и остлалим „угњетеним народима“ бивше Краљевине Југославије.“
Данашњи титоисти, другосрбијанци, настављају истим путем – Срби су најкривљи народ на Балкану.
ПОКОРНО ОДЛАЖЕЊЕ У СМРТ
А 16. априла 1990. Живковић бележи:“Пред спавање узео Шпербера: „…Eine polnische Stadt, Ende 1942. Einige tausend Juden ziehen durch die Gassen; eine Eskorte führt sie zum Bahnhof. Man hat ihnen mitgeteilt, dass sie ein Lager erwarte, wo sie zwar hart arbeiten, aber am Leben bleiben würden. Manche haben geglaubt und die meisten ahnten, dass es eine Lüge ist. Sie werden von wenigen Männern bewacht, die zu überwältigen, ein Kinderspiel wäre. Und Polen? Sie hassen die Deutschen, aber sie verabscheuen die Juden und sind froh, sie nun endlich loszuwerden und ihre Häuser zu erben“, Manès Sperber, „Churban“, Essays; dtv, 1983). Шпербер дакле описује „један пољски град концем године 1942. Неколико хиљада Јевреја иду у поворци кроз град. Немачка стража их спроводи до железничке станице. Казано им је, да их воде у логор где ће, истина, морати да много и тешко раде, но остаће живи. Неки су поверовали, но већина су слутили, да је то лаж. Насупрот заробљеним Јеврејима стоји свега неколико наоружаних немачких војника и њих би толико број Јевреја могао веома лако да савлада. А како осећају Пољаци? Они мрзе Немце, а Јевреје презиру и срећни су, да их Немци сада одводе, како би могли да се домогну јеврејске имовине.“
Ова слика ми је тако добро позната. Колико сам фотографија видео, где насмејани Хрвати, – неки немају ни двадесет година, у усташкој униформи, – нема их више од десет, воде непрегледну колону српске деце, жене и стараца у Јадовно, Јасеновац, у сигурну смрт.“
Зашто је наш народ веровао да, ипак, неће бити убијен? Мучен да – али не и у убијен. Зато што су живели у папистичкој, али ипак, држави Аустро – Угарској. Кињили су их, давили их унијом – али их нису убијали. НДХ је била антидржава ђавоља, маскирана у папску „државу Божју“. А масовност терора није била могућа без масовног прихватања усташлука од стране несрећног, од Ватикана уобличеног, хрватског народа.
СРБИ У СРБУ И ХРВАТСКО ПОКАЈАЊЕ
Другосрбијанци стално оптужују Србе да су разбили Југославију и оштетили Хрватску. Ево како је то стварно било, у граду Србу на територији Лике. О томе пише Живковић 27. јула 1990:“Прелистао јучерањи број „Политике“. Пренели су подробнији извештај са Сабора Срба, који је пре два дана одржан у Србу. Једна од одлука Сабора јесте оснивање Српског националног вијећа. Главни задатак тог тела јесте спровођење плебисцита, који треба да се одржи 19 августа 1990, а одлучиваће се о аутономији Срба у Хрватској. Дакле, што је пропуштено да се уради после 1945, покушаће да се сада спроведе.
Ако је Србија добила две аутономне јединице после Другог светског рата, није логично да то не добију Срби у Хрватској. Мађари су током Другог светског рата бацали Србе под лед у реку Дунав и после 1945 били награђени са аутономијом. Шиптари су од 1941 некажњено могли да убијају Србе и Јосип Броз их је такође наградио политичком аутономијом. Срби, међутим, ни после Јадовна, Јасеновца, Глине нису у Хрватској могли да уживају ни најскромнију културну аутономију. Тако су Срби, главне жртве фашистичких зверстава, – поред, разуме се, Руса, Јевреја и Пољака, – били кажњавани, а Хрватска 1941-1945, поред немачке, најмонструзнија држава у историји човечанства, после Другог светског рата не само да није кажњена, а ни денацификована, већ је била увећана: добила је италијанску Истру и српску Барању. Колико немачких врсних интелектуалаца је говорило о сопственом стиду због Аушвица. Колико хрватских историчара, уметника или политичара је икада говорило о Јасеновцу? Знам за Виктора Новака. И?»
Нема «и». Све је јасно. Чак је и Виктор Новак оптуживан да је обичан, пројугословенски настројен, масон, кога не треба слушати – јер је антихрватски настројен. И његова књига је прештампана текм уочи распада Титове Југославије.
ЗАПАД О МИЛОШЕВИЋУ
У истом запису, Никола Живковић каже:»Сада штампа на Западу неуморно понавља причу, да је «главни југословенски проблем Београд и Милошевић», јер да наводно, «српско друштво јесте најмање демократско». И сада, хрватски и словеначки интелектуалци, као папагаји понављају ту причу. Што је трагикомично, већина чак верују у њу. Они наивно верују, како једина светска сила данас, САД, стоје чврсто на бранику «демократије и људских права». Вашингтон данас непоколебљиво подржава Анкару и не троши много речи критике на рачун турске армије која је последњих десет година спалила стотине курдских села. Демократија и људска права нису тема за Америку ни када је у питању Саудијска Арабија. У тој земљи владају закони из Старог завета. Критериј, дакле, очевидно да није постојање демократије, већ степен, колико једна влада има пријатељске везе са Вашингтоном. Све остало су само приче за малу децу. Као што је и данас главни проблем у односима Немачке и Израела – Аушвиц, тако Београд ваља да посави као кључни проблем Југославије – Јасеновац. Но, Милошевић и његова влада о томе уоште не говоре.»
Милошевић и његови о томе нису могли да говоре, јер су настављали традиције србијанских комуниста, за које је Танасије Младеновић рекао да су, без обзира на своје намере, објективно издали српски народ. Желели су му добро, али су га издали. Морали су да се кају због «великосрпског хегемонизма», и да негују братство – јединство. Милошевић је рођен из таквог партијског духа.
ДВА БРАТА, СРБИН И ЈУГОСЛОВЕН
У петак, 30. новембра 1990, Живковић стиже у посету угледнним српским интелектуалцима у дијаспори, Растку и Немањи Марчетићу:“Приметио сам да се браћа Ратко и Немања слажу, уважавају и воле. А у таквој кући гост се пријатно осећа. Са Немањом и Растком разговарао о „српским пословима“ до иза поноћи. Растко је Србин, а његов брат Југословен. Немања се брани, „па и ја сам Србин, но сматрам да је Југославија решила српско питање, јер су сви Срби најзад могли да живе у једној држави“. Растко верује, да је Југославија била велика илузија и превара за Србе, јер смо зато и доживели Јасеновац и да је далеко боље решење био Лондонски тајни уговор из 1915. године, који је нудио стварање српске државе. Због Југославије заклано је преко један милион Срба.“ Питање је наравно, да ли би Србија могла, да је и хтела, да спроведе Лондонски уговор, после Октобра 1917, после пропасти Руске империје.“
Наравно да Срби нису могли да спроведу било какав уговор, јер без Русије нису могли ништа да ураде.
УСТАШЕ ЈЕЛЕ СРПСКА СРЦА
У уторак, 19. фебруара 1991, Живковић чита интервју са професором др Владетом Кошутићем, који помиње књигу „Прва година народноослободилачког рата на подручју Кордуна, Лике, Баније и Горског Котара“; издање: Хисторијски архив у Карловцу, Зборник, том три, Карловац 1971)? и каже свом саговорнику:“Допустите да Вам прочитам одломак из те књиге: Ранко Митић, на страни 559., у „Неким сјећањима са Баније“, наводи пред истражним органима казивање ухваћеног усташе Кихалића: „Нас дванаест усташа, године 1941., пили смо у гостиони, у Глини. Тада је наишао један Србин из Вргин Моста. Идем ја да га убијем. Узмем пушку и изађем. Опалим му метак у потиљак и прсне му лубања. Али, човјек иде даље. Ја за њим. Срушим га на земљу. Узмем нож, да видим какво је то срце. Човјек је још жив. Распорим га и руком му ишчупам срце. Донесем га у гостиону и кажем: „Погледајте људи, ово је српско срце, али је јуначко срце. Јесте ли за то да га поједемо?“ „Јесмо“, одговорила су остала једанаесторица. Притјерали смо жену да нам га испржи и ми смо то срце појели!“ (из: „Разговор са Владетом Кошутићем“. Разговор с писцем је водио Момчило Јокић. Умножено у Београду, измаком јесени, 1986. године.)“
Живковић се пита:“Зашто се о томе није говорило? Због чега су хрватски злочини остали некажњени? Разумем Хрвате, да им је био интерес да се о томе не говори. Али, зашто су Срби ћутали? Сада је јасно, да су Југославијом од 1945. године владали Хрвати и Словенци: Броз, Крајачић, Бакарић, Кардељ, те да они нису хтели да истина изађе на светлост дана. Али, зашто су Срби тако олако заборавили Јасеновац, Јадовно, Козару, Прибиловце…? Да ли је историја, сем у Хрвата, овакве појаве бешћутности, окрутности и канибализма, забележили и код неког другог народа у Европи? Кошутић је наравно у праву: „Завера ћутања је гора од завере злонамерног тумачења.“ Све више сам убеђен, да светом влада онај, ко поседује такву моћ да може да нареди што треба да се прећути и да, истовремено, има неограничену власт да дели „етикете“. Флаша са налепницом „кока-коле“ се продају боље, него ако у њу ставите неку другу етикету – независно од тога, да ли се у флаши налази најмеденији и најздравији напитак чистог, природног сока, рецимо, од јабука или малине наше баке.“
Усташки канибализам био је израз сатанизма, који се крио у дубинама лажне вере папизма. Зато је Достојевсков Мишкин говорио да је папизам гори од атеизма јер проповеда изопачени Христов лик. А они који имају моћ да лепе етикете, и који владају светом, на Србе су налепили етикету злочинаца, зато што припадају Цркви од Истока, која је заиста Христова, и која је главна препрека да се успостави власт антихриста над планетом.
ПОКУШАЈ НЕМАЦА ДА БУДУ ПРАВЕДНИ
Било је то време када су, чак и у Немачкој, настојали да буду праведни према Србима. Живковић у дневнику бележи:“ Вечерас у девет и петнаест гледао сам емисију „Brennpunkt“ на Првом програму немачке телевизије „АРД“ („ARD“). Водитељ тог програма јесте познати новинар и он, очевидно, ужива приличну слободу у избору кога ће да позове у телевизијски студио. Словом, његови прилози далеко одскачу од телевизијског просека у Немачкој. Вечерас су гости емисије били балканолог Јенс Ројтер (Jens Reuter) и немачки министар иностаних дела Ханс-Дитрих Геншер (Genscher). Оба саговорника су се сложила, да Срби у Крајини заслужују аутономију, али у оквиру Хрватске. Што ме пријатно зачудило да је, наиме, и Геншер показао разумевање за страх Срба у Хрватској. У току разговора гледаоци су могли да виде и снимке концентрационог логора Јасеновац и то уз коментар, да је у њему страдало око седам стотина хиљада Срба. Закључак, емисија је трајала четрдесет и пет минута, настојала је да буде објективна и мој је утисак, да је била прилично повољна по Србе. У поплави антисрпских текстова, рецимо, у водећем немачком дневном листу „ФАЦ“ ( „Франкфуртер Алгемајне Цајтунг“), овакви телевизијски прилози свакако пружају наду, да се службена Немачка још није определила да буде јасно антисрпска.“
То је кратко трајало.
Битна фаза у политичком животу Ватикана наступила је кад је на престо у Риму дошао папа родом из Пољске, Карол Војтила, који је постао Иван Павао II. Он је био непосредни избор мага америчке геополитике, Збигњева Бжежинског, и у савезу са Роналдом Реганом је, преко своје домовине, срушио Источни блок,дајући шлагворт за доба тријумфа америчке хегемоније. Овај папа имао је значајну улогу и у разбијању бивше Југославије, о чему је писао наш геноцидолог Милан Булајић. У својој књизи “Разбијање југословенске државе 1989/1992 – злочин против мира”, он каже: “Одлуку о коначном разбијању југословенске државе покренуо је Ватикан – света Столица, Меморандумом државама КЕБС-а 26. новембра 1991; договорено је на састанку папе Јована Павла II са немачким министром Х. Д. Геншером 29. новембра у Ватикану – да се оствари прије католичког Божића 25. децембра 1991”. Одлуку Ватикана здушно су подржале САД и Велика Британија…
ЈЕЗИЧКЕ НЕДОУМИЦЕ
У суботу, 16. марта 1991, Живковић се бави „ситницама језикословним“:“Читајући београдску штампу примећујем, да у српски језик све више улазе речи, које се чују на загребачком радију и хрватској телевизији: „зубар“ (а Срби кажу „зубни лекар“ или „стоматолог“); „зарез“ (а правилно српски гласи „запета“); „скупа“ (а ваља казати „заједно“); „плин“ (а не „гас“); „јефтино“ (а правилније је казати „јевтино); „рижа“ (а уобичајно је „пиринач“); „након“ („после“); „свемир“ (Срби, међутим, кажу „космос“. „Свемир“ представља типичан загребачки, „аграмерски“ германизам, јер тај термин није ништа друго, већ буквалан превод са немачког: „Weltall“); „датуља, док се српски каже „урма“ (и то је у Београд стигло преко Загреба, а Хрвати су и то узели од Немаца: урма се на немачком каже „Dattel“); „хотимично“ (а не „намерно); „знатижљено“ (а не „радознало“, док се лепа реч „љубопитно“ употребљава веома ретко. Сем тога, „знатижељно“ није исто што и “радознало“; први појам представља пре нешто позитивно, јер што у томе може да буде лоше ако је неко „жељан знања“; док је други термин углавном негативан, пошто би таква особа „радо хтела да зна“ са којим је, на пример, мушкарцем синоћ Јелисавета била на вечери). За разлику од Хрвата, ми Срби разликујемо „пуно“ и „много“. На српски може да се каже „он је пун себе“, или, „пуна корпа дарова“; Ваља, међутим, казати: он је „много претерао“, а не он је „пуно претерао“; правилно је казати „много поздрава“, а не „пуно поздрава“.
Шта ми то говори? Само једно: Срби су поражени, безвољни, уморни, малаксали. Да сам постао пажљивији, свеснији, пробирљивији у српском, велике заслуге за то има Душан Мирков. Нико ми није пре њега тако јасно и убедљиво скренуо пажњу на ту појаву. Можда није случајно, да је и Душко рођен „преко“, у Загребу.
Живковић каже да су од 17. до 19. века многи велики језици преузимали речи из француског, али „ у то време Француска је просто била водећа нација на пољу културе и цивилизација уопште и то од литературе до архитектуре, од музике до кухиње, те од артиљерије до позоришта. Али што Срби има да науче од Хрвата? Како побити хиљаде људи и то само маљем и „србосеком“? Пример Јадовно. Како се масовно могу уништавати људи друге нације и то бацањем у реку Саву или у врелу пећ? О томе нам говори Јасеновац. Како урадити концентрациони логор за децу? Он се налазио недалеко Загреба, поред Јастребарског.“
И данас је тако – тријумф „тисућљетне културе“ Загреба над другосрбијанским Београдом јасно о томе говори. Српски аутошовинисти и данас имају комплекс од Хрвата.
ОБЈЕКТИВАН НЕМАЦ, ПОНОВО
У уторак, 16. априла 1991, Живковић сведочи:“Јавио ми се новинар Ратфелдер (Erich Rathfelder). Каже да погледам данашњи „Тац“ („Tageszeitung“). По мојој препоруци написао је прилог о Хрватској. Ево неколико реченица из његове репортаже: „Већина Хрвата не жели ништа више да чује о Јасеновцу. Јасеновац је место где је током Другог светског рата убијено стотине хиљада људи, највише Срба, а затим Јевреја и Рома. Данас у Хрватској још увек преко двадесет одсто становништа чине Срби.“
Силно се обрадовао овом тексту. То најзад представља и мој мали успех. Причао сам Ратфелдеру у више наврата о Југославији и сада је, ево, он то објавио. Но, овакве ствари ипак не ваља препустити искључиво појединцима, већ тај посао мора да се ради свакодневно, дугорочно, а то може да врши само организована држава.“
Појединци су остали појединци.
Запад се, као по команди, нашао у једном, србофобном фронту, баш како је Владика Николај писао:“ Све се десило управо онако како је пророковао Свети Николај Жички пред смрт, у запису “Опомена Србима родољубима”:”Према извештајима из Југославије, Српски народ може се поново наћи пред страшном трагедијом. Сви говоре: нека падне Тито, па ћемо онда лако! А нико нема плана шта ће бити после пада комуниста. Хрвати имају план, инспирисан од папе и подржаван од Италије. Код њих нема странака; они не знају за демократију. Они знају и хоће једно: окупирати Босну и Срем и – Србе о врбе, или поклати или истерати из тих земаља. У моменту пада комунизма (ако Русија не интервенише) Хрватима ће се одмах доставити оружје и сви ће бити наоружани, док ће Срби бити голоруки као и при првом покољу. И усташе и оружје – све чека готово на граници Југославије, у Шпанији и у Аргентини. За 24 сата сва ће Хрватска бити под оружјем и сви гаулајтери на свом месту. Папа ће опет благословити покољ Срба и ућуткати њему наклоњене Англосаксонце. А шта Срби партијаши мисле? Они мисле да, као и 1918. г. прво расписати изборе па нека народ (јадни, тужни, голоруки српски народ) искаже своју жељу и вољу! И ништа више. У тој једној мисли садржан је план свих српских демократских и полудемократских и левичарских и полулевичарских партија, па чак и националних, четничких и патриотских. Каква фантазија и какво лудило! Питање је, дакле, не како оборити Тита него шта ће бити после Титовог пада. Ко ће српски народ наоружавати да се брани од вечног и много страшнијег непријатеља.И каква ће се власт одмах установити у српским земљама.”
Срби се ипак нису обрели ненаоружани. Пружили су јак отпор. Али, цео НАТО је био против њих, и данас је направљен антисрпски Балкан. Мора се трпети док се не обновимо ( ако се обновимо ). Тада ћемо опет разговарати, али сећајући се свега.
БЛИЖИ СЕ ОБРАЧУН
Ближи се крвави обрачун у Хрватској. У суботу, 11. маја 1991, док је у „свом крају“, Живковић бележи:“Мештани ми још јуче нашли поузданог човека, таскисту Љубана. Цена коју је тражио била је повољна. Пробудио сам се рано и већ у пет ујуто са Љубаном сам кренуо из Петриње. Путем ми је причао о свом граду: „У Петрињи око 60 одсто становника су Срби, а 40% Хрвати. У полицији и у општини данас више не ради ниједан Србин. Сада хрватска власт прича, да је свему крив Милошевић и да је он наговорио Србе из Крајине да дигну устанак. То је, наравно, глупост. Прави разлози леже у отвореном хадезеовском признању, да они настављају са политиком коју је започела ендехазијевска држава. Хвала Богу, има још живих Срба, који веома добро памте то време. Сви „неподобни Срби“ добили су отказ. Словом, сукоб провоцира Туђман и његове присталице.“(…)
Стриц Илија ми се много обрадовао. А и Мара Цар. Када је Мара чула, како се таксиста зове, позвала га је на ручак: „Толико је усташа прошло кроз ову кућу, па нека онда најзад послужим и једног Србина.“ Разговарало се, наравно, о политици. Стриц држи страну партизанске, Брозове Југославије, а Мара и ја навијамо за српску. Мара је мало касније додала, „за Југославију какву је замишљао војвода Доброслав Јевђевић“. Изненадио се када ми је причала да га је лично упознала у Канади: „Спадао је у најобразованије и најчеститије људе из српске политичке емиграције.“ Толико пута долазим код њих, а сада сам, ево, први пут чуо од ње за ту причу. Мара је одлична куварица.“
Тако су се Срби делили. Заборавили су оно о чему је Жарко Видовић говорио – ми се делимо на четнике и партизане, а за наше непријатеље смо логорашка нација. Логорашки завет је један од четири српска завета ( светосавски, видовдански, његошевски и – логорашки, јасеовачки ). Тога морамо бити свесни ако хоћемо да опстанемо.
ОДЛАЗАК У РОДНО СЕЛО
Живковић стиже у своје село:“Пешке кренуо у моје село Драгошевци. Испред Дикине куће било преко двадесет гостију. Срдачно се поздравио са свима. Никола Павић-Дика слави Ђурђевдан, јер је данас субота: „Понедељак је био 6 мај, а то је радни дан, па смо зато Славу померили за данас.“ За разлику од прошлогодишњег Ђурђевдана, на лицима гостију видим потиштеност, збуљеност, забринутост. Мој брат (од тетке) Драган Благовић не изгледа добро. Док је прошле године веровао, да ће ова „хадезеовска хистерија“ да траје свега неколико недеља, а свакако не више од три месеца, сада је и њему јасно да су полтичке промене у земљи велике и далекосежне. Био је генерални директор Загребачког аеродрома и прошле године, када је политичка странка „Хадезе“ освојила власт, био је смењен, јер није Хрват. Каже да иде у приватнике. Отвориће залагаоницу или тако нешто.“
Разговори су тешки и тамни:“Поседео и код Јеле и Јанка Поповића Дворског. Била и њихова кћерка из Карловца. Сећам је се, када је била девојка. Дивно створење. Јанко ми прича, да „ХТВ“ не могу да смисли: „Колико су ти људи отровани мржњом! Ђе им је памет? Загребачка телевизија када говори о Србима, зна само за „одметнике“, „разбојнике“ или „четнике“. Шта ће да све испадне, то нико не зна, али видим да неће бити добро. На жалост не можемо да видимо београдску телевизију. Зашто нам Србија не омогући, да је и ми из Жумберка можемо да пратимо? Зар је Београд толико слаб и равнодушан?“
Јесте, наравно. И онда и данас.
Зато што то није Београд из доба краља Петра Првог, него Брозов Беорад, који је бетонирао истину о жртви.
КАЗНЕНА ЕКСПЕДИЦИЈА
У уторак, 16. јула 1991, Никола Живкоић постаје свестан да је свака немачка «објективнност» нестала:»У пола једанаест увече на Првом програму немачке телевизије („ARD“) гледао вести („Tagesthemen“). Коментатор Линдлау (Dagobert Lindlau) захтева да се против Србије поведе „казнена експедиција“ („Strafexpedition“). Па ово исто године 1914. тражила је Аустроугарска, а 1941. и Хитлер! Одакле управо Немцима право и дрскост да прете народу, против кога су се у прошлости толико пута огрешили? Ово више изгледа нема везе ни са политиком, а ни дипломатијом, већ узроке оваквог понашања Немаца ваља вероватно тражити на подручју психологије и патологије. Да би наиме оправдали своје злочине током Првог и Другог светског рата Берлину, Бечу, али и Ватикану потребно је очевидно да свету сада покажу, како су Срби такви покварени криминалци и окорели злочинци, да се накнадно могу да оправдају бомбардовање Београд године 1914. и 1941., Крагујевац и Краљево, те Јадовно и Јасеновац. Ова два последња стратишта урадили су Хрвати, но без помоћи Немаца, Хрвати не би могли да спроведу геноцид над Србима. Немци би наравно желели да свет не спомиње ни Аушвиц, опсаду Лењинграда, а ни бомбардовање Варшаве. Овде им је противник сувише јак, па се за сада не усуде да прекрајају историју. Срби су, међутим, данас сами, па их се може некажњено да пљује и понизује.»
Били сами, и остали сами. Бог високо, Русија далеко. Наде више нема ни у кога, него само у Бога и сопствене руке, рекао би Његош. Али наше су руке старачке, као и наши умови. Просечна старост у Србији је четрдесет пет година. Трећина становништва је нежењена и неудата.
БЕОГАД, БЕЗ Р
У недељу, 29. новамбра 1991, Живковић види да од Београда неће бити ништа, бар кад су Срби у Хрватској у питању:“После подне срео се на Розенеку, у „Винер“-кафићу са Стевом Кордунашем. Већ преко телефона сам приметио да није добро. Управо се вратио из Београда. Био је и у Новом Саду, Руми и Нишу. Признао је, да је био у својеврсној тајној мисији. Добио је задатак, да у име становника свога села извиди какво је право стање у Србији. Разочаран је пре свега Београдом и Новим Садом: „Многи те држе за шпијуна и то само зато, јер немаш акценат као они у Београду, а и говориш ијекавски. А заборавили су, да су после 1945., а и у наше време, многи служили српским злотворима, а имали чисти београдски акценат, а често и српска презимена.“ Једина утеха су му, изгледа, села у околини Ниша: „Тамо, око Прокупља, живи неки миран, стрпљив, благодаран народ. Села су опустела и већина би се радовала да их населимо ми, Срби са Баније и Кордуна. Домаћи живаљ се боји, да ће се ускоро као купци да појаве Шиптари. Има села, у којима кош живе свега два три старца. Читави крајеви изумиру. Срби изумиру, а нико о томе не говори. Нису ме лоше дочекали ни Срби из Срема. Тако се населило већ много нашег народа одмах после Другог светског рата. Из њихових прича зна, да је најтеже оставити гробове својих предака.“
Питао ме за савет. Шта да ради? Деси ли се да ствар са Крајином пропадне, куда ће Србе? Поново у Јадовно и Јасеновац? Најтеже га је погодила равнодушност многих становника Београда и Новог Сада према судбини Срба из Хрватске. Како ја гледам на читаву ствар? Ево што сам му ја отприлике одговорио: „После прошлогодишњих мајских избора у Загребу и ја сам се запитао – где је моје место? Моја ситуација је мало другачија од Стевине. Ја не обрађујем земљу, већ мора да живим у близини издавача, штампе, дакле, у граду. Загреб то више не може да буде после доласка на власт Туђмана. Како сада пишу у Загребу, нова граматика и правопис хрватског језика, мени је сасвим страно. Моја отаџбина, то је мој језик, то је Београд. Почео сам да посећујем тај град све чешће. Не могу да се пожалим. Лепо су ме дочекали: „А где сте рођени? Близу Загреба? Дивно.А где сте студирали? У Загребу? Како сте Ви срећни! Они имају најбоље професоре. Ови наши у Београду не вреде ништа….“ Прекидам са недужном примедбом: „Опростите, да не буде неспоразума. Ја јесам родом близу Загреба, али ја нисам Хрват, ја сам….“
Видим не мало разочарење у очима мојих београдских саговорника: „Па, зашто би ви били Србин? Та, Ви имате право да кажете да сте и Хрват. Тога се ја на Вашем месту не би никако одрекао.“
То је самозаборавни и србозаборавни, на себе и своју толеранцију и мулти – култи култ «поносни» Београд, престоница Титославије, чије је језгро лажни гроб лажног маршала, Дебелог Мртваца Гроза. Као што се Русија неће препородити док не уклони Лењинову мумију испод сенке храма Светог Василија Блаженог, тако ни Београд неће бити српски док је лажни гроб Грозов у њему. Биће то само аутошовинистички БЕОГАД, а не Београд, престоница Српства.
Било је тога и раније. Мање, али било је. Живковић бележи:»Многи Београђани су ксеномани. Све туђе милије им је од њиховог. Сетих се приче Доброслава Јевђевића. Стиже он негде око 1911. са својим земљаком Гаврилом Принципом у Београд. Гаврило му се пожалио, како га нису хтели да приме у школу, јер је казао да је «Србин из Босне». Доброслав му је саветовао да нека поново дође следећи дан у школу, али да стави фес на главу. Тако је и урадио и одмах би примљен. Сви су га одједном обожавали.»
Зато смо дошли довде. «А тек ћемо на Лијевче поље», рекао би Љубомир Симовић.
ХРВАТСКИ ПОВИЈЕСНИЧАР
У свој дневник 19. септембра 1993. Никола Живковић записује:“Прочитах текст Иве Банца. Преписах у свеску следеће: „The notorious Ustasa concentration camp at Jasenovac, which claimed the lives of some 60 000 to 80 000 inmates, not all of them Serbs… The evidence of Croat antifascism: In the second half of 1944 the Partisan movement of Croatia counted some 150 000 combatants – 60 percent made up of Croats, Serbs 24…” (Иво Банац, Daedalus, USA, Ma, Spring 1992).
Веома перфидно. Прво се представља као амерички професор историје, што он заиста и јесте. Но, Банац прећуткује да је Хрват и да не пише као научник, већ као убеђени хрватски националиста. Из његовог текста се види да свим силама настоји да у америчком историјском часопису не заступа истину о прошлим догађајима, већ да пропагира хрватско становиште. Друго. Он тврди да су у Јасеновцу усташе побиле између 60 000 и 80 000 људи, „а нису све жртве били Срби”. Веома подло. Опет је најинтересантије оно што је прећутао: према исказима преживелих, око 90% жртава су били Срби. То тврди и лекар Николић, Хрват, и Анте Цилига, Хрват, те Јевреји који су преживели Јасеновац. Сем тога, он прича о „усташама”, а не каже да су ти џелати били Хрвати, односно „хрватски усташе”. Јер, најзад, и Срби су звали „усташама” оне српске борце који су се дигли против турског зулума. Надаље, Банац тврди да су 1944. године, од 150 000 партизана, 60% били Хрвати. Саме ове бројке нису тачне. А и да јесу, оне су потпуно неважне, јер их не ставља у одређени историјски оквир, где треба да стоји и ово: Немачка је 1944. године војнички стајала тако лоше да је већини Хрвата било јасно да ће Немци рат изгубити. Зато су се Хрвати досетили да се на време престроје и поново, при крају рата, пређу на победничку страну. Уосталом, тако су урадили и у Првом светском рату. У томе су им много помогли Карађорђевић Александар и његови најближи сарадници, који готово нису ништа знали о Загребу, Каптолу, Сабору и „Tisućljetnjem snu o hrvatskoj državi”.“
Тако то раде хрватски повијесничари. Усташе су инцидент, а они су, Хрвати, листом били партизани, антифашисти, већ онда за Еуропу и њене вредноте. Трагедија је само што им српски ревизионисти чешу уши и пристају на ту игру. А Срби у Хрватској – нестали. Као што је завештао Старчевић, Анте, и обавио имењак Павелић, да би довршио један Фрањо, са све транзицијом преко Јосипове комунистичке Југославије.
ПАРАДИГМАТИЧНИ КРЛЕЖА
У свом огледу о страдању Срба у 20. веку, Никола Живковић нас подсећа на Мирослава Крлежу, оличење хрватског начина политичког и сваког другог деловања међу Србима, народу који, како рече Никола Маринковић, страда због свог идентитета о коме не зна ништа:“Мирослав Крлежа између два рата долази у Београд да би са српским левичарима радио на оснивању листа, а задатак му је био да шири комунистичке, антидржавне, сепаратистичке идеје. Једини од значајних српских интелектуалаца, који је подигао глас против, те се залагао да онда и Срби могу да поставе «српско питање», био је Милош Црњански. Готово целокупна београдска интелектуална елита стала се на страну Мирослава Крлежа, те је била против Милоша Црњанског. У Загребу, где је Крлежа провео цео свој дуги живот, он је заступао крајње десничарске, великохрватске идеје, а узори су му били Анте Старчевић, познати расиста и србофоб, као и Франо Супило, хрватски националиста и србомрзитељ.
Што господин Мирослав Крлежа није основао левичарски лист у Загребу? Током рата један други Хрват, Јосип Броз, такође долази у Србију да диже устанак. А што то није урадио у НДХ? У четвртом броју „Републике“, часописа за књижевност и уметност, за месец април 1954. године, објављени су записи Мирослава Крлеже, у заглављу „Година 1919“, на страни 277., стоји: „Беч гладује, Аустрије нема, руља завладала светом, рат су добили ови балкански цигани, какова ли срамота!… Београдској господи иде карта, тко би то могао да повјерује? А тко је нас побједио? Ови ушљиви балкански цигани, који читаве дане жваћу лук и пљуцкају по апсанама, ова неписмена багра за вјешала, тој данас Европа вјерује и дала јој је у руке некакве барјаке.“
Срби су за Мирослава Крлежу «ушљиви балкански цигани» и као што је и аусроугарска пропаганда у Првом светском рату говорила, нису друго већ «неписмена багра за вешала». После Другог светског рата највећи хрватски писац био је директор Југословенске енциклопедије, са седиштем у Загребу, а редовно је, посећивао Јосипа Броза приватно, највише на Брионима. Он је, колико сам ја обавештен, био заправо незванични министар за културу Југославије, а што је, по мени, најважније место у влади сваке државе. Док је преко културне политике Мирослав Крлежа битно утицао да Хрватска има повлаштени положај у Југославији, други Хрват, Тито, имајући неограничену власт, спроводио је деценијама политику дискриминције Србије.
До распада Југославије поноћен вести Радио Београда завршавале са „Интернационалом“, а Радио Загреб са хрватском химном „Лијепом нашом“. Детитоизација Србе иде споро, видимо пре свега, из простих, овоземаљских интереса, а не због неких великих, узвишених комунистиких идеала. До данас, наиме, многи у Београду и по Србији станују у кућама и становима, чији власници су без суда, невино заклани или стрељљани од стране Титове Озне. Џелати, који су се уселили у виле својих жртава, данас, године 2021, већином нису више међу живима. Али, у тим становима живе често деца или унуци «верних Титу и Партији».»
То је суштина – другосрбијанштина је одбрана Титовог пљачкашког и убилачког режима да би се одбраниле привилегије Титових измећара и њиховог потомства међу Србима. Они нас мрзе јер се плаше да им буде одузето оно што су њихови преци, Брозове убице у име «светлије будућности», отели од честитог српског грађанства.
Зато се врши и ревизија Јасеновца. Не сме се дозволити да Срби буду свесни да их је Броз покорио усташлуку маскираном у кроатокомунизам. Броз мора остати срце антсрпског Беогада ( без «р», наравно ), у коме нема места за чињеницу да је то град који је Свети Стефан Високи посветио Богородици.
Беогад није Београд.
КУЛТУРА КАО ПАМЋЕЊЕ
Живковић нам поручује:“Могућност делотворног отпора таквом стању ствари пружа управо поље културе, културног стваралаштва, простор на коме се окупатор најтеже сналази. Јачање културних делатности је од егзистенцијалног значаја за народни опстанак, важно колико и обнова привредне производње, ако не и важније. Свака национална култура je утемељена у својој традицији. У њој су наши корени, наш образац и културни код.»
Истина о Јасеновцу мора постати део културе која се обнавља. Јер култура сећања је темељ сваке друге културе. Хвала Николи Живковић што нам помаже да останемо на путу саамоистоветности.
