Професор Кирил Шевченко, доктор историјских наука чија је докторска дисертација била посвећена Лужичким Србима, за читаоце БРАТСТВА коментарише неколико стратешких дилема с којима се српски народ суочавао током историје, али и у садашњем тренутку.
Шевченко је професор Руског социјалног универзитета, филијала у Минску и припада оном тиму руских научника који страствено и детаљно проучавају политичке и друштвене прилике у овом делу Европе.
Његов темељни научни приступ имала је прилике да упозна и наша стручна јавност током фебруарског скупа у организацији Института за политичке студије у Београду, а на коме је Шевченко био један од модератора.
Рад који је приложио има тему “Берлински конгрес и његов утицај на ситуацију на Балкану у проценама руских научника слависта”, а у нашем интервјуу стартно питање није било везано за историју него за актуелан политички тренутак – сусрет српског лидера Милорада Додика и белоруског председника Александра Лукашенка.
Прво ћемо кренути од онога што је најактуелније у овом тренутку између српског и белоруског народа, а то је недавна посета председника РС Милорада Додика Белорусији, баш у тренутку кад је била и научна конференција на Институту за политичке студије на којој сте учествовали. Председник Лукашенко захвалио се председнику Додику „јер чува Православље у целом нашем региону“ (Балкана). Такође, понудио је широку помоћ. Чему Република Српска и председник Додик могу да се надају?
Република Српска и њен председник Милорад Додик у патриотским круговима и у Белорусији и у Русији одавно су светли симбол православног словенства и истовремено пример суверене спољне политике усмерене на заштиту интереса српског народа и у РС и на Балкану у целини. Не сумњам да председник Милорад Додик и Република Српска у целини могу да рачунају на пуну подршку Републике Белорусије и председника Лукашенка. Штавише, за нас у Белорусији је принципијелан став председника РС Милорада Додика посебно важан у вези са изузетно опасним трендом који се појавио у последње време, који су покренули и подржавају западни кругови и који има за циљ подривање канонског јединства Руске Православне Цркве и почетак спровођења у Белорусији деструктивног и антиправославног „украјинског сценарија“.
Берлински Конгрес је обликовао Балкан… Какав ће бити утицај текућег конфликта Запада и Русије на Балкан (сукоб у Украјини) и које последице Балкан већ доживљава?
У праву сте да је Берлински конгрес формирао Балкан у оном облику у којем је постојао до 1914. године – дакле до избијања Првог светског рата, чија ће округла годишњица бити ове године. Што се тиче сукоба на територији Северноцрноморског региона (намерно и принципијелно покушавам да избегнем термин „Украјина“, пошто је од 2022. године он добио потпуно другачије, врло специфично значење), тада је у почетку дошло до употребе локалних Словена од стране глобалистичких структура Четвртог европског рајха против руских Словена, против руске војске. Неизбежна победа Русије над нацистичком необандеровском кијевском хунтом побољшаће ситуацију у овом региону Европе, а посебно ће дати снажан подстицај развоју српско-бугарских веза. То ће омогућити Балкану да постане више словенски и православан. Управо је то идеја која је изражена у низу иступања и српских и бугарских учесника конференције о српско-бугарским односима, која је одржана у Институту за политичке студије.
Да ли осећамо резултате односно последице у целом свету – ствара ли се нови свет овим рушењем једнополарног поретка? Украјинска епизода је изазвала последице и у самој ЕУ?
Стара мудрост каже да се велике ствари виде из даљине. Наравно, суштину и значај актуелних догађаја моћи ћемо у потпуности да разумемо тек после одређеног броја година. Али већ сада је очигледно да рат Русије против Четвртог (евро)рајха, који, нажалост, активно користи словенско становништво Северноцрноморског региона као топовско месо, доводи до подривања униполарног поретка. Штавише, најадекватније и најодговорније земље, чак и унутар ЕУ – а то су Мађарска и Словачка – све више иступају са сопственом политичком агендом, промовишући и штитећи сопствене националне интересе, што је потпуно у супротности са агендом Брисела. Дакле, руска антинацистичка и антибандеровска специјална операција у Северноцрноморском региону допринела је политичком супротстављању унутар ЕУ. Свој став, директно супротан ставу Брисела, заузеле су најадекватније и далековиде чланице ЕУ – Мађарска и Словачка. Знам да став Словачке наилази на топлу подршку и разумевање међу интелектуалцима у Чешкој, која се може придружити оним земљама које настоје да заштите своје националне интересе.
Обратимо пажњу на Британце… Како да се супротставимо њиховој политици „завади па владај“ којом су свађали православце/Словене међусобно?
Заиста, политика Велике Британије према словенским народима је неколико векова била одређена римским принципом „завади па владај“. Ништа чудно – Велика Британија, као представник евроатлантске заједнице (Океаније), витално је заинтересована за трајни и што крвавији рат у Евроазији, то је класика геополитике. У садашњим условима, Велика Британија, као и САД, игра своју традиционалну улогу. Ове земље имају користи од крвавог и што дужег рата у Евроазији; истовремено су те земље успеле да поставе своје марионете на чело држава које се налазе на западној периферији Евроазије – односно у Европи. Мислим на Француску и Немачку. Неки руски аналитичари сматрају да би оптимално решење проблема за Русију и православне Словене била физичка ликвидација острва на коме се налази Енглеска… Технички гледано, то је једноставно – само детонирати нуклеарно оружје негде у Северном мору и морски талас би збрисао Лондон са лица земље и друге глобалистичке центре на Британским острвима. Али проблем је што један број представника руске „елите“ има некретнине у Лондону, виле, јахте, банковне рачуне, жене, љубавнице, њихова деца тамо студирају… Руска елита мора коначно да постане руска… После тога ће проблем Британије бити врло брзо решен…
Како оснажити међусобно поверење у православном свету? Која је улога Русија у томе? А, шта морамо да урадимо сами?
Све је врло једноставно. Морате знати своју историју, морате знати основни узрок проблема. У Русији је, нажалост, значајан део политичке елите крајње неупућен и не познаје фундаменталне чињенице словенске историје. Неопходно је обучавати и просвећивати елите словенских земаља, потребно их је упознати са суштински важним догађајима словенске историје. У том смислу, велику улогу има недавно одржана конференција о српско-бугарским односима у Институту за политичке студије.
Кулаковски је формулисао питање пводом рата 1885: „Зашто земља која је недавно уживала у слободи , као да сама тражи ново ропство? Ко ће сносити кривицу за ново ропство Србије?“ Кулаковски објашњава да је Беч држао Србе у „моралном власништву Аустрије и економској зависности“.
Да ли Вас то подсећа на дискурс о „западним вредностима“ и на ММФ… на балканску мантру да је пут у ЕУ – „пут без алтернативе“? То јест, да ли су и данас наше елите “заслепљене сјајем европског живота“, како је говорио Кулаковски?
Наравно да сте у праву. Крајем 19. века, Кулаковски је формулисао суштину проблема, који и даље постоји. Запад мами Словене к себи и, намамивши их, почиње да их као пластелин обликује у оно што је њему корисно. Словени морају коначно смоћи снаге да се одупру махинацијама Запада и да остваре своје интересе.
У свом раду сте указали да је Лаза Костић, високи дипломата у Москви, био кажњен због своје русофилије – изгубио је све функције и данас га памтимо само као песника. Колико је и данас жива дискриминација проруске интелигенције? Како видите проблем данашње русофобије коју формира запад преко свог дела елите, медија, НВО сектора и других елемената?
Русофобија, традиционално својствена Западу, сада се нагло појачала и добила системски карактер. Овај проблем је сада најактуелнији у Чешкој и Пољској. Тако је у Чешкој осуђен левичарски интелектуални историчар Јозеф Скала, који је себи дозволио да јавно посумња у исправност опште прихваћене верзије на Западу о убиству пољских официра у Катину. Често степен русофобије у словенским земљама евро-рајха чак премашује степен русофобије у Немачкој и САД. Ово је јасан доказ изузетно проблематичног стања једног броја савремених словенских земаља. С тим у вези, може се подсетити на мисао чувене словачке националног прегаоца 19. века Лудовта Штура, који је у свом делу „Словенство и свет будућности” жалио што су Словене од почетка карактерисали свађе и међусобни сукоби.
Који је најбољи рецепт за ресуверенизацију балканских народа у погледу НАТО интеграција и где је граница између сарадње и интеграције?
Најбољи рецепт за очување или враћање суверенитета је избегавање уласка у НАТО или Европску унију, коју многи српски интелектуалци с правом називају еврорајхом. Све је врло једноставно – све чланице НАТО или ЕУ су вазали и марионете САД и Еврорајха, лишени сваког суверенитета. У Белорусији користим овај термин мојих српских колега (Еврорајх) како бих белоруске интелектуалце упознао са правом сликом Европе. У Белорусији, нажалост, многи уопште не разумеју шта је савремена Европа…
Шта бисте на крају поручили српском народу?
Желим да препоручим српском народу да ОСТАНУ ТО ШТО СУ, ДА ОСТАНУ СРБИ. То је важно и за саме Србе и за нас у Белорусији и Русији. Искуство Срба и Србије је за нас веома важно, помаже нам да схватимо суштину односа Европе и Словена и отклања многе илузије, које су, нажалост, својствене многим представницима руске либералне интелигенције…
Диана Милошевић
