Слађана Здравковић
Слађана Здравковић је историчар и докторанд на Филозофском факултету у Београду – одељење за историју. Поља њеног истраживања су историјске теме и међународни односи, са посебним акцентом на Османско царство и савремену Турску. У периоду 2018-2019 као стипендиста турске владе била је на студијском боравку у Анкари. Успешно је положила турски језик на Универзитету Анкара и отомански турски на Гази универзитету у Анкари. До сада је објавила преко 30 научних чланака и приказа књига. Од 2018. године запослена је као истраживач на Институту за европске студије.
Своје предавање под називом „Колонијализам под маском протектората – урушавање Османског царства „изнутра““ одржала је 26. априла 2021. године.
У току предавања служила се домаћим и иностраним (турским) уџбеницима и мапама на основу литературе донете из Републике Турске чиме је своје излагање употпунила из перспективе турске историографије.
Унутрашње разарање Царства и продор европских сила унутар његових граница
Покушај султана Сулејмана I да успостави османску доминацију у свету претрпео је одлучујуће поразе. Миром склопљеним у Като-Камбрезију 1559. године склопљеним између шпанског краља Филипа II и шпанског краља Анрија II установљена је шпанска хегемонија у Европи, док је Османско царство изгубило Француску као свог дугогодишњег савезника у европској политици и зарад доминације на Медитерану. Први знаци опадања османлијске моћи на Средоземном мору представљали су повлачење Османског царства са Малте 1565. године и Сулејманов последњи поход против Угарске 1566. године, док је последњи поморски успех Османлија било освајање Кипра 1570/1571. године. Снажна савезничка војска Хришћанске лиге потукла је у највећој битки која се икада водила на Медитерану, османлијске поморске снаге 7. октобра 1571. године код Лепанта. После Лепанта, османска флота више се није опоравила нити је Царство икада више успело да успостави превласт у Средоземљу.[1]
Паоло Воронеза, Битка код Лепанта
Током 16. века Османлије су биле потучене од португалских снага у Индијском океану које су задобијале потпуну контролу над трговином између Индије и Блиског истока. Али њихова превласт над овим поморским путем није била дугог века. У том истом раздобљу, тражење нових путева којима би се извозила персијска свила у Европу представљало је још једну претњу османској привреди поред оснивања Источноиндијске компаније 1600. године настало као резултат јачања холандске и британске морнарице. До почетка 17. века Мала Азија је представљала главни пут за превоз персијске свиле и европских вунених тканина, али када су овом трговином почели да се баве Холанђани и Британци пребацивши целокупну трговинску размену са Персијом, преко Персијског залива на алтернативни пут преко Атлантика, Османско царство је тиме политички и економски сведено на територије Мале Азије, Балкана и арапских земаља. Губитак статуса као светске и поморске силе одразио се и на привреду Царства. Османско царство премашило је своје материјалне могућности и кренуло да губи контролу над азијским и афричким провинцијама.
Муслимански свет се у више региона и наврата суочио са војном силом европског империјализма. Крајем 18. и почетком 19. века, муслиманска реакција великим делом имала је облик џихада. Увучени у конфликт са европским силама, били су то традиционално оријентисани покрети посвећени обнови ислама и одбрани од империјалистичких сила. Било је и оних покрета чији је програм био фокусиран на јачању историјског идентитета и традиције, али не посредством религије већ јачањем националистичких осећања, било да је реч о признавању својих грађанских права или стицању независности.
На првом месту једну од улога политичког уплива и рушења Царства изнутра посредством тзв. „меке моћи“ одиграле су стране мисионарске школе и сиротишта, основане су с краја 18. и средином 19. века, од стране Француске, Енглеске, САД, Аустрије, Немачке, Италије и Русије. Поменуте школе ни са становишта управе, нити са становишта образовног програма нису успеле да успоставе никакву интеграцију са османским просветним системом, нити је то био стварни циљ њиховог оснивања. Све оне налазиле су се махом локализоване у областима у којима је требало покренути ланчану реакцију буђења националне свести а у складу са поделом интересних сфера, договора којих су се велике силе прећутно држале. Тако је Русија оснивала школе у Сирији и Палестини; Француска у Либану и Сирији; Енглеска на обалама Егеја и источном Медитерану… Број иностраних школа и сиротишта, основаних махом од стране мисионарских групација из САД, у областима у којима османски режим није могао да пружи образовне и социјалне услуге попут Дамаска, Измира, Бејрута, Сидона и Алепа достигао је број од око четири стотине почетком 20. века.
Селим III прима достојанственике
Османска империја била је једна од великих сила новог века. Али економска структура на којој је почивала била је застарела за свет новог века. Шпаније је у својим прекоокеанским колонијама настојала да се обогати плантажним колонијализмом (заснивајући имања). Османско царство за то време суочавало се са заосталом пољопривредом на истоку Медитерана. Тиме будући да није могла да стекне богатство пољопривредом, нити оствари првобитни капитал неопходан за пласирање у развој трговине и мануфактуре, једина опција била је давање повластица (тзв. капитулација) страним трговцима. Током периода танзимата Царство је дубоко зашло у мрежу страних трговаца који су се до тридесетих година 19. века дочепали готово целокупне унутрашње трговине. Царинске тарифе које су уређиване не према стопи већ количини робе, давале су додатну сигурност енглеским трговцима.
Склапањем Трговачког споразума у Балталиману у време султана Махмуда II 1838. године, правним актом озваничена је трговина која се до тада заснивала на кријумчарењу и са мотивом стављања исте под контролом Порте и државне касе из Истанбула. Још пре потписивања Споразума, Велика Британија радила је на успостављању и ширењу своје трговачке супериорности у Либану. Године 1845. године само у Бејруту постојало је 365 енглеских бродова. Француска је након Наполеоновог похода на Египат (1798. године) интензивирала своју трговину на Средоземљу, са преко двадесет француских бродова стационираних у Сирији. Због своје удаљености, Француска и Аустрија нису биле у стању да још дуго конкуришу Британији (чему је допринео и проналазак парне машине). Током 1840. године Енглеска је елеминисана скоро све конкуренте, са трговачким конзулима у Бејруту и Измиру.
Константинопољ, приказ из 16. века (Извор: Викимедија)
Османски државници 19. века улагали су у индустријализацију, нарочито у области текстила и порцелана (фабрике фесова и чоје и фабрике папира у Измиру; војне опреме у Бејкозу; порцелана у Топхани и Бејкоз-Инџекоју). Европске силе улагале су у развој мануфактуре унутар Царства како би исцрпели њихова богатства. Енглеска се бавила извозом производа од свиле и памука; Бурса се преоријентисала на извоз свиле, док је Анкара представљала главни изворни центар чувене мохер вуне. Египат је привлачио стране инвеститоре услед производње памука на плантажама, које су се налазиле у надлежности енглеских трговаца. Прекид снабдевања памуком за време америчког Грађанског рата 1861-1865, представљао је подстицај да се производња ове културе увећа. Осим тога, отварање Суецког канала (1869.) и рана изградња железнице широм земље, додатно су привукли европске финансијере.
Комадање Царства – европске интересне сфере
Почетком 19. века, многе арапске територије уживале су доста отворену независност услед слабе и нестабилне контроле османске централне управе из Истанбула над њима. У градовима Алжир и Тунис, античким берберским утврдама које су увек водиле политику независности, владари су били дејови и бејови – који су потицали из редова турских гарнизона, првенствено јаничара. Алжир је био нека врста војне републике у којој су паше, послате из Истанбула, имале чисто почасну функцију. У Тунису су бејови Хусеиниди од 1705. године успоставили династију, док је Либијом владара династија Караманида од 1711. године, доживевши под Јусуфом Алијем (1795-1832) раздобље економског напретка и централизовања државне власти. Најпосле, потпуно независни били су Мароко, на крајњем западу исламских држава, под династијом шерифа који су себе сматрали Пророковим потомцима; Јемен, где су владали зејдитски имами из династије Касимида и Персија са династијом Каџара.
Мотиви колонизације османског царства које је пролазило кроз озбиљну унутрашњу кризу били су првенствено комерцијалне природе. Османско царство пролазило је кроз дубоку унутрашњу кризу изазвану задуживањем двора код европских сила, посебно код Француске. То је управо послужило као изговор колонизаторима да се умешају у унутрашње прилике афричких земаља, у виду заштите властитих економских интереса. Осим тога, Царство је постепено војно слабило, централна управа над овим провинција готово да није постојала те је Порта била доведена у ситуацију у којој није могла да се супростави страном уплитању. Коначно, локално становништво и националистички реформаторски покрети нису били у стању да пруже озбиљнији отпор у тренутку када су се ове државе нашле под ударом европске агресије. Стога је важно обрадити пажњу како су европске силе успеле да наметну своју доминацију, којим хронолошким редом и из којих порива, дакле шта је то што је било слично, а шта различито у природи „колонизације“ афричких и азијских провинција Османског царства.
Колонијална експанзија имала је следећи ток:
Под француским протекторатом, а номинално у оквирима Османског царства с краја 19. и почетка 20. века нашле су се следеће провинције: Алжир од 1830, Тунис од 1881, и Сирија од 1920. године.
Османски поседи под британском краљевском контролом били су: Аден од 1839, односно Египат од 1882. године. Палестина, Кипар и Ирак нашли су се под британским мандатом од 1920. године.
Аденска лука, 1890.
Италија је почетком 20. века искористила слабљење Царства заузимањем Киренаике и Триполитаније 1911. године и отцепљењем ових територија од османске државне власти 1912. године (само приобални део); освајање Додеканеза завршено је до априла 1912. године.
Прва права експедиција са циљем војног и политичког покоравања и колонизације арапско-исламске територије на Средњем Истоку била је француска експедиција у Алжиру 1830. године. Мотив експедиције, поред престижа била је тежња да се одврати пажња париске јавности од актуелне ситуације у земљи (царство Шарла X се рушило), тек касније се она претворила у прави освајачки подухват. Французи су у првим годинама контролисали само обалу да би након обрачуна 1841-1847. са локалним становништвом, учврстили своју власт у Алжиру претворивши га у праву колонију, чије ће ресурсе искоришћавати, а територије насељавати својим становништвом. За разлику од осталих прекоморских колонија, медитеранска регија Алжира почела је од 1848. године да се третира као интегрални део Француске.
Тунис је прешао под француску контролу 1881. године, а Мароко 1912. године. Под владавином Ахмед-беја (1837-1855) Тунис се готово сасвим ослободио османске контроле. Користећи политички сукобе и незадовољство народа изазвано аутократским и корумпираним системом, европске силе убрзо су напале Мароко. Французи су применили начело divide et impera, подржавајући Бербере (становништво које је живело на селу и у планинама) у њиховим локалним сукобима са арапским становништвом (настањено у градовима и на обали Медитерана).
Орас Верне, Битка код Ислија 1844. (Фото: Викимедија)
Французи су 1844. године у бици код Ислија потукли мароканску војску, док су 1860. године Мароканци заратили са шпанским колонизаторским снагама, које су извојевале победу и окупирале град Тетуан. Овакве војне катастрофе показале су сву слабост војних али и осталих институција унутар османског султаната. Европљани (Французи, Шпанци и Немци) условљавали су мароканско друштво својом финансијском и технолошком надмоћи. Алжирским споразумом из 1906. године Мароко је стављен под заједничку финансијску контролу Француске и Шпаније, односно европске силе договорили су се око поделе интересних сфера на овој територији и формирању два протектората на подручју Марока. Шпанија је држала области на северу, док је Француска управљала областима на Атлантској обали и граници са Алжиром. Град и центар трговине на Медитерану, Тангер, остао је под специјалном међународном управом. Британија се одрекла својих интереса на територији Марока, како би имала одрешене руке у Египту.
Тунис и Мароко за разлику од Алжира, нису били француске колоније у правом смислу те речи него протекторати. Формално, у Мароку је и даље владао султан, а у Тунису беј. Међутим, они заправо нису имали никакву моћ. Формални суверен остао је султан након успостављања протектората, док су Французи заузимали кључна места у влади, а француски пуномоћник водио унутрашњу и спољну политику. Султан Мехмед V Решид прихватио је француску заштиту потписавши уговор о прихватању протектората над Мароком у марту 1912. године.
Француска артиљерија у Рабату 1911. (Фото: Викимедија)
Године 1839. године Енглеска је окупирала султанат Аден искључиво ради контроле поморског пута ка Индији, још пре прокопавања Суецког канала, и Судан 1882. године.
Египат је као и Сирија имао стратешки, финансијски и верски значај, као један од бастиона османске контроле источног Средоземља. Њиме је било теже владати него Сиријом, услед његове удаљености од Истанбула, богате унутрашњости због производње памука која је производила вишак производа за потребе власти и градом са дугом традицијом као престоницом. Подухват прокопавања Суецког канала отпочет 1859. године, налазио се у жижи интересовања Француске и њеног цара Наполеона III док је, на другој страни Велика Британија у почетку деловала незаинтересовано. Тек се завршетком пројекта, 1869. године показало да Канал има велики значај за саобраћај и трговину, којим је омогућен транспорт робе без отпловљавања Африке, од Медитерана до Индије и Далеког истока. Европљани су одмах схватили вредност Канала, који се налазио у власништву англо-француске компаније. Оно што је битно јесте да су трошкови рада углавном сасвим пали на терет египатске државе, чиме је Суецки канал био парадигмичан пример праве европске економске колонизације: плаћали су га Египћани, док су се од њега богатили Европљани. Средства утрошена за изградњу канала довела су до банкрота Египта под управом Ибрахимовог сина Исмаила, који је дошао на престо 1863. године. Осим тога, Исмаил је од султанског двора по веома високој цени купио титулу хедива, односно вицеканцелара 1867. године. Протести и масакри изазвани државном празном касом и побунама становништва под вођством националиста, ишли су на руку Британцима који су до краја 1882. године учврстили своје присуство у Египту, под видом мандатне управе, формално. Британско бомбардовање Александрије 1882. године упоредо са искрцавањем трупа у Суецу, завршило се њеним покоравањем Египта. Иако британска доминација није била званично проглашена због сложености страних интереса, британска власт проширила се ка југу дуж долине реке Нила до Судана. Године 1899. услед побуне локалног становништва, уведен је нови систем владавине – англо-египатски „кондоминијум“, с тим да је de facto одлуке доносила углавном Британија. Француска је признала врховну британску власт у Египту тек 1904. године. Влада у Лондону управљала је Египтом посредством генералног конзула стационираног у Каиру, који је под заштитом британске војске, владао земљом у интересу Британаца. De jure Египат je био под сизеренством Османског царства до његовог распада 1918. године под управом хедива (вецекраља), али је de facto био под политичком и војном контролом Британије.
Протести током Египатске револуције 1919. (Фото: Колекција Америчког универзитета у Каиру/Викимедија)
Подела Магреба завршена је касним укључивањем Италије у „утрку за Африку“ 1911. године, објавивши рат Османском царству, искрцавањем на обали Триполитаније. До краја 1912. године Италија је над окупираним територијама добила делимично признање свог положаја од османске владе.
За даља колонијална освајања у области Плодног полумесеца било је потребно сачекати пад Османског царства после Првог светског рата мира у Севру 1918. године и мира у Лозани 1923. године склопљеним између држава победница (Антанте) и новоуспостављене Турске Републике (реч је о провинцијама османског царства као што су Сирија, Палестина; Ирак и Либија над којима је успостављена мандантна управа Француске и Енглеске до проглашења њихове независности након завршетка Другог светског рата). Независност су прогласиле следеће државе Магреба и Машрека хронолошким редом: Сирија и Либан 1946, Ирак 1947; на простору Палестине створен је Израел 1948, Либија 1951, Египат 1952, Тунис и Мароко 1956, Алжир 1962. године.
Напомена
[1] Халил Иналџик, нав. дело, 59-65.
