Драган Крстић
30. VII 1974. Коначно, ових дана отворен је споменик Његошу, ако се та зградурина уопште и може назвати спомеником и ако се рушење правог споменика великом песнику може називати подизањем новог споменика. Није било велике буке. Пошто врло добро зна какву је свињарију направила, мафија је и овог пута настојала да се измакне великој пажњи сматрајући, као и код толико других ствари, да је најважније направити оно што су наумили и да ће се људи касније навићи и на најпрљавије ствари, сматрајући их нормалним.
Телевизијски пренос отварања споменика био је изненађујуће скроман и кратак, али се одиграо са једном важном спонтаном допуном. Све што се дешава у култури психолошки је обремењено, нарочито када неко покушава да културни догађај испразни од правог садржаја. На врло симболичан начин, наиме, у почетку емисије помешали су се каблови (према новинским извештајима), па звук, говор и слика нису били сагласни (јављали су се са различитих места).
Затим, говорник је почео узбуђено да замуцкује, а говорио је публици од свега неколико десетина људи, који су спремно пљескали кад год је говорник споменуо неко од њихових имена као поздрав „значајним“ гостима. У том међусобном пљескању говор и емисија су се завршили, готово и не приказавши сам споменик. Било је запажено да међу гостима није било оних главних личности, због којих је и срушен Његошев споменик, а по граду су одмах процуреле вести да оне нису могле ни да се попну на око 500 степеница (лифт је у пројекту обећан, али није направљен, тако да су се обистиниле критике оних који су споменик критиковали и са становишта практичности). Ни та „грешка“ у архитектури и извођењу није случајна. Замишљени и остварени концепт споменика једноставно није био прикладан за дато место и никакве артифицијелности ту чињеницу не могу да измене. Тако је и добијена метафора да се сâм Његош опирао посети оних који су по сваку цену хтели да га наруже.
Светозар Вукмановић Темпо, Вељко Милатовић и Јово Капичић; Јован Маркуш бележи да је фотографија са седнице Одбора Ивановим коритима где је одлучено да се сруши Његошева капела, 11. 4. 1970. (Фото: Фејсбук страница Јована Маркуша)
Постоје и друге, скривеније метафоре. Приликом расправе о споменику, у јавности је споменуто да је први покушај рушења Његошевог споменика извршен за време рата, 1916. године. Не спомиње се на који начин и уопштено се наводи да су то покушали „Аустријанци“. То је једна од типичних полуистина и полулажи којима се режим тако обилато служи. И овде ми је помогло упорно читање ратне и историјске литературе, па знам да је то рушење (стварно, а не у покушају – после је Краљ Александар I ту капелу обновио) извршено на начин који је касније добио пуно симболичко и антиципирајуће значење, због чега нико и не сме да га спомене, ако га и зна. Пол Шак у књизи Хероји Јадрана (Paul Chack, Héros de l’Adriatique) наводи податак да је Његошева капела (првобитни Њeгошев споменик била је једна црквица) као православни црквени објекат била срушена артиљеријском ватром са лаке крстарице која је носила назив „Зрињски“, по имену хрватског националног хероја, са официрима и посадом коју су највећим делом чинили такође Хрвати, попуњени свакако и Словенцима.
Рушевине капеле на врху Ловћена (Фото: Приватна архива)
Пола века после тог бомбардовања једне православне цркве и гробног места највећег српског песника, злочинци су се вратили на место злочина. Прво брутално рушење артиљеријским бродским салвама извршено је после капитулације Црне Горе и уведеног примирја у њој, и почињено је из чисте обести. Ловћенски врх са капелом на њему није могао имати никакав војни значај у рату, а у миру није могао постојати ни формални изговор за његово бомбардовање и рушење цркве. Капела је први пут срушена из психолошких разлога, и то не само да би се другима нанела психолошка штета, већ и из психолошких разлога самих рушилаца који су хтели пре свега у себи нешто да поруше. То исто поновило се и други пут, ових година или дана.
***
7. IV 1969. Управо је на делу једна од таквих прилика и један од многобројних начина манифестације тог духа кроз покушај да се оскрнави Његош као једна од најважнијих вредности српске културе. Режим доследно продужује логику немачко-италијанске окупације земље из Априлског рата и настоји да административно (по карти из времена окупације), историјски и културно раздвоји Србију и Црну Гору. Нема песника у српској култури који се као Његош, без остатка, и пером и мачем и државношћу, посветио српској историји. Стога и није случајно што се режим толико окомио баш на Његоша, јер би издвајање тог горостаса из српске културе и историје много значило у потискивању Срба са историјске позорнице и светске културе, што би олакшало колонизацију Југославије. Има већ неколико година како се све чини да би се Његош приказао несрпским писцем. Безочно се лаже и када су у питању ствари које већина људи зна, или које се одмах, непосредно могу утврдити, и у тој лагарији иде се до бљутавости у приказивању Његоша као готово режимског писца.
Основна идеја споменика је заснована на иностраној култури, што је симболички еквивалентно иностраној окупацији.
Некада давно, Стјепан Радић, вођа Хрватске сељачке странке изјавио је, мислим усред Београда, да ће се тежиште земље померити ка Западу. То је било тачно још у Краљевини Југославији, а сада се центар одлучивања пренео у Хрватску и Словенију. Одлука да се Његошев споменик сруши тамо је и донета. Облик споменика одређен је психолошким механизмом који намеће да кључни симболи духовности морају личити на инострани производ.
У Југославији постоји само аутентична православна култура, и она највише смета, колико због православља толико и због аутентичности. Стога је она под сталним и двоструким ударом режима. Али када треба да понуди нешто уместо те културе, режим се налази на муци, и у њему се стално јавља тежња да аутентичну културу замени импортованом, онако како је и сам импортован као политичка власт и како је и сам заменио аутентичне историјске циљеве иностраним и импортованим.
Изворник: Драган Крстић, Психолошке белешке 1968-73. и 1974-75, Балканија, Нови Сад
О аутору:
Драган Крстић (1929–2006), психолог, рођен је у Београду, у грађанској породици коју су нове власти после рата сматрале „класно непријатељском”. Ниже разреде завршио је у Државној реалци, а матурирао у Првој мушкој гимназији, после избацивања због „вербалног деликта“. Године 1948. провео је неколико месеци у казненом радном логору у Великој Ремети због приватних изјава несагласних са тадашњом политичком идеологијом. Студије је започео на групи чисте филозофије на Филозофском факултету у Београду, да би после две године прешао на новоосновану Психолошку групу. Дипломирао је 1954. са првом послератном генерацијом психолога. Био је запослен у Саветовалиште за избор занимања, а од 1958. Института за психолошка истраживања, где је прошао сва звања, од асистента до в.д. директора. Докторирао 1965. Усавршавао се на студијским боравцима у Њујорку, Паризу, Москви, Лењинграду и Лондону. Од 1969. радио у Институту за социјалну политику и као хонорарни професор Више школе за социјалне раднике, где је 1972. изабран за редовног професора. Истовремено предавао и на Универзитету у Нишу. Године 1974. изабран за ванредног професора на Филолошком факултету у Београду за предмет Педагошка психологија. Те године у истом звању предавао је и на Филозофском факултету у Новом Саду. Године 1986. изашло прво издање његовог капиталног „Психолошког речника“, са 5.300 одредница на 900 страна – у то време ауторског и издавачког подвига, више пута понављаног. Поред већег броја радова, објавио и уџбеник о учењу и развоју, први те врсте код нас, који је доживео више издања. У младости био спортиста и страствени пилот – аматер.
