Ових дана, на Интернету се бије љута битка на тему: „Чији је Коча?“ Комуниста Коча Поповић, командант 1. пролетерске бригаде, потом дивизије, и на крају Друге армије. Битка се бије између такозваних Прве и Друге Србије.
Друга Србија је класична комунистичка, организована у безброј тзв. невладиних организација, које финансирају и влада Србије и многи страни фондови, од Соросoвог, па до фонда Комунистичке партије Немачке „Роза Луксембург“. Ова је, иначе, на буџету СР Немачке и преко ње Немци спроводе неке елементе своје политике. На пример, како би смањили злочине Вермахта, финансирају издавање књига у некада окупираним земљама, у којима се драстично увећавају злочини локалних формација. Конкретно, у Србији, финансирају књиге у којима се вишеструко повећавају злочини четника. На пример, како је то у једном чланку показао мр Драган Крсмановић, књиге комунисте Милана Радановића.
Перјаница друге Србије је Загорка Голубовић, некада високи функционер Савеза комуниста. У време пада Берлинског зида, 1989. године, Загорка Голубовић није помишљала на победу демократије у земљама тзв. реалног социјализма. У опширном интервјуу гласилу загребачких студената, „Студентском листу“, она је тада заговарала тезу да је будућност у Лењиновим идејама. Маркс и Енгелс јој нису били мрски, али, највише је волела Лењина.
Пошто је Тита практично више немогуће бранити, Другосрбијанци као свој узор сада истичу лик и дело Коче Поповића. Загорка Голубовић пише:
„Наш народ, можда, није престао да заслужује људе као што су били Коча Поповић, Милентије Поповић, Марко Никезић. Али, на људе њиховог интелектуалног формата, државништва и племенитости, мораће, упркос свему, а након свега, да причека“.
Милентије Поповић, комуниста са Косова и Метохије, још док је рат трајао залагао се да се Метохија припоји Албанији.
Марко Никезић је био један од команданата Космајског партизанског одреда, највеће терористичке групе на територији окупиране Србије. До пролећа 1944. године ова група је ликвидирала око 300 цивила, чија имена, за сада, знамо. Према истраживању Милете Симића, најзверскија је била ликвидација породице Радић из Малог Пожаревца, 4. фебруара 1944. Комунисти под командом Марка Никезића убили су тога дана Николу Радића, његову жену Новку, њихове синове Живодрага и Милорада и њихову снају Милеву (Живодрагова жена).
Опљачкали су им имовину, а потом спалили кућу и шталу.
Латинка Перовић и Марко Никезић (Фото: Википедија)
Прва Србија је, наводно, она права – српска, домаћинска. Један од водећих интелектуалаца прве Србије је др Слободан Антонић, који је и започео поменуту полемику. Тврдећи да су Другосрбијанци, присвајањем Коче Поповића, претерали, у чланку „Чији Коча“, Антонић закључује: „Требало би га ишчупати из њихових канџи“.
Да, Прва и Друга Србија сада се боре за Кочу Поповића и то је одличан показатељ стања у коме се владајућа интелектуална елита – јер, обе групе су на државним буџетима – данас налази. Посматрано са стране, логично би било да се друга Србија бори за Кочу Поповића, Тита и остале комунисте, све до Лењина, Маркса и Енгелса, а Прва Србија, ипак, за класичне српске јунаке. Када је реч о Другом светском рату, на пример, за пуковника Драгослава Рачића. Он је заиста завршио школе у Краљевини Југославији и у Француској, заиста је био јунак без мане и страха, а с друге стране продуховљена, свестрано образована личност. Командовао је највећим јединицама регуларне војске наша тадашње државе, и, на крају, у директном сукобу, нанео је тежак пораз партизанским дивизијама под командом Коче Поповића.
То би, дакле, било логично, али, још не можемо ни наслутити у којој ће далекој будућности нека од перјаница тзв. прве Србије написати макар две лепе речи о Рачићу.
Интелектуалци који се сврставају под заставу прве Србије – а ни у принципу, наравно – не би требало да износе неистине. Битка за Кочу, логично, пуна је неистина, јер када би се баратало прецизним информацијама, нико се не би ни борио за једну такву историјску фигуру.
Коча Поповић (Извор: Википедија)
Антонић, најпре, пореди Кочу Поповића са традиционалним српским официрима интелектуалцима, Драгишом Васићем и Станиславом Винавером. Заправо, не само да их пореди, него тврди да их је овај комуниста надмашио. Али, у чему? Тачно је само то да су Кочу Поповића комунисти одувек сматрали интелектуалцем. С тачке гледишта њихове елите, то можда и јесте тачно. Међутим, за разлику од Васића и Винавера, он иза себе није оставио неко интелектуално дело. Није чак ни завршио школовање, већ је био тзв. вечити студент. Називају га и песником, али, где су те песме? Без обзира на биографију њиховог аутора, песме би живеле свој живот, да их има иоле вредних. Коча Поповић је, у позним годинама, објавио мемоаре. Они су класична комунистичка шарена лажа. Немају било шта што би се могло цитирати као поука млађим генерацијама, попут, рецимо, ове поруке капетана Драгише Васића својим војницима, уочи боја против албанских терориста 1920. године:
„Кад сам свео оно што сам у животу досад урадио, било је скоро све бедно сем оних момената кад сам истински био човек, кад сам био мушкарац.
Треба увек, услед највеће опасности да помислите да она мора проћи.
Кад прође, онда, ако сте били кукавице док је она трајала, жалићете целог века, стидећете се док сте живи. Ако сте опасност јуначки издржали стекли сте поштовање према себи, а тај понос и свест о томе највеће је унутрашње задовољство, највећа срећа ако хоћете. Погинете ли у тој опасности, шта мари?! Бог воли само јунаке.“
По питању Кочиног школовања, Антонић је, у праву када констатује да он није завршио студије у Паризу (Првосрбијанци тврде да јесте). Али, било би добро да је на овом месту употпунио његову предратну биографију. Поповић је, наиме, био из породице тајкуна, попут ових данашњих, чија деца, на пример, некажњено убијају људе у саобраћају.
Међутим, у Краљевини то није могло тако и овај опасни тип је морао да испољава своје нагоне негде другде – у Шпанском грађанском рату. У међувремену, његова породица је судски гоњена, и, опет другачије него што се тајкунима дешава данас, дотерана до просјачког штапа. Остала је и без виле на Дедињу, тако да је Коча Поповић после увек лагао, тврдећи да је у рат ушао из виле, а из рата изашао без ичега. Обратно, ушао је у рат без ичега, а после рата се уселио у туђу вилу на Дедињу.
За разлику од Првосрбијанаца, који прескачу најтамније стране Кочине биографије, Слободан Антонић набраја неке од њих, али их потом релативизује. Набраја их овако:
„1. Кочини налози да се бомбардује Лесковац (јули-август 1944);
Кочина (командна) одговорност за Блајбург/Кочевски рог (мај 1945);
Кочина са-одговорност за послератна стрељања по Србији (1944-1946) и за Голи Оток (1949-1956).“
У вези са тачком 1, Антонићева релативизација гласи: „Није се, међутим, очекивало да ће град толико пострадати.“
Међутим, очекивало се, итекако, што се види из докумената које смо набавили у Народном музеју у Лесковцу. Коча Поповић се тада повлачио пред јединицама мајора Драгослава Рачића. У радиограму од 24. јула 1944, писао је Титу:
„Ситуација се нагло и озбиљно компликовала, 21. и 24. дивизија праћене четничким јединицама пошле су за нама. Сада се три наше дивизије налазе између комуникација Лебане – Медвеђа – Оруглица. Борба се води на линији. Пробијање по могућности у више праваца. Захтевајте хитно дејство авијације на Лесковац, Врање и Приштину, и на комуникацију између тих места.“
Дакле, пошто офанзива према централној Србији није успела, Коча Поповић тражи да англоамерички бомбардери разоре српске градове. Он каже да се повлачио “праћен четничким јединицама“, не помињући Немце, јер нити су они нападали њега, нити он њих. Комунисти су често измишљали борбе против Немаца као изговор за своје поразе од четника, али, не и овом приликом.
Наведени радиограм је класичан захтев за деловање авијације у позадини непријатеља – а непријатељи Коче Поповића су Срби – да би се спремио терен за нови фронтални напад.
Током августа 1944. дивизије под командом Коче Поповића и даље су водиле велике бојеве само са четницима. Немачке снаге у овој области биле су симболичне, док су се, када је реч о Бугарима, комунисти определили за преговоре и сарадњу. Тако, Коча Поповић наставља да шаље извештаје против четника и да тражи бомбардовање Лесковца. Писао је уобичајене пароле о „појачаном терору четника“, наводећи чак да они „кољу са српом“, како по селима, тако и по градовима. „Задњих дана по Београду, Лесковцу и другим градовима направили су покољ. Кољу и демократски оријентисане грађане“, јављао је 29. августа. Следећи Поповићев радиограм, послат истог дана, састојао се од само једне реченице:
„Најхитније потребно озбиљно бомбардовање Лесковца.“
Значи, не војних објеката у Лесковцу, већ самог града. Не ни четника, већ цивила, за које је управо написао да их четници немилице кољу. Поповић се после уобичајене пропаганде о клању, која је подразумевала како народ једва чека комунисте да га заштите, вратио на суштину приче: бомбардовање позадине непријатеља као припреме за фронтални пешадијски напад.
Истог дана он шаље још један радиограм Врховном штабу:
„Бугари у Лесковцу разоружани од Немаца и четника, сем 200 који [су] побегли ка Власотинцима. У Лесковац дошао Брајевић са Јабланичким корпусом, јачине 1.200. У граду има 12 тенкова, од којих пет великих.“
У стварности, четници су 29. августа ослободили Лесковац, савладавши гарнизон састављен од Немаца и албанских есесоваца. Немачки крајскомандант је убијен, а освојен је богат ратни плен. Саопштавајући наведену лаж, Поповић се послужио још једном тезом комунистичке пропаганде: да су четници, сем што масовно кољу народ, у савезу са Немцима. Иначе, четничке формације нису му биле познате. Мајор Блажа Брајевић био је командант 1. косовског, а не Јабланичког корпуса. Брајевићева јединица прошла је кроз Лесковац и наставила ка југу, ради концентрације снага у покушају заустављања Немаца који су се отуда очекивали.
И сам ток бомбародовања српских градова сведочи да она нису имала везе ни са комуникацијама, ни са повлачењем Немаца, нити уопште са окупаторима. Примера ради, један лесковачки историчар овако је описао страдање свог града, 6. септембара 1944. године, када су бомбардери које је тражио Коча Поповић најзад стигли:
„Америчке бомбардерске формације су и раније надлетале Лесковац у правцу Румуније, тако да су тога дана, на рођендан краља Петра Другог, грађани Лесковца радознало посматрали наилазак авиона не очекујући бомбардовање… Рушило се све без икаквог реда. Град је једноставно требало сравнити са земљом… Врисак жена, људи и деце парао је небо, родитељи су тражили своју децу, свуда рушевине и мртва стока, смрад од изгорелих тела, ваздух пун отровног мириса и прашине, делови тела бачени чак на електричне жице или околне кровове, а по двориштима коса, ноге, руке и просути мозгови погинулих. Река је била пуна народа. Чуо се плач, лелек и нарицање са свих страна. Рањени су се полагано кретали речним коритом уз помоћ неповређених. Деца су избезумљено бежала на све стране уз неку чудну вриску. Цела ова маса кретала се ка Хисару… Погинуло је преко 1.000 становника, махом жена, деце и старијих људи, што није ни коначна ни прецизна бројка. Извесно је само да је 6. септембар најтежи дан Лесковца у његовој шествековној историји… Мора се, на жалост, констатовати да Лесковац не потврђује ни оправданост таквог плана ‘Ратвик’, а још мање оправданост Коче Поповића, јер бомбардовање Лесковца није убрзало спровођење Операција ‘Ратвик’, нити је омело повлачење немачких јединица из Грчке.“
Као и у другим приликама, да би оправдали бомбардовање, Британци и комунисти слали су извештаје да је оно изведено успешно. У радиограму послатом дан уочи бомбардовања, Коча Поповић је писао да су у Лесковац са југа стигле чак две немачке дивизије, са 200 возила. У стварности, међутим, после одласка четника у град су ушле незнатне немачке снаге. Зато су и губици Немаца били минимални. Цитирани лесковачки историчар пише да је погинуло свега 20 Немаца, али та цифра није поуздана, јер је дата на основу исказа сведока, тј. није документована.
Разорени Лесковац после савезничког бомбардовања (Фото: Википедија)
За тачку 2, Антонић најпре констатује како је „масакр у Кочевском рогу извршила изабрана чета 11. далматинске ударне бригаде“. Чета је формација од стотинак војника, што би значило да ни убијених није много. Међутим, словеначки истраживачи пописали су око 100.000 имена убијених од стране комуниста у другој половину маја 1945. године у Словенији. Од ове бројке, 14.000 су били Словенци (домобрани), 6.000 Срби (4.000 бивших црногорских четника, тада припадници Црногорске националне армије, и 2.000 љотићеваца), док остатак отпада на заробљене немачке војнике (према наредби Савезника, предали су тамо где су се затекли, тј. нису их партизани заробили), Хрвате (усташе и домобране) и Русе (белогардејце).
Потом, Антонић набраја више партизанских дивизија које су се налазиле у ширем сектору Кочевја, закључујући да ту није била ни једна јединица Друге армије, тј. да нема ни командане одговорности Коче Поповића. Међутим, у масакру у Кочевју учествовала је најамње једна дивизија Коче Поповића: 25. дивизија.
У вези тачке 3, Антонић поново умањује жртве комуниста, позивајући се на списак државне „Комисије за масовне гробнице“, који се зауставио на 60.000 убијених. То је, на жалост, само делимичан списак. Број жртава комуниста на територији данашње Србије сигурно прелази 100.000 људи. На пример, они за Крагујевачки округ имају око 700, а ми имамо 1.370 имена, што је, опет, непотпун списак. Они за Општину Петровац на Млави имају 60, а истраживачи из овог града 120 имена, тврдећи да је реална цифра преко 300.
Антонић наставља: „Прво су дошли једни, па побили 60.000 (мисли на Немце – прим. М.С); онда су дошли други, па и они побили 60.000. Јадна Србија… Део кривице за стрељања несумњиво носи и Коча Поповић. Колики тачно тешко је рећи.“
По уласку у Београд, комунисти су убили и зета Коче Поповића, Војимира Поповића, који је био службеник Аграрне банке, као и „симпатизер равногораца“. Коректно је што Антонић помиње несрећног Војимира, али, дао би ширу слику да је навео како је Коча Поповић само један од више истакнутих комуниста који нису ни трепнули током страдања њихових рођака: Милка и Милош Минић (убијен је Милкин брат, а Милошев шурак), Светозар Вукмановић Темпо (убијен брат), сам Тито, који је послао у Сибир своју жену, Пеко Дапчевић, чији брат је завршио на Голом отоку, генерал Мићун Шакић, који је лично убио свог брата, поручника Станка Шакића, итд.
За учешће у највећем злочину у историју Србије, Антонић, даље, овако брани Кочу Поповића:
„Стрељало се много, а како је рат потрајао стрељања је било све више. Коча пише да су партизани 1941. заробили код Крупња 400 немачких војника и да су их све ослободили кад су се повукли из Србије. ‘Ми тада још нисмо знали, веровали, да је цела немачка војска — војска злочинаца’, каже он… Али, после Краљева, Крагујевца, а нарочито Сутјеске – где су Немци побили све рањенике – више није било милости.“
Прво, партизани нису заробили 400 Немаца код Крупња, већ четници. Прецизније речено, не код Крупња, већ на територији целе Србије, и не 400, већ око 500. Заробљенике из једног четничког логора, њих око 200, комунисти су преотели у грађанском рату и потом их у Ужицу приказивали као своје. У хаотичном повлачењу преко Златибора, они нису стигли да стрељају ове Немце. Да ли су планирали да их стрељају, или не, то не знамо, али зна се да их је једна немачка колона на време ослободила.
Текст проф. С. Антонића у опреми Стања ствари
Друго, према коме више није било милости? Од оних 60.000 Срба које су Немци стрељали током рата, огромна већина били су присталице Драже Михаиловића. У самом Београду, на пример, Немци су стрељали око 400 комуниста, њихових присталица и симпатизера, а на другој страни више десетина хиљада присталица Драже Михаиловића. Према томе, нема логике да се убиства присталица Драже Михаиловића од стране комуниста, правдају, практично, убиствима присталица Драже Михаиловића од стране Немаца.
Тачку 3 Слободан Антонић користи за следећи закључак:
„А сада ћу да кажем нешто непопуларно: масовно осветничко стрељање под генералом Кочом Поповићем структурално је идентично масовном осветничком стрељању под генералом Ратком Младићем.“
У полемици једне групе (нео)комуниста – тзв. првосрбијанци су свакако то – са припадницима друге фракције те идеологије, ово је, може бити, одличан аргумент. Међутим, није реално повлачити овакву паралелу. Јер, Коча Поповић је наређивао масовна убиства цивила, позивао је у својим говорима и написима на масовне злочине, био је део идеологије која је починила највеће злочине у историји света, као и на територији данашње Србије, био је један од креатора злочиначког плана, и, најзад, свиме тиме се на неки начин хвалио до краја живота. Обратно, Ратко Младић није чинио ништа од тога. У његовом случају, поставља се само питање да ли је могао да спречи неке злочине или не.
Што се тиче Голог отока, Коча Поповић је, као и остали комунисти, тврдио да „није знао“. Антонић то мање-више прихвата, међутим, индикативно је што у своју анализу увршћује логор на Голом отоку, а не, примера ради, логор на Бањици, који је од 1941. до 1944. радио под Немцима, а од 1944. до 1947. под комунистима. Жртве су, у оба случаја, понајвише биле „присталице Драже Михаиловића“. Овај логор је био ем старији од Голог отока, ем са много више жртава. На Голом отоку страдало је око 400 људи, а овде на хиљаде.
Најзад, има један случај који можда понајбоље описује лик и дело Коче Поповића, а који не помињу ни Антонић, ни, наравно, његови опоненти. То је убиство четника Игманске чете Првог ударног одреда Југословенске војске, који су спасили партизане Коче Поповића током познатог Игманског марша, у ноћи између 27. и 28. јануара 1942. године. У овим крајевима још није био почео грађански рат. Четници, и народ уопште, веровали су да неће ни почети, због усташа. Они су партизане Прве пролетерске бригаде посматрали као Србе у невољи. Међутим, чим су се партизани опоравили, Коча Поповић је наредио мучку ликвидацију свих ових четника. У свом дневнику, за 1. фебруар 1942, записао је само ово: „Ликвидацију четника на Игману извршио 3. батаљон“.
Документа о једном од најзверскијих злочина Коче Поповића и његове јединице објавио је 1981. године његов негдашњи партизан, Милош Вуксановић, у књизи „Прва пролетерска бригада“. Тај део књиге Вуксановић је објавио и у „Политици“, на што је група његових сабораца упутила протест, тврдећи да су Прву пролетерску бригаду на Игману дочекали и спасили заправо локални партизани.
Вуксановић је својим бившим саборцима одговорио у истом броју „Политике“, од 16. фебруара 1982. године. Навео је документа да се партизанска Игманска чета први пут помиње так марта 1942, а да је пре тога овде постојао само четнички Први ударни одред, састављен од неколико батаљона. Игманска чета била је једна од три чете Кијевског батаљона, бројног 288 четника. На крају, Вуксановић је навео и сопствено сведочење: „И ја сам један од оних који су промрзли преко Игмана. Моје ноге је у кући на Игману снегом масирао један младић са шубаром на глави на којој је била кокарда“.
Опрема: Стање ствари
(Слобода – гласило СНО у Америци, 10. 3. 2020/Погледи)
