Ништа није у свету исто. На нама је само да сачувамо образ пред прецима и потомцима. Не заборавите једно: Ситуација се мења. Полако. Стани на лопту, каже проф. Ковић
Милош Ковић, (Шабац, 1969) је српски историчар, доктор историјских наука и ванредни професор на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Истакнути српски интелектуалац храбро заступа идеје о томе шта су српски национални интереси и често је на мети оних који нису сагласни са његовим ставовима о решавању проблема јужне српске покрајине, али и анализама проблема са којима се данас суочава Србија генерално, као и начинима за њихово решавање.
*Фокус вести: Какву аналогију, као историчар, проналазите у актуелним догађајима и проблемима који муче Србију данас, и онима који су је „притискали“ у прошлости?
Милош Ковић: Увек је било тешко. Довољно је да се сетимо два прошла века, да се не враћамо у Турско ропство. Видећете какве све ту датуме имамо. Сетимо се 1812. и 1813. године, када је пропала Карађорђева Србија. Требало је донети одлуку, то јест, усагласити се или не, са Букурештанским миром између Русије и Турске. Русија је морала да склопи тај мир, а Карађорђе се са тиме није сагласио. И да јесте, ко зна какве би то последице имало по Србију. Имате време Херцеговачког устанка 1875. године. Имате одлуку Србије и Црне Горе да крену у рат, 1876. године. Велике силе се иза леђа Србије договарају о повлачењу граница интересних сфера на Балкану, о чему ми не знамо ништа. После тога имате Српско-бугарски рат, пазите ја говорим само о ратовима. У овом тренутку ми нисмо у рату. Ситуација јесте критична али није ратна. Затим имамо 1912. годину, ослобођење Старе Србије и Македоније, укључујући Косово и Метохију. То није била тешка одлука, али онда имате 1914. годину, изузетно страшну. Затим, катастрофу 1915. године, повлачење краља, престолонаследника, владе, целе Народне скупштине, војске, народа… Замислите ту одлуку, капитулирати или не? И, онда имате тријумф – победу. То је важно рећи. За две-три године, до пробоја Солунског фронта, српска војска се враћа и слави. Остварује се заветна идеја о ослобођењу српског народа, уједињење, макар и у Југославији. Сетимо се 27. марта 1941. године, устанка, победе, па страшних деведесетих година прошлог века. То нам само говори да смо као нација претрпели много губитака, имали много тешких одлука које смо морали да донесемо. Наравно човек је дужан да критички говори о прошлости своје нације. Али, ми смо склони да много пребацујемо себи. Сад нам је крив Пашић и краљ Александар Карађорђевић регент, зато што су створили Југославију. Никада нисмо поставили питање: Шта смо ми учинили, лично? Одговорност је на овој генерацији која је дозволила да нам распарчају Југославију, и која дозвољава да нам сада распарчавају Србију, истим методама.
*Фокус вести: Како тумачите то што нам је Српска православна црква вековима замењивала државу на окупираним подручјима и како то успева чак и данас?
Милош Ковић: На Космету смо се, чак и у Црној Гори, данас вратили у онај положај у којем смо били под Турцима. Кад су пропале српске средњовековне државе, само нам је Црква остала. Она нам је вековима „мењала“ државу. Срби су живели у некој врсти теократије, јер је Црква била легална српска институција у оквиру Османлијског царства. Патријарси и владике су били духовно и световно вођство српског народа. Од 1455. године, када је пропала Стара Србија, до 1912. године, до ослобођења, или када је пропала српска држава 1459. до 1804. године, шта је држало православни народ на окупу? Црква, митови и култови. То је сећање на Светог Саву, Светог Симеона, Немањиће и Светосавски косовски завет. И тако, пет стотина година. На службама божјим, у молитвама и наравно, уз гусле. Онда имате секуларизацију српског идентитета, крајем осамнаестог и у деветнаестом веку, и наглашавање језика што је било веома важно. Један део народа примио је католичку и исламску веру а и даље је говорио штокавским и јекавским остајући да живи у својим пребивалиштима. Почели су једни друге да гледају преко нишана, у свим ратовима. Црква се једног дела те своје улоге одрекла, све док није дошло до рушења концепта „брат је мио, ма које вере био“ то јест распадом Југославије. Тада је она реафирмисала свој значај и утицај, јер живимо у времену када Срби треба да се суоче са страхотама које су претрпели од стране југословенских народа, пре свега мислим на Јасеновац, Јадовно, геноцид, НДХ и све остало, или уништење Крајине у наше време, Косово и Метохија 1999. године… То су народи са којима сте до јуче живели у заједничкој држави. Идеја водиља у будућности мора да буде сарадња, али ми више немамо право на илузије. У том смислу Срби се враћају традицијском идентитету, који се показао виталним, а то је сећање на митове. То је Црква.
*Фокус вести: У јавности се појављују предлози о томе како решавати проблем Косова и Метохије. Израелски стручњаци за безбедност су на једном скупу у Београду недавно рекли да је једино могуће решење Косово у оквиру Србије, а такође неки интелектуалци сматрају да Србија има право да тражи излаз на море код Скадра ако већ мора да се изврши „разграничење“ или „размена територије“ са Албанцима. Шта да се ради?
Милош Ковић: Силе траже да се Србија одрекне 120 хиљада својих грађана који тренутно живе на Космету. Овај предлог који сте изнели значи излазак на Скадар, односно Бојану и ушће реке Дрим. Пазите, тамо сте некада имали Србе. Они су милом или силом „поарнаућени“. Наших етничких елемената имате тамо само у заметку. Немилосрдни режим Енвера Хоџе је уништио српску заједницу. Дакле, ви се одричете својих 120 хиљада грађана који су де факто и де јуре држављани Србије, иако ми не можемо у овом тренутку да контролишемо своју територију. зарад излаза на нешто што припада суседној држави. Шта је перспектива историчара? Постоји нешто што се зове историјско искуство које се тиче међународних односа. Јер, ова ствар ће се решавати на једном озбиљном међународном плану. Она је наша, унутрашња. Ми не бисмо смели да дозволимо да велике силе одлучују о ономе што је наше. Све, ипак, зависи од односа снага у свету. Шта би на нашем месту урадио један Никола Пашић? Или, Илија Гарашанин? Или, Јован Ристић? Они би стали на лопту, сачекали, видели које су силе против нас, које су уз нас, то јест оне које би могле да нас подрже. Не би сигурно гурали прст у око силама које су против нас, него би, понављам „стали на лопту“ и проценили да време ради за нас. Велике силе, мислим на Велику Британију, Немачку, Француску, САД и да не набрајам, имају све мању моћ. Снага чланица Савета безбедности УН, Русије и Кине, које се залажу за очување територијалног интегритета Србије све је већа. У овом тренутку НАТО је јачи. Улазак Албаније, Црне Горе, Румуније, Бугарске, Хрватске, свакако је нешто што потврђује да је перспектива историчара „сачекајмо, станимо на лопту“ на месту. Ми смо један древни народ. Видели смо успон и пад многих царстава. Видећемо и пад америчког царства. Онда, треба поставити питање да ли ћемо бити спремни тог тренутка да вратимо оно што је наше. Не залажем се за ратничке опције, залажем се за заједнички живот Албанаца и Срба и владавину права на Косову и Метохији. Криминалце мора да стигне рука правде, као и ратне злочинце. Србија је данас мултиетничка држава, а ово није крај историје. Историја иде даље, а на нама је да сачекамо. Ово је обнова заветне српске свести, одвајање економије од кредита оних земаља које нам не мисле добро а обраћање онима које су нам наклоњене, Кина на пример. Када вратите Трепчу, знате ли само која су то рудна богатства? Грдно се вара свако ко не мисли да је НАТО тек тако бомбардовао Србију. Окренимо се Албанцима са којима је могуће радити, ојачајмо војску… Имате земље као што су Израел, Јерменија које имају слична искуства као ми.
*Фокус вести: Ишли сте у Хаг да спречите прекрајање српске историје.
Милош Ковић: Хашки трибунал је и основан да би се тамо писала нова српска историја. Зато сам и отишао тамо. Закључио сам да сам као историчар дужан да им кажем шта имам. Био сам експерт историчар укључен у одбрану генерала Младића. Радио сам најбоље што сам могао. Немојмо да имамо илузије. С једне стране имамо инвазију на наше територије, протеривање нашег становништва, а са друге покушај да се изнова пише наша историја. Када кажемо Јасеновац, они кажу – Сребреница. Затим вас питају колико је погинулих тамо, у Јасеновцу, па крене непристојно лицитирање. Или, кажу Вуковар, Дубровник, а свако ко је разуман зна да је то неупоредиво. Имали смо недавно иницијативу Велике Британије пред Саветом безбедности УН да нам буде налепљена етикета геноцидног народа. То вам је као покушај да се Јевреји оптуже за геноцид. Ово јесте борба за душе наше деце и уџбенике из којих ће учити о прошлости. Шта су чињенице о Сарајеву, Сребреници морамо озбиљно да истражимо као и дешавања деведесетих. Не боримо се за пропаганду, већ за чињенице. Не треба нама методе историје да утврђују амерички или немачки историчари када је нама од давнина остало „Немој сине говорити криво, ни по бабу ни по стричевима“. Истина, то је оно што нам треба. Треба да видите како је овде предавана историја од 1915-1918. године или 1941. године. Ми то знамо, али сада су нове околности али суштински, били смо већ у оваквим ситуацијама.
*Фокус вести: Шта подразумева „замрзнути конфликт“ о којем слушамо с једне стране као нечему што Србији шкоди у развоју, а с друге да је то шанса да сачувамо Космет.
Милош Ковић: Подразумева да синтагма „замрзнути конфликт“ значи – сачекај, стани, стани на лопту. Преговоре треба наставити, али не о статусу, већ о ономе што дефинишу Срби, и Албанци. Треба поставити много питања. Шта је са људским правима, безбедношћу Срба, и бирачким правом оних који су протерани. На Космету имате сада 120 хиљада наших људи, протерано је преко 250 хиљада. Тих скоро 400 хиљада Срба били би језичак на ваги на свим изборима на Космету. Шта је са имовином, рудним богатством? Па, ми још увек плаћамо дугове Косова међународним кредиторима. Даље, треба нам одлучније окретање ка Русији. Да видимо какав је статус Центра у Нишу. Ми смо и даље двосмислени у слању сигнала Русији. Не може у Згради Генералштаба (тако сам чуо, нисам видео) да се вијори НАТО застава а да се очекује безбедносни систем „земља – ваздух“ од Руса који нису сигурни у нашу одлуку да не уђемо у НАТО. Ослањање на Кину је неминовно. Морамо обезбедити светиње на Космету. Тако треба водити политику. Чекате. Немојте имати илузију да ће наша генерација решити проблем који траје 600 година. Ништа није у свету исто. На нама је само да сачувамо образ пред прецима и потомцима. Не заборавите једно: Ситуација се мења. Полако. Стани на лопту.
Наслов и опрема: Стање ствари
Аутор текста и фотографије: Дејан Грујић
ИЗВОР: Фокус вести, 8. 4. 2019
———–
4.5.2019. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић
Милош Ковић: „Замрзнути конфликт“ значи – сачекај, стани, стани на лопту
