Шта сад хоће лидери побједничких коалиција, посебно лидери ДФ-а? Нијесу се ни појављивали за вријеме изборне кампање, сад се само они појављују као да су само они извојевали ову побједу.
За вријеме њиховог војевања, народ који их је гласао, стално је остајао у поразу, а они у Скупштини. За вријеме њихове борбе за права Срба у Црној Гори, законски и Уставом, деградиран је српски језик у Црној Гори, а тиме и српска култура, и историја. На крају донијет је и дискриминаторски закон против српске цркве у Црној Гори.
Шта хоће сад ти лидери хипертрофираног нарцизма, и разуздане мегаломаније? Зар немају мало стида пред народом, који их носи на леђима, а они тај народ за који се тобож боре остављају у понижењу? Ево сад је тај исти народ избавио и себе и њих из дубоког понижења, али не захваљујући њима, него крајњем осјећању да се немају у кога поуздати „до у Бога и у своје руке“.
И умјесто да су захвални народу који је и њих избавио из понижења, они се опет баве личним првачењем и распаљеним властољубљем, које блесавом неодговорношћу може да остави народ без побједе коју је извојевао, цркву без права на реално постојање, а њих без мрве части.
Како имају образа да умањују улогу мандатара Кривокапића, у коме је најпониженији православни народ препознао оног коме може дати повјерење? И управо кроз то повјерење десила се ова изборна побједа, и урушавање једнопартијске, комунистичке, диктаторке власти, која двије последње деценије системски и систематски разара државотворни народ, духовне и културне темеље Црне Горе.
Они су константно причали да то могу да учине, а показивало се да не могу. Толико битака изгубити и опет тражити од народа да (о)стану на прве положаје, није само недостатак моралне одговорности, него и елементарне интелигенције.
Одломак из колумне објављене у дневном листу „Дан“
Извор: Стање ствари
