Амерички амбасадор, прикладног имена али неприкладног дипломатског понашања Кајл Скот, безочно је напао српског хероја и страсти се већ данима не стишавају.
Називајући ратним злочинцем хероја српске одбране генерала Лазаревића,који је са својом војском понизио НАТО савез на војничком плану не дозвољавајући му да напредује са почетних позиција током НАТО агресије 1999. године, Скот је показао сву слабост српске државе која дозвољава да управо представник зликовачке и агресорске америчке Владе, пљуне још једном на српске светиње. Ово истиче новинар Миодраг Зарковић у изјави за КМ новине.
“То што Кајл Скот даје себи слободу да оцењује ко је ратни злочинац а ко не, говори о слабости Србије као државе и друштва. Да Србија има макар делић оне вајне државничке снаге коју Дневник РТС-а сваке вечери парадира у својим уводним минутима, власти би истог часа протерале Скота из земље. У ствари, да ова држава има достојанства да уради тако нешто, не би Скоту пало на памет да изговара такве увреде на рачун српских ратних јунака” закључује наш саговорник.
Међутим, део кривице је у свима нама, како то Зарковић види:
“Постоји ту још један моменат, а то је борба за коначно уздизање Србије, која тешко да може да почне ако ратни јунаци, попут Владимира Лазаревића, наставе да награђују садашњу власт прећутном подршком, или трпељивошћу. И као обичан грађанин, а нарочито као јунак, Лазаревић има право да подржава политике и странке према сопственом избору. Али, исто тако, и као обичан грађанин, а нарочито као ратни јунак, Лазаревић има и обавезу да у најмањем ускраћује подршку свакоме ко ради на урушавању државе, њене независности, њеног правног поретка и територијалне целовитости” објашњава Зарковић.
Такво стање може и мора да се промени али “да бисмо у Београду имали власт која сматра својом обавезом да скотове попут Скота протера одавде чим се дрзну да ударају на нашу националну част и наше јунаке попут Лазаревића, морамо да ускратимо подршку свакој тренутној власти која се понаша супротно томе. Садашња власт, оличена у Александру Вучићу, управо је таква: издајничка, самобитна, корумпирана, расипничка, штеточинска… Много пута је то доказала, а нарочито Бриселским споразумом и уопште политиком у вези с Косовом и Метохијом, окупираном покрајином у чијој су одбрани гинули војници под командом храброг генерала Лазаревића” закључује он.
Зарковић нуди још неке предлоге које би требало размотрити ради одржања самосвојности.
“Зато бих, мада нисам имао ту част да га лично упознам, позвао генерала Лазаревића да се убудуће уздржи од учешћа у догађајима као што је “Бесмртни пук”. Најпре, Русији то није потребно. Пошто сам поносити, животно опредељени русофил, срећу Србије препознајем у суштинском приближавању Русији, а не у пуком преписивању руских обичаја, ма колико они величанствени били – а “Бесмртни пук” то без сумње јесте. Оно што је заиста потребно, и Русији а нарочито Србији, јесте Београд у којем је незамисливо да се неки Скот – или неке Латинке и неки Пешчаници – ругају српским јунацима који су бранили земљу од НАТО агресије. Такав Београд једини је залог државне, привредне, војне и културне блискости Србије са Русијом, од које ће обе земље имати само корист” каже саговорник КМ новина.
 |
| Миодраг Зарковић |
Такав приступ није важан само из идеолошких већ и практичних разлога јер “такав Београд свакако неће личити на овај данашњи, којим владају сами недостојници на челу са Вучићем, вешти једино у томе да своју прозападну политику лажима и обманама представљају као наводно проруску. Такав Београд и таква Србије неће приврженост руској браћи показивати преписивањем њихових светковина, него празновањем својих – а једна од тих светковина је и сећање на отпор агресији на Србију коју је предводила управо земља коју представља Кајл Скот”.
Поред ове, можда помало и неочекиване критике, Зарковић додаје да “видео мој савет или не, послушао га или не, свеједно ће генерал Лазаревић у мојим очима остати један од јунака одбране Србије 1999. године, и моја дужност, као српског новинара, биће да га браним од подмуклих напада доказаних непријатеља, без обзира на то да ли се презивају Скот или Србљановић. Али ћу исто тако држати до уверења да ћемо скотове приморати да нас поштују само ако најзад престанемо да на власти трпимо никоговиће спремне да продају ма коју потребу и ма који педаљ земље Србије само зарад опстанка на уносним положајима” недвосмислен је Зарковић по питању приступа према непријатељима, поштовању јунака и поступака у складу са сопственим, националним интересима.
И заиста, време је управо такво, да се не сме сакрити оно што нам се не свиђа али се још више мора учинити нешто против онога чему и коме се ми не свиђамо јер се такви не задржавају само на речима, па не смемо ни ми. Добар пример дале су многе српске институције и Удружења када су осудиле, опет америчког амбасадора Скота, што је насилно и агресивно промовисао злочиначку политику своје Владе злоупотребљавајући српску децу у политичке сврхе. О томе можете читати овде:
