Не презирем људе- презирем оно малодушно у људима, оно кад се човек „помири са судбином“ па и од барице зазире као од пучине пусте.
Знам, досадио сам пишући о томе али живот јесте борба, а то што је борба не значи да је проклетство и пораз, напротив…
Што се мене тиче већи је грех дићи руке од себе неголи на себе, а толико смо склони том проклетом самосажаљевању да је упитно знамо ли уопште живети, или смо животе свели на акцијску робу широке потрошње?!
Рекох, знам да сам досадио пишући о томе али пишем јер искрено верујем да јесмо народ и мисли и промисли, и не баста нам да нам „даске које живот значе“ буду оне од којих ће нам сковати сандуке…
Разговарам са људима, и кад им се не слуша- причам, и кад би да узмакну- пресретнем их јер разговора нам фали!
Не оних лажних у којима се тобож нешто питамо а и не слушамо одговоре, но истинских, у којима се човек обраћа човеку, ономе крај себе и ономе у себи.
Јесте нам тако како нам је јер једни друге нуткамо страхом, шапућемо, кантаримо да се не отме која реч превише јер може да се догоди, шта?!
Да нас неко чује?
Па и треба, нама зато и владају јер нас не чују!
Да нас чују не би владали већ служили, и у томе је разлика да ли имамо господаре или слуге?!
Не слуге у ономе у ономе робовском смислу, већ слуге како служимо и Господу, и ближњима, и себи…
Скаменим се од беса кад чујем оно: „Мој газда…“!
Па, Србине, брате, ниси стока па да имаш газду!
Ако те ко плаћа- није те купио!
Ако те је нечим задужио- одужи још бољим а не робуј му!
Над тобом је само Господ, не дозволи да те наткрили свака фукара што се пропне на прсте, или те зајаше ко мулу јер си се повио ко папрат!
Народ смо камена и храста а свијамо се ко да су нам кичме сплетене од маслачка…
Нема никаквог „мирења са судбином“ јер нигде нам није записано како ће нам бити већ нам је по рођењу дата и хартија и перо да сами исписујемо, па ако смо вољни да за нама остану празне странице сами смо криви што ће нам се житија преметнути у ролне тоалет папира
Нема никаквог „мирења са судбином“ јер нигде нам није записано како ће нам бити већ нам је по рођењу дата и хартија и перо да сами исписујемо, па ако смо вољни да за нама остану празне странице сами смо криви што ће нам се житија преметнути у ролне тоалет папира…
Борба непрестана, друге нема, али није борба мука, крв и јад но благодат.
Нису бојишта све крваве пољане, но оне бистрине у нама које не смемо дати јер чему очи ако само погнуте глева гледамо пред собом, а страхујемо од завираја у себе?!
Ту, у нама је онај човек о којем певамо као о славним давнинама!
Нису они били бољи од нас већ разговорнији.
Нисмо ми њихова срамота, како нас убеђују, већ њихов подвиг!
Не почивају нам ђедови у гробовима, но у нама, па устанимо више са те самртне постеље у коју смо залегли „помирени са судбином“…
Говори, Србине, побогу, у теби је језик непокорних!
Ни Господ ти није газда но отац, ни Христ ти није господар но брат, па коме ћутиш витеже спуштеног копља?!
Чудо једно, на сахранама се разгрлатимо, ваљда се тамо окуражимо да ће и реч покрити црна земља, а овако- шапат!
Нису нам рамена дата да њима вазда слежемо већ да носимо анђеле на њима…
Ни монашка тишина није ћутња но молитва.
Ни гробна тишина није тајац но глас васкрснућа.
Немаш Господара, Србине! Није њихово од Господа већ твоје! На себе дигни руку само кад се крстиш, а од себе- никада!
Како онда живот да прећутимо, коме ћемо рећи да смо постојали?!
Ко ће рећи да смо постојали?
Фукаре ће нама владати док се не разговоримо!
Кад се упитамо и кад заиста чујемо одговор- њима је крај!
Немаш Господара, Србине!
Није њихово од Господа већ твоје!
На себе дигни руку само кад се крстиш, а од себе- никада!
Два у један
