Крајем јуна, спољни дуг Србије (дуг државе и привреде иностраним кредиторима) достигао је опасну 31 милијарду евра. Само од јуна 2019. до јуна 2020, дуг је порастао за 3,5 милијарде евра. (Готово половина укупног прираста задужења потрошена је на одржавање курса динара.) У последњих двадесет година овако спектакуларан раст дуга у тако кратком периоду виђен је само током финансијске кризе 2008.
У контексту овог драматичног повећања спољног дуга и наставка економске кризе изазване епидемијом ковида-19, неодговорно је и готово надреално да се Србија (управо потписаним Вашингтонским споразумом) обавезала да учествује у градњи пута и пруге Ниш–Приштина. Неко би рекао да је сулудо да се Србија додатно задужује и да о свом трошку гради саобраћајнице које јој нису неопходне. Оне су сигурно потребне Албанцима и НАТО-у, али њихови приоритети се не поклапају са приоритетима Србије.
Политички скептик би рекао да је још луђе инвестирати у политичке пројекте у тренутку када је решавање косовског питање о дугом штапу и када са албанске стране непрекидно стижу груби и провокативни сигнали. За Србију је важно да своје односе са САД унапређује, али не по цену додатног угрожавања своје ионако тешке економске позиције.
Може бити да је претходна скепса сасвим промашена, те да је саобраћајница Ниш-Приштина фантастично исплатива визионарска идеја, и да баш то Србији данас треба. Може бити да је Србија савршено уредила свеукупну инфраструктуру, па је само остало да модернизује још тај занемарени путни правац.
Да би разуверила добронамерне скептике и, добро, понеког злобника, влада би морала стручној јавности што пре да предочи студије исплативости планираних саобраћајница. Било би добро знати ко је те студије правио и ко их је ревидирао. Било би добро знати како и из којих средстава ће се сервисирати кредити које Србија планира да узме за финансирање ових пројеката. Без квалитетних анализа, само државе које су изгубиле разум могу ући у скупе инфраструктурне инвестиције.
У последњих четрдесет година Србија је два пута ушла у дужничку кризу и скупо, прескупо то платила. Као део Југославије, Србија се суочила са дужничком кризом током осамдесетих година прошлог века, кад је била принуђена да репрограмира дугове. У тој деценији, као последица дужничке кризе, просечна стопа раста БДП-а била је око нуле. Србија је тако, са остатком Југославије, изгубила деценију привредног раста. Економска стагнација, стални мањак девиза и честе несташице поједине потрошне робе допринели су расту незадовољства грађана, међурепубличким трвењима и распаду Југославије.
Други пут се Србија суочила са дужничком кризом 2008. Поново је дошло до стагнације привредног раста и Србија је изгубила још једну деценију. Репрограм дугова и још теже финансијске последице ове друге кризе избегнуте су пре свега захваљујући драстичном паду светских каматних стопа. То је чињеница која се олако занемарује, као што се упорно и систематски занемарује малигни утицај високог спољног дуга на привредни раст.
Дужничке кризе се не разрешавају нужно банкротом државе и репрограмом дугова. По цену драстичног резања потрошње и по цену вишегодишње рецесије, државе могу избећи репрограм дугова. Али, чак и када се репрограм дугова и може избећи, не могу се избећи тешке социјалне и економске последице које настају као резултат дужничке кризе.
Ниске глобалне стопе инфлације и сигнали са финансијских тржишта су такви да се још задуго не очекује раст светских каматних стопа. То је фактор због кога се, претпостављам, домаће власти опуштено односе према проблему спољног дуга. Они, може бити, очекују да ће старе кредите, као и до сада, отплаћивати новим кредитима с релативно ниским каматним стопама, те ће на тај начин избећи репрограм дугова и стигму која с тим иде.
Економска историја учи да се ствари могу брзо и неочекивано преокренути, да јефтини новац може пресушити и да се финансијски амбијент може драстично променити. (Крајем седамдестих година прошлог века нико није сањао да би америчке каматне стопе могле достићи ниво од око 20 процената – тај ниво је достигнут средином 1981.) Историја такође учи, да су дужничке кризе плодно тло за све врсте политичких притисака и уцена.
Србија има хиљаду разумних аргумената да задуго одложи инвестиције планиране Вашингтонским споразумом. И ММФ је управо, веома гласно, упозорио да земље у развоју улазе у тежак период и да вероватно предстоји драматична криза дугова. Биће занимљиво видети, у светлу тих упозорења, како ће се делегација ММФ-а (која је управо у Србији) односити према најављеним инвестицијама. Да ли ће се можда, упркос здравом разуму, ММФ ипак претварати да не види какве то опасне последице може имати по економску будућност Србије?
Опрема: Стање ствари
(Политика/Блог Небојше Катића, 7. 10. 2020)
