Мишел Колон
СПЕЦИЈАЛНИ извешатач белгијске телевизије, новинар, Патрик Ремакл, у уводу своје репортаже подсећа да је пре рата било око 12% Срба у Хрватској и да нема више од пет одсто.
Српско питање је „решено“ пошто је, према међународним конвенцијама, граница за признавање „мањине“ одређена на осам одсто што омогућава добијање посебног статуса, школе, права на сопствени језик.
Његова репортажа открива свирепости које су почињене против српских цивила: одсечене шаке и прсти, старци убијени на прагу својих кућа без икаквих знакова борбе… Официри Унпрофора – који не желе да их снимају с лица – говоре о великим заједничким гробницама, посебно у Книну. А зашто Плави шлемови неће да сведоче лицем према камерама? Да ли су добили наређење да не говоре о свирепостима које су починили Хрвати? Више од годину дана касније, два холандска историчара постављају питање саучесништва УН: „У једном парку у Двору на Уни, побијено је готово две стотине беспомоћних избеглица. Данске снаге УН биле су само на три стотине метара удаљене, али су добиле наређење да се не мешају. Наредник Јан Валендорф видео је, кроз двоглед, како је убијено петоро инвалида у дворишту оближње школе. Између 5. и 7. августа, уклоњени су сви трагови масакра, било је шест костурница поред Двора.“
Овога пута, ипак, неке западне земље критиковале су хрватски режим. Како је покушао да се оправда? Тврдећи да се ради о неконтролисаним пропустима или о разумљивим осветама. Лаж. Чишћење није неконтролисано, већ организовано. Систематски, почев од врха.
О томе сведочи извештај Европске уније, опет необјављен, али којег наводи британски новинар Роберт Фиск: „Откривени лешеви припадају нарочито старијим особама. Многи су убијени метком у леђа. Некима је пререзано грло или одсечена глава, други су били осакаћени. Те злочине починили су хрватска војска, хрватска полиција и хрватски цивили.“
ЗА ВРЕМЕ офанзиве, телевизија загребачког режима сваког дана пуштала је војне песме. Посебно ову: „Не покушавај да ми кажеш да ниси способан да убијеш човека, ја знам да ти то можеш. Напред, у историју. Напред, у рат. Слобода има цену, а та цена јесте крв.“ Немачки недељник „Шпигел“ открива да су „сваког сата на телевизији емитоване јуначке слике хрватске војске, пропраћене војним маршевима и патриотским песмама. Сваки пут, обично током неколико секунди, преносили су слике из Другог светског рата, када су немачке трупе уништавале Србе“.
Како би очистио Хрватску, режим је доследно истеривао Србе
из њихових станова…
Додатни доказ злонамерности режима: у септембру, хрватски парламент привремено обуставља примену више чланова „Уставног закона о правима човека и мањина у Хрватској“. Уосталом, резултати терора радују Туђмана који тактично изјављује: „Избеглице су, каже он, отишле тако нагло да чак нису имале времена да понесу ни свој прљави новац и прљаво рубље“.
Чишћење не престаје са окончањем офанзиве. Срби који су остали на лицу места стална су мета, како то указује „Нувел обсерватер“: „У пратњи Плавих шлемова, определили су се за хрватско држављанство и отишли да се упишу код нових власти у области. Кад су документа најзад била у реду, ОУН прати људе кући. Авај, неколико дана касније, кад је једна патрола отишла у обилазак, често је затицала само спаљену кућу и угљенисана тела.“ У октобру месецу, француски дневни лист „Либерасион“ извештава да је 60 до 80% српских добара уништено или спаљено. Она која су неоштећена, конфисковала је хрватска влада. „Очигледно је да Хрватска хоће да буде сигурна да се Срби никада више неће вратити.“
У ДЕЦЕМБРУ 1995. извештај генералног секретара УН открива масовне пљачке и разарање више од пет хиљада кућа. Хрватска влада крије улогу својих војника и полицајаца, пише Бутрос Гали, који процењује да је побегло две стотине хиљада Срба. Односно, више од 90% тог становништва. Оно што нису постигле усташе Анте Павелића, Туђман је остварио.
Али то хрватско „етничко чишћење“ не погађа једино Србе. Године 1993. и 1994, у Босни, муслиманско становништво такође је било жртва страшних злочина које су починиле хрватске снаге. А УН су оптужиле режим у Загребу да је силом депортовао многе бошњачке избеглице. Један немачки дневни лист чак пише, још 1992. године: „Хрватска све више покушава да постане етнички чиста држава. Поступање према муслиманима избеглицама из Босне и Херцеговине даје за право да се помисли да се то ’чишћење’ обавља у договору са владом. Иначе, зашто се одбија улазак муслимана избеглица, зашто се немачке организације жале да у Загребу блокирају помоћ намењену женама муслиманске националности из Босне?“
Чак ни савез, који је наметнуо Вашингтон, између хрватских и муслиманских националиста неће моћи да оконча то чишћење. Као што показују непрестана сукобљавања око Мостара.
СТРЕЉАЊЕ ЗАРОБЉЕНИКА
ПОШТО је Запад одобрио свирепости које је у Крајини починила хрватска војска, ова неће оклевати да прекрши међународне споразуме о рату у својим операцијама у Босни. Месец дана касније, један официр из батаљона „Љуточ“ изјављује: „Немамо ни времена ни средстава да се сада бавимо заробљеницима. У свом напредовању, заробили смо припаднике српских трупа. Они једноставно нису више ту да бисмо вам их могли показати.“
ЗАШТО Туђмана Међународни суд који су основале Сједињене Државе никада није оптужио за све те ратне злочине? И зашто оне, чији сателити могу да открију кутију шибица било где на свету нису никада објавиле сателитске снимке да би откриле костурнице у које је хрватска војска бацала жртве? На пример у округу Слуња, у Крајини.
Године 1991, Немачка је толико била упорна у заштити мањина. Зашто, четири године касније, она блокира расправу у УН о извештају Бутроса Галија који открива потпуно уништење те српске мањине? Жртве наших пријатеља биће предмет огромних медијских кампања, жртве наших непријатеља морају да умру у потпуној незаинтересованости. Још једном, велики морални принципи крију срамне стратегије. Велике силе немају обзира када треба да успоставе и да одрже једну фашистичку власт. Под условом да то буде послушан фашиста. Што је Туђман смешан у својој оперетској белој адмиралској униформи, са махнитом мегаломанијом и склоношћу ка луксузу, са својим књигама са инфантилним образложењима, није битно. Хитлер је такође био смешан.
У току „Олује“ ТВ Загреб је сваког дана више пута емитовала песму „Не покушавај да ми кажеш да ниси способан да убијеш човека, ја знам да ти то можеш. Напред, у историју. Напред, у рат. Слобода има цену, а та цена јесте крв“
„НЕМА граница за дивљаштво, указује члан једне невладине организације, сведок хрватске офанзиве на Крајину. Хрвати су убили једну старицу од 74 године, умотавајући је у рибарску мрежу пре но што су је опасали аутомобилском гумом и запалили. Чак је и српска стока предмет освете. Кравама су биле ископане очи и пресечене тетиве. Практично ниједно село није избегло разарање.”
Како би очистио Хрватску, режим је доследно истеривао Србе из њихових станова…„Ако живите у стану, објашњава нам Зоран Оштрић, из Центра против рата, и ако сте једно вече одсутни, један војник улази у ваш стан, мења браве и настањује се: ‘То је мој стан’. Зовете полицију која одговара: ‘Нисмо надлежни, ради се о војнику’, Обраћате се војном суду, али војска одбија да изврши ту пресуду и ништа се не дешава. У граду Пули, забележена су 52 случаја, а Сплиту неколико хиљада. “
