Интелектуални кајмак одлази да би га, по директиви Запада, замијенили или мигранти или доживотни послушници – двојкаши. Док Србија гори, власт се чешља. Све што око по земљи мајчици види, продаје се или ће бити на продају (…) Потребно је истријебити из система или управо жртвовати најмање двије генерације лоших ђака и у Србији и у Црној Гори и у Републици Српској да бисмо уопште могли да рачунамо на будућност наше дјеце.
Једне сам године, такође концем љета, покрај базена луксузног хотела „Сплендид“ у Бечићима, ја у око камере казао како се мора извршити сјеча кнезова.
Било је то на неком програму у копродукцији телевизије из Србије са телевизијом из Црне Горе, при чему сам ја, наравно, као аутор награђиваног романа, гостовао на позив телевизије из Србије.
Нашао сам се у епицентру Монтенгера на води, у хотелу који је те године био у знаку 007, јер се радња филма „Казино Ројал“ са Данијелом Крејгом као Џејмсом Бондом дешавала (и) у Монтенегру.
Уз неки коктел са кишобранчићем, једним сам оком гледао како је богатима фино, а другим како да препознам што ме водитељка са савршено распоређеним силиконима пита? Јер, зна читалац да су те водитељке лаганих и лепршавих љетних програма наклоњеније стереотипним питањима, премда је ову моју, гле?, занимало и да ли је на мору тешко писати о мору? Па сам, можда први пут, у мало времена опричао, захвалан на питању, како Андрић ништа битно није написао у Херцег Новом, јер му је море, као интелигентни ентитет, стално музло квалитетне мисли.
Ређала су се питања оплемењена одговорима, што сваки водитељ воли да чује, да бих у једном тренутку ја уздигао обрве људима иза камера рекавши како нам је потребна сјеча кнезова да бисмо уопште опстали као народ.
Дакако да сам као човјек коме је држава Србија дала право да може испред имена да стави проф. устао у одбрану школства. Јер, неко поодавно стимулише наше премијере – да стимулишу наше министре – да стимулишу директоре наших школа – да стимулишу све професоре и наставнике – да што бољом оцјеном оцијене ђаке.
Они то чине да нас дебото униште.
Статистика да ликује, а образовање да се копрца у ропцу.
Требало би, казао сам уживо у програму, и касније, много пута пред људима – учинити све супротно, и одмах, ове школске године, направити сјечу маминих и татиних кнезова: све што је заиста за јединицу, одстранити из школе као кукољ, и то поновити сљедеће године, да би се трећа генерација усрала од страха и коначно почела да учи. Тиме бисмо повратили школство, тиме бисмо повратили углед професора, тиме бисмо добили кадар у свим областима, и почели да стичемо будућност.
Сви наставници и средњошколски професори знају да је данашња петица некадашња тројка.
Врапци на грани знају да су министри у de facto Вучићевој влади особе за које је чак и de iure доказано да су фалсификовале докторске титуле, негативан примјер младима, који управо зато што најгори дођоше на мјесто најбољих – хитају из земље све у шеснаест. Интелектуални кајмак одлази да би га, по директиви Запада, замијенили или мигранти или доживотни послушници – двојкаши. Док Србија гори, власт се чешља. Све што око по земљи мајчици види, продаје се или ће бити на продају.
Томе се злу мора стати у крај, одмах.
Дно се у неком тренутку ипак мора да опази, јер је немогуће посртати цијелу вјечност. Србија на наше очи пропада као фамилија чија је глава огрезла у каквом тешком пороку.
Сваки стуб Србије се нахерио, или је пак пукао и пао.
Оде школство, оде здравство, оде судство.
Може ли се изнова нићи судством или здравством? Не. Изнова се може дићи само школством. Јер школство је то које рађа и здравство и судство, а не обратно.
Зато сам у хотелу „Сплендид“, епицентру Монтенегра на води, ја говорио о нужности сјече кнезова.
Потребно је истријебити из система или управо жртвовати најмање двије генерације лоших ђака и у Србији и у Црној Гори и у Републици Српској да бисмо уопште могли да рачунамо на будућност наше дјеце.
Двојка је као оцјена канцер школства. Двојка је јединица којој је наставник, па онда и професор, прогледао кроз прсте, зато што систем то од њега тражи. Ништа теже професору него да кварну јабуку гледа у корпи здравих и сљедеће године.
Када двојка, пазимо, заврши средњу школу, помисли да је могуће студирати, па почесто уз везе упише и факултет. И кад двојка, уз познанства, сексуалне или партијске везе заврши факултет чак – помисли да је могуће бавити се политиком. А двојка је требало да буде раскринкана, још док је била јединица, и одстрањена, да не квари златне интелектуалне јабуке нашег рода.
Двојке по допуштењу са Запада владају Србијом, Црном Гором и Републиком Српском.
Част изузецима, ваља казати, да ми не буде замјерено до конца.
Сјећам се да сам као тинејџер читао гдје јужнокорејске мајке навију сат да би дијете будиле у четири. Требало је поновити градиво. Биле су то године у којима је Јужна Кореја све карте које је имала ставила на образовање. И данас је доминантна економија, с технолошким брендовима које има готово свака забачена српска кућа. Забачена? Да. Јер је и београдска кућа с било којим производом јужнокорејског конглометара самсунг геополитички забачена.
Јужна је Кореја постала азијски тигар. Симболично каже ли се – пришапнула је директору обданишта да обрати пажњу на надарене, да би директору основне школе рекла да маниром ни по корејском бабу ни по стричевима јединицом маркира ко је за одстрел, а исто тако и директору средњих школа. Тиме им је свима држава Јужна Кореја обећала будућност.
Сви ми који памтимо 1999. годину као годину свесрпског уједињења под НАТО бомбама, као и сви исти ми који памтимо године потом као године разједињења поново – знамо у ком грму лежи зец.
Огледној је у овом тексту Јужној Кореји било допуштено да све карте стави на школство што увијек значи прогрес и будућност, за разлику од званичног Београда који нерадо гледа да макар и задњи онај професор, части ради, ученику да јединицу ако овај пак није заслужио прелазну оцјену.
Требало би одмах, од ове школске године, направити сјечу кнезова: све што је заиста за јединицу, одстранити из школе као кукољ, и то поновити сљедеће године, да би трећа генерација почела да учи. Тиме бисмо повратили школство, тиме бисмо повратили углед професора, тиме бисмо добили кадар, и почели да стичемо будућност.
Извор: Печат
