Американци и Енглези инсталирали су у Београду своју колонијалну управу, на чијем челу је Александар Вучић. Он и његова влада добили су задатак да „најзад реше српско питање“
Проблеми су познати и многи српски интелектуалци и национални радници јасно и прецизно су га описали: политичари који воде државу последњих две деценије слабо воде рачуна о националним интересима. Главне снаге и енергију троше на изборну кампању. Владајућа странка и њени коалициони партнери желе по сваку цену да задрже власт и буду похваљени од стране спонзора са Запада, а пре свега из Вашингтона и Лондона. Тако огромна већина становника ове земље не осећају Вучића и његову владу као своју, народну. Од пада Слободана Милошевића Србијом заправо управљају амбасадори Сједињених Држава и Велике Британије, у мањој мери Немачке и Француске. Компрадорска класа у Србији спроводи политику натовског „невладиног сектора“. Влада Србије понижена је у тој мери да наши највиши државни чиновници нису до сервис невладиног, натовског сектора, а пре свега Американаца и Енглеза. Именоване државе Запада у буквалном смислу инсталирале су у Београду своју колонијалну управу. У њихово име Србијом управља Александар Вучић, кога зову „председником Србије“. Једном речју, држава Србија је деградирана у колонију какве су, на пример, постојале у 19. веку у Африци. Он и његова влада добила је задатак да „најзад реши српско питање“. Како? Да српски народ заувек престане да буде „реметилачки фактор“. Нашем народу намењена је судбина Индијанаца или „абориџина“ Аустралије. Једном речју, од Запада смо осуђени да нестанемо. А преостали мали део Срба биће сатеран у „резервате“. Овде ће нас туристички водичи показивати богатим и ситим туристима са Запада, баш као што се данас организују сафарији на дивље животиње у неким афричким националним парковима.
Ову политику расрбљивања спроводиле су османлије, затим, нарочито од 17. века, Млечани, на подручју Далмације и данашњег простора црногорског приморја. Радили су то систематски и упорно, да Србе потурче или поунијате, а далеко бројнији су примери тако што су Србе покатоличили, што је чинила Венеција, Аустрија и Угарска. Ову политику однарођивања српске елите од конца деветнаестог века спроводио је и Лондон, а данас нарочито Вашингтон. Као крајњи резултат овог вишевековног процеса, од однарођених Срба створене су нове нације: Хрвати, босански муслимани – данас их зову „Бошњаци“ – Македонци и Црногорци. После Другог светског рата Хрват Јосип Броз велики део Срба претворио је, како рекосмо, у „Црногорце“, „Македонце“, али, што мало ко зна и говори, и у „титовце“.
Да Србија нема народну власт већ колонијалну управу најбоље се види у вођењу економске и културне политике. На пример, држи се вештачки висок курс динара. Тиме се стимулише увоз робе пре свега из Немачке, али и других богатих држава Европске уније, а истовремено се гуши домаћа производња. Ово се најјасније види у пољопривредној политици. Довољно је да уђете у било коју самопослугу у Србији, па да видите порекло пољопривредних производа. Уместо да Србија стимулише производњу хране, она са јевтином купљеним еврима купује у земљама Европске уније кромпир, месо, воће, поврће, вино, сиреве, те тиме уништава производњу хране у Србији. Корист од овога има само увозна мафија из Београда блиска режиму, као и ЕУ. Није тачно, какo у више наврата рече председник Вучић, да су Срби лењи. Највећи део пролећа и лета проводим на селу и тврдим да је наш сељак веома марљив, ради дванаест и више часова дневно, нема ни дана годишњег одмора, а откупна цена меса, кукуруза, млека, малина и осталих пољопривредних производа бедна је и понижавајућа. Једним словом, држава дестимулише српског сељака, а стимулише увоз пољопривредних производа из Европске уније. Словом, влада Србије систематски и успешно већ годинама уништава наше село и српског сељака.
Ако председник Србије већ говори да је неко лењ, онда су то свакако функционери његове владајуће странке, који без знања, потребног радног стажа и искуства често постају највиши државни чиновници, па и министри. Угледни српски привредници и банкари много пута су казали да реалан курс динара према евру треба да износи најмање две стотине динара. Тада би српска храна била знатно јевтинија и сељак би био мотивисан да је производи. Истовремено не би имали случајеве да се наше продавнице препуне прехрамбеним производима из Европске уније. На српским њивама сељаци често нису убрали, на пример, кромпир или кукуруз, јер је Србија увезла огромне количине ових производа из ЕУ. Пословним људима из Европске уније даје се привилегија и страни привредници могу да добију дотације које практично значе бесплатну радну снагу.
Национална културна политика не постоји – заменила ју је неолиберална идеологија слободног тржишта и Сорошевог „отвореног друштва“. Из буџета Србије финансирају се само они филмски пројекти, у театру или у литератури, који промовишу глобалистичку, трансродну идеологију, непријатељску према српској традицији и култури. С друге стране, српски народ је једини у Европи који, на пример, нема национални музеј, односно, не постоји Музеј српског народа! Државу ни данас очевидно просто то не интересује. Постоји Музеј геноцида, који је створен у титоистичко време и имао је задатак да фалсификује историју: да Хрвати избегну одговорност за геноцид који су починили током Другог светског рата против нашег народа и да истовремено умањује српски жртве. Тим задатком тај музеј бави се до данашњег дана. Довољно је да погледамо да је на челу Музеја човек, Дејан Ристић, који нема нити један озбиљан научни рад. Он просто представља увреду за српске жртве. Исто може да се каже и за владику Јована Ћулибрка.
О злочинима титоваца и њихових слугу над Србима од 1941. до 1946. до данас се ћути. Једни радови на ту тему написани су од стране српске политичке емиграције. Последњих година има неколико аутора из Србије, Републике Српске и Црне Горе који се баве том темом. Но, државни медији у Србији потпуно игноришу те радове.
На војном плану Србија формалноправно није, али практично јесте члан НАТО савеза и често учествује у заједничким војним вежбама са Американцима, Енглезима и осталим чланицама тог војног блока. Преко „саветника“ из америчке и британске армије наша војска и полиција потпуно је под њиховом контролом. Пријатељство с Русијом и Путином чисто је декларативне природе и појављује се само пред изборе, како би се „Вучић могао сликати са Путином“, да би тако добио изборе. Велика је одговорност Москве што је до сада пристајала да учествује у тој антисрпској игри. Колико видим, на предстојећим изборима у Србији веома су мали изгледи да видимо на телевизији Вучића како се рукује са Путином. То је, ето, последњих година једна од ретких позитивних политичких промена.
Вештачки се придаје значај мањинским и маргиналним групама, попут феминистичких покрета, „LGBT“ и сличних „невладиних организација. Њих, уосталом, нико не угрожава, већ се вештачки подгрејава клима о наводној угрожености тих група. Истовремено, о стварним проблемима српске нације, као што је демографски, дакле, изумирање нашег народа, уопште се не говори. Српска влада и „невладин сектор“ годинама раде против виталних интереса наше државе и за те активности ngo бива одлично плаћен из буџета Србије. Истовремено, мајке са већим бројем деце примају бедне новчана примања. Породицама погинулих српских хероја, на пример са Кошара, држава није обезбедила ни најосновније потребе, као што су стан или школовање деце. С друге стране, они који су године 1999, на пример, први побегли на Запад, осуђени су као дезертери, а после пуча у октобру 2000. године, уз помоћ НАТО-окупатора, не само да су могли некажњено да се врате у Србију, већ су заузели најважнија места у држави, дакле, и у војном министарству одбране и полиције. Маја Поповић, министар правде, рецимо, била је судија Првог општинског суда 1999, разрешена са јавне функције јер је за време НАТО агресије побегла из земље. И уместо да буде кажњена, награђена је, и, ето, постала и министар!
Клеветање српског народа почело је од године 1945. Та политика била је службена државна идеологија од стране Хрвата Јосипа Броза. Титоизам је то радио прикривено, правдајући то борбом против „великосрпског хегемонизма и шовинизма“, односно, паролом „Слаба Србија – јака Југославија!“ После распада Југославије ова политика блаћења српског народа спровођена је отворено. Врхунац представља бомбардовање Србије године 1999. Реч је о перверзном иживљавању НАТО војног блока, који броји преко пет стотина милиона људи, против једног малобројног народа, који није никога напао, већ је само желео да брани своје, те да живи у миру и слободи. Србофобија је од године 1990. постала службена политика Запада. О Јеврејима и њиховом страдању говори се свакодневно, а у сваком европском граду постоје огромни музеји „Холокауста“ посвећени страдању Јевреја. О страдању Срба чак ни у Београду не постоји нити најскромнија изложба. Слична је ситуација у Русији.
Запад нас – а, ево, данас видимо то се догађа и Русима – не прихвата као своје, већ третира као туђе, јер не припадамо њиховом католичко-протестантском цивилизацијском кругу. Неки би ме овде критиковали, јер, ево, Грци, Бугари и Румуни су православни, а ипак су те државе чланице НАТО војног блока и Европске уније.
Румуни су примљени у ЕУ и НАТО јер су русофоби. Бугари су у Првом и Другом светском рату били немачки савезници. Грчка није примљена у Европску унију и НАТО јер је православна и наследник Византије, већ зато што су на старом грчком језику стварали Хомер, Сократ, Парменид, Аристетел, Еурипид, Софокле… Највећи уметници и философи са Запада створили су генијална дела, тврдећи да су главно надахнуће налазили у античкој Грчкој. Енглески песник Лорд Бајрон чак је и погинуо ослобађајући Грчку од вишевековног турског ропства. Велики немачки песник Хелдерлин своје узоре видео је у старој Грчкој. Енглески философ Бертранд Расел написао је „Историја философије Запада“ и доказао да она свој извор има у античкој Грчкој. Немачки философ Мартин Хајдегер своје идеје црпео је из дела грчких умова попут Протагоре, Хераклита и Платона.
Српска заветна идеја јесте Косово, а она укључује и идеју уједињења свих српских земаља. Аустроугарска политика у 19. веку, а титоизам после 1945. године, били су кобни по наш народ. Они су упорно и систематски радили на дезинтеграције српске нације. Нарочито је у титоистичкој Југославији урађено много на том пројекту. Тако су од Срба у Јужној Србији створени „Македонци“, од Срба-муслимана постали су „Бошњаци“, а потомци Петра Цетињског и Његоша данас говоре не само да нису Срби, већ тврде да су их „Срби окупирали“.
У освајању српских земаља освајачи не би имали дугорочног успеха да се међу нашим народом није нашло много оних који су били спремни да се због неке личне користи однароде. О потурицама говоре бројне српске народне песме. Нарочиту окрутност према нашем народу показали су јаничари. Они су у дечјој доби били отети од српских родитеља, васпитавали су их у исламском духу и били су немилосрдни према хришћанима – као да су тиме желели да у себи убију своје српско порекло. Познат је лик Михајла „Миће“ Латаса. Он је православни Србин, рођен 1806. у личком селу Јања Гора. Иво Андрић описао га је у роману „Омер-паша Латас“. Сличан процес – по мем мишљењу до данас недовољно истражен – одвијао се са Србима комунистима. Чини ми се да је далеко бољи назив „титоисти“, јер међу српским комунистима био је не мали број часних људи који су веровали у ту идеологију, а неки од њих Јосип Броз је убио, или их послао на робију, рецимо, на Голи оток. Од године 1941. до конца 1946. управо су ови „титоисти“ клали Србе по Херцеговини, Црној Гори, Лики и Србији, да би доказали да су се исписали из српске нације, како су то радили потурице у Босни и покатоличени Срби у Хрватској.
Данашња власт у Београду наставља политику османлија и Тита у погледу однарођивања Срба. Ово се види по томе да Александар Вучић и његова влада нити једном није протестовала на прогоне Срба и СПЦ у Црној Гори, Хрватској, Македонији и на Космету. На патње Срба остају неми не само влада Србије, већ и врх СПЦ и неки чланови САНУ.
Александар Вучић
Резултати политике Александра Вучића поражавајући су по државу Србију и катастрофални по наше националне интересе. При том он подмуклом пропагандом обмањује грађане Србије, сеје раздор и апатију међу Србима и наставља да уверава народ да његова политика капитулације даје најбоље могуће резултате. Медији у Србији последњих десет година интензивно шире малодушност и раде на томе да систематски деморалишу српски народ. Вучић нас непрестано убеђује да је сваки отпор бесмислен. Због чега је Александар Вучић говорио о злочину у кафићу Панда у Пећи? Он тврди да су српску децу побили сами Срби, а не Шиптари. Где су докази за такву тврдњу? Ако нема доказе – а нема их – онда је то клевета. Ко је убио Оливера Ивановића и Владимира Цвијана? Могао бих да набројим још десетак примера. Запањује очигледна мржња према Србији коју Александар Вучић упорно, годинама показује. На Косову је Вучић Шиптарима све дао: и личне карте и судове и тужилаштво, међународни позивни број, Трепчу, Газиводе, саобраћајне дозволе, регистарске таблице, земљишне књиге и катастар. Срби од тог ништа нису имали.
Многи су већ пожурили да виде Каталонију као нову независну и суверену државу. Шпанија, стара и озбиљна империја, међутим, радила је одлучно, без нервозе и журбе – и заузела чврст став. Данас, ево, нико више не спомиње независност Каталоније. Зар то не би могло да нас нечему научи? Поводом Вучићеве примедбе како је Србија због Русије изолована на Западу јер, ето, није пристала да јој уведе санкције, пронашао сам духовит коментар у једним руским новинама: „А что раньше были союзники Сербии в странах НАТО, это когда они бомбили Белград, что-ли?“ Или, да то кажем на српском, да вратим у оквир времена – дакле, када је Слободан Милошевић од „касапина на Балкану“ од стране Запада био промовисан у „гаранта мира на Балкану“. И шта би? Недуго потом Београд и Србија били су бомбардовани од стране Сједињених Држава и њихових савезника, који се свету представљају као шампиони демократије и људских права.
Недавно је високи чиновник Русије, „губернатор Курганской области“ Вадим Шумков предложио да Србија затражи да постане део Руске Федерације. Када би председник Србије, на пример, у разговорима са Бриселом, казао: „Преговарамо већ више од деценије о уласку Србије у ЕУ. Без резултата. Колико још да чекамо? Видимо да нас нећете. Ако нећете ви, хоће нас Руси!“ Убеђен сам да би се како у Бриселу, тако и у Вашингтону према Србији одмах понашали другачије, са више уважавања. Овако, када влада Србије годинама понавља „Европска унија нема алтернативу“, онда се, природно, никоме у Бриселу ни не жири.
СПЦ
Она је последња српска институција која се супротстављала дезинтеграцији српског националног простора. Од смрти патријарха Павла наша Црква нашла се у великој кризи. Створена је Македонска православна црква и то уз подршку патријарха Порфирија и већине владика. Сличан процес кренуо је и у Црној Гори: да се Српска цетињска митрополија одвоји од СПЦ, а потом да и она постане аутокефална.
Аустроугарска, затим двојица Хрвата, Анте Павелић и Јосип Броз, радили су на томе да се формира црногорска нација. Да се избрише српска културна свест у Црној Гори, Тито је срушио Његошеву капелу на Ловћену као симбол постојања Срба на том простору. Броз је само урадио оно што су у Првом светском рату учинили аустријски окупатори, а чији је он био верни поданик и подофицир. Тако су аустроугарска, Павелићева и Брозова идеологија идентичне: српско је по њима само Србија, односно оно што се налази у границама Преткумановске, односно, авнојске Србије. Павелић, Туђман и данашњи хрватски медији никада не говоре „српски“, већ само „србијански“. А то, онда, значи да „србијански“ значи грађанин Србије, а по националности они, природно, могу да буду Шиптари, Мађари, Румуни, па и Срби. Зато данас и немамо „српску војску“ већ „војску Србије“. Логично, јер ова власт према Србији наставља политику Аустроугарске, Анте Павелића и Јосипа Броза.
Црква нису само владике, црква смо сви ми, који нисмо равнодушни према судбини свог народа и СПЦ. Зато није чудно да се данас све више спомиње патријарх Павле. Како је било могуће да после патријарха Павла СПЦ падне тако ниско?
А шта чујемо од Патријарха Порфирија? „Ја сам за мир, за слогу међу народима, за разговор са другим религијама. Треба опростити. Ја сам против рата, против мржње…“ Или, како је неколико пута изјавио у хрватским медијима: „Rekao sam i ponoviću – Zagreb i ja se volimo javno, a sada ću dodati Hrvatska i ja se volimo javno, ma koliko to nekome smetalo njegov je problem. Volim sve ljude Hrvatske bez obzira kom narodu pripadali. Ne očekujem apsolutno ništa zauzvrat“. Слушам и не могу да верујем. Шта то прича Патријарх? Па ко је за рат? Ко паметан може да се залаже за мржњу међу народима и религијама? Оставимо те уопштене, празне политичке фразе! Да видимо како ствари заиста стоје? Да ли је патријарх Порфирије икада покушао да уложи протест код хрватске владе и судова, јер људи и данас робијају у Хрватској и то сам зато што су Срби. Да ли је он писао Светском савезу цркава, јер је хиљадама Срба одузета имовина и станови у Хрватској? Кад се „Загреб и ја волимо јавно“, шта онда не искористи ту љубав да се достојно обележи концентрациони логор за српску децу у Јастребарском? Зашто српски патријарх умањује српске жртве? Да ли је његова љубав према Загребу и Хрватској толико снажна да остаје слеп на српске жртве. Зар патријарх Порфирије и владика Јован Ћулибрк не виде да тиме чине светогрђе, јер оправдавају НДХ, а умањују српске жртве? И најзад, могу ли се они после свега уопште звати „српским јерарсима“?
Запањује незнање патријарха Порфирија. Кад, на пример, тврди да су се усташе исписале из људског рода, јер они не припадају хрватском народу и Хрватској, он изговара историјску неистину. То да се злочинци именују искључиво као „усташе“, то је једна од подвала титоизма Србима. Патријарх Порфирије дакле преузима титоистичке лажи! Титовци чак нису говорили ни „хрватске усташе“. Усташе звали су се и Срби, који су против Турака подигли Невесињски устанак године 1875! На жалост, на ову подвалу насели су многи Срби. Па, ево, и патријарх српски Порфирије. Сем тога, председник Туђман победио је на изборима управо с идеологијом Анте Павелића. А и данас ХДЗ побеђује на демократским изборима у Хрватској и то са идеологијом НДХ. Као што видимо, „хрватске усташе“ уопште се нису исписале из хрватског народа, већ њихову идеологију хрватски народ и данас прихвата као своју и бира их на слободним изборима! Да ли је патријарх Порфирије наиван, или не познаје историју – или је нешто треће у питању? Не. Ваља казати јасно и гласно: У убијању Срба нису учествовале само хрватске усташе, већ цео државни апарат НДХ: војска, полиција, хрватске усташе, римокатоличка црква, министарство спољних послова и правде. Сем тога, НДХ није била никаква „такозвана“, већ је то била држава са свим атрибутима државе, призната од осам држава света, имала дипломатске представнике у више европских држава, војску, полицију. Загребачки универзитет радио је и током Другог светског рата. Бакарић и Тито, да би Хрвате спасли од процеса денацификације, говорили су о малој групи усташких терориста, који су године 1941. стигли у Хрватску у „три камиона“!
Уместо што патријарх Порфирије прича сладуњаве приче, како воли све људе света, да никога не мрзи и сличне фразе, што се не позабави, рецимо, уништавањем српских књига у Хрватској? Да ли СПЦ зна колико је приближно српских књига уништено у Туђмановој „демократској и европској“ Хрватској? Највећи злочин на пољу културе после Другог светског рата десио се од 1991. до 2010 и то у Хрватској. С којим Загребом је Порфирије „у љубавној вези“?
Слично се поновило у Украјини: „За последњих десет месеци, по наредби кијевског режима“, уништено је једанаест милиона руских књига“, рекао је 8. фебруара 2023, представник Русије при УНЕСКУ. Варварски чин кијевског режима није изазвао никакав протест на Западу. То сам и очекивао. Али изненађује да о уништавању српских књига у Хрватској ћути власт у Београду и врх СПЦ. У уништавању српских ћириличних књига нису учествовале усташе, већ данашња „демократска, европска“ Хрватска, чланица НАТО пакта и ЕУ. Како да не воле Порфирија кад говори о стварима које никога не обавезују и ништа не значе.
Срби с Космета упутили су писмо патријарху Порфирију: „Обраћамо Вам се по трећи пут, и овога пута у крајњем очају, али ништа мање одлучни да се боримо за Косово и Метохију и да у тој борби сведочимо истину.“ Ни после трећег писма Патријарх није нашао времена да одговори да писма Срба са Космета, нити да их прими. Зато делује сасвим неубедљива тврдња Порфирија да „Цркву нико не треба да учи шта значи Косово за Србе.“ Има ко да нас учи. То су Срби са Космета, који својим животима сведоче о томе да је то српска земља.
Владика Јован Ћулибрк бави се злочинима у време Недићеве Србије, а посебно га интересује логор Сајмиште. Притом заборавља да спомене да тај логор није био у Недићевој Србији, већ на територији тадашње НДХ. И владика Јован Пакрачки не само да умањује број жртава у Јасеновцу и другим стратиштима где су Срби мучени и убијани, него исмејава једног Гидеона Грајфа, Јеврејина. Његово истраживање је за сваку похвалу, јер хрватски историчари све наше књиге називају српско претеривање, па је ово истраживање из Израела веома битно. Хрватски медији хвале изјаву Ћулибрка како у Јасеновцу није убијено 700 000 Срба. А да ли Ћулибрк сме да каже како током Холокауста није побијено 6 000 000 Јевреја? Порицати ову бројку кажњиво је по закону у Немачкој и у многим другим земљама, премда постоје озбиљни радови, па и од самих Јевреја, који доказују да су ове бројке нетачне. Сви који се озбиљно бавимо тим проблемом знамо како је дошло до бројке од 6 000 000. Руси су тек ослободили Аушвиц и одмах су се појавиле прве процене од један и по до шест милиона. Јеврејске организације одмах су прихватиле ову последњу бројку, а тек су онда почеле да истражују и доказују исправност те цифре. Колико сам погледао последњи извештај из јерусалимског музеја „Јад вашем“, до сада су пописали нешто преко два и по милиона јеврејских жртава.
Медији из Београд, чији су власници Американци или Немци, много простора посвећују не само патријарху Порфирију, него и епископу Јовану Ћулибрку, нарочито када прича о падобранству и рок музици. Београдски натовски „невладин сектор“ посебно је склон српском епископу за Немачку – Григорију. Бележе се његове изјаве о јоги, теретанама, подрумима вина, само никако да говори о православљу и светосављу.
Суштина православних цркава и није у томе да се непрестано мења према хировима времена и моде. Та, она је и опстала преко хиљаду година управо зато што је конзервативна и ортодоксна. Српска православна традиција и Свето предање Светих Отаца јесте суштина СПЦ. А шта је са Косовом? Патријарх и владике ћуте. Да ли сте ви, епископи СПЦ, чули за Косовски завет?
Како да назовем понашање патријарха и споменутих епископа СПЦ? Паде ми на памет књига Томаса Мана: Bekenntnisse des Hochstaplers Felix Krull. Жао ми је што то морам да кажем, али не могу да нађем дугу реч већ да су се они управо то: срозали на ниво „хохштаплера“! Једини начин да се изађе из такве ситуације јесте да верни народ и свештенство одано учењу Светог Саве покрене поступак да се патријарх Порфирије и владике Сергије, Григорије и Јован Ћулибрк искључе из СПЦ. Нисам стручњак за црквено право, али знам да је и у прошлости било таквих покушаја и да су неки од њих уродили плодом. На пример по питању грчких свештеника „фанариота“, који су у 18. и 19. веку пљачкали народ, нарочито у Босни, често немилосрдније од самих Османлија.
Где видим излаз? Проблем Србије број један јесте демографија. Ако не зауставимо драматично изумирање Срба, све остали напори постају бесмислени. Јер, за кога ми стварамо и градимо?
Један од најпопуларнији снимака који ових дана круже друштвеним мрежама: два момка стоје пред банкоматом, но не подижу новац, већ дипломе. Које? По жељи. Изабрали су диплому правног факултета и – подигли с банкомата, управо како се подиже новац. Без образовања у националне културне политике ниједан народ, ниједна држава нема будућности. На образовање и културу у Европи само Албанија даје мање новаца од Србије.
Кључно питање: ко ће штитити Србе на Космету? Зар они који су нас бомбардовали пуних 80 дана? Немци нам нису никада били наклоњени, па нису ни данас. Ово исто можемо да кажемо и за Енглезе и Американце. Но, дуго је владала илузија да су нам Французи ипак наклоњени. Овде људи мешају неке приватне везе са државном политиком. Зато су они после Првог светског рата подигли Споменик захвалности Француској. Ја бих ово пре назвао Споменик српске наивности, срамоте и глупости. Сада, када је француски амбасадор у Приштини изместио српски споменик из Првог светског рата, време је да Срби најзад уклоне споменик Захвалности Француској из Првог светског рата. У свим преломним тренуцима у 19. и 20. веку Французи су увек били на страни наших непријатеља – од Првог српског устанка, када су подржали Турску, па до 1999, кад су с Американцима и Енглезима бомбардовали Србију. Можемо да подигнемо споменик појединцима: Французима, Шкотима, Енглезима, па и Немцима, који су урадили много на пружању помоћи нашем народу.
А ако уопште можемо да подигнемо споменик некој нацији, онда то може да буде само Русима. Без њихове помоћи – нарочито од 18. до 20. века – вероватно не би било ни нас, ни српске државе. Можемо да се ослонимо само на оне који су наши проверени пријатељи, односно, да су били са српским народом у прошлости када нам је било најтеже. Једино су Руси у 19. веку слали своје војнике и добровољце, те су тако помогли Србији да се ослободи вишевековног турског ропства. Немци, Французи, а нарочито Енглези у то време увек су подржавали османлије. Руски цар Николај Први запретио је 1916. да ће потписати сепаратни мир с Немачком ако Савезници не евакуишу изгладнелу српску војску с албанске обале. Такође је чињеница да су Енглези и Американци на власт у Србији довели србофоба Јосипа Броза. Англосаксонци су бомбардовали Београд на Васкрс 1944, а тај исти „подвиг“ поновили су и бомбардовањем Србије на Васкрс 1999.
Можда у данашњој ситуацији може да нас охрабре речи немачког песника Хелдерлина (Hölderlin): Wo aber Gefahr ist, wächst das Rettende auch („Тамо где је опасност, тамо такође расте и спасоносна нада“, превео Н.Ж.). На крају, још једна нимало безначајна чињеница: војна сила Американаца и Енглеза није више ни близу тако неприкосновена и убедљива као што је то био случај са годином 1999. „Pax Americana“ и једнополарни свет данас, године 2023, дефинитивно припадају прошлости.
Примедба: Овај текст написао сам на молбу политичке странке „Двери“. Oбјављен je у зборнику радова на тему СРПСКО НАЦИОНАЛНО ПИТАЊЕ ДАНАС, у Пироту, 2023. године
Наслов и опрема: Стање ствари
