Авион „Ер Србија“ стигао је тачно према реду летења, у девет пре подне. Тако је меко приземљио, да готово нисам ни осетио када је дотакао писту берлинског аеродрома „Тегел“. Пасошка контрола протекла је брзо, без икаквих проблема, а полицајац се на крају, када ми је вратио путну исправу, захвалио с кратким „данке“.
Кренувши из Београда, неки моји познаници плашили су ме да ћу вероватно морати да идем у карантин, самоизолацију, или да барем треба да понесем лекарску потврду да „немам корону“, а да тај докуменат не сме да је старији од 48 часова. Ништа од тога. Просто сам се брзо нашао изван аеродромске зграде и нико ме није ништа питао: ни одакле долазим, а ни где ћу у Берлину да боравим.
Пут од аеродрома до стана најстарије ћерке удаљен је неких седам километара. За исту удаљеност кроз Београд треба ми по правилу тридесет до четрдесет минута. Иста раздаљина кроз Берлин траје аутом око петнаестак минута. Саобраћај је просто боље организован. Улице су широке, постоје два прстена аутопута који опасују град. Сем тога, поред аутобуса – трамвај саобраћа само у источном делу града – немачки главни град има метро и градску железницу. Они савршено функционишу и то у такту од десет минута. Тако, премда је по броју становника три пута већи од Београда, колапс у градском саобраћају јесте веома ретка појава.
У тој вили, у берлинском делу града који се зове Груневалд, проживео сам близу тридесет година. Идући дан прошетах се до оближњег обданишта у улици Bismarckallee 23. Две васпитачице још увек раде и, разуме се, сећају се, када сам с децом долазио у забавиште. Чини ми се да су се веома обрадовале нашем сусрету. И уопште, Немци у друштву знају бити веома пријатни, гостољубиви и срдачни. Позвале су ме на кафу.
Приметио сам да на улици маске носи можда пет процената. И то углавном старији људи. У продавницама сви носе маске. Пре три дана посетих једног берлинског пријатеља. До његовог стана стигох аутобусом. У градском саобраћају маске су обавезне. То непрестано чујете преко разгласа: „Ако не носите маску, платићете казну од педесет евра.“ Нагласак је на „Pflicht“ („дужност“). Док је ношење маски у продавницама само „Empfehlung“ („препорука“).
Протест у Берлину против ношења маски (Фото: Ројтерс)
Мој берлински пријатељ има равно девет стотина евра пензије. Каже да му је то сасвим довољно да пристојно живи. Пошто се сматра да је он „социјални случај“, онда му држава добрим делом плаћа кирију. Храна у Немачкој је јефтина, што важи и за одећу и обућу. Чак може месечно да уштеди најмање сто евра, а то значи за годину дана има на располагању неких хиљаду и две стотине евра и то не морајући да гледа баш на сваки евро. Прошле године је, рецимо, уштедео око хиљаду и пет стотина евра и за тај новац могао да летује у Грчкој три недеље. И није све потрошио. А шта тек да кажем за једног мог другог берлинског доброг познаника, чија пензија износи око две хиљаде евра!
На улици сам често чуо српски језик и то више у деловима Берлина као што су Вединг и Кројцберг, где је концентрација странаца знатно већа него у Груневалду или Шарлотенбургу. Случајно сам пре два дана упознао једног младог човека из Крушевца. Стигао је тек пре три године и већ се, чини се, добро снашао. Пошло му је за руком да пре неколико месеци „среди папире“ за жену и двоје мале деце. Једно иде у обданиште а друго је тек кренуло у школу. Каже да у Немачкој још увек има посла за свакога ко жели да ради. Нарочито се траже мајстори за све грађевинске послове од зидара, тесара и молера, па до електричара и водоинсталатера. Жене лако налазе послове ако су медицинске сестре, а нарочито неговатељице у старачким домовима.
Зашто је напустио Србију?
Груневалд (Извор: berlin.de)
Ево његовог одговора: „Да ли је уопште потребно одговарати на такво питање? Каква је то земља где су готово сви министри и високи државни чиновници купили универзитетске дипломе, а неки и докторске титуле? А зна се да неки од њих нису завршили ни средњу школу. Један министар је био керамичар, други магационер, а министар здравља познатији је у народу под именом „Доктор смрт“. У време мојих родитеља на власти су били „јуловци“. Кад су срушили Слобу, сви су ,јуловциʻ постадоше ,СНС-овциʻ. Дакле, исти људи – или њихова деца – који су владали Србијом осамдесетих или деведесетих година прошлог века и данас заузимају водеће положаје у политици, привреди и медијима. И сада ми неко каже да се ,слободним изборимаʻ може променити власт!“
Док смо седели у кафићу, управо су стигли двојица његових пријатеља, један из Новог Сада, а други Рус из града Чељабинска. Овај из Новог Сада лакше је средио све документе. Премда је Србин, нашао је неку прабаку, наводно Мађарицу, положио испит из мађарског језика и тако добио мађарски пасош. Тиме је стекао право да ради у било којој земљи Европске уније. Каже да је то масовна појава у Бачкој.
Зашто је Рус стигао у Немачку? Видим да прилично разуме српски. Дружи се готово свакодневно с овом двојицом Срба, а ако сам их разумео, и ортаци су у фирми коју су недавно основали. Каже да су разлози готово исти као и код ове двојице Срба: „Желание создать достойное будущее своим детям.“ („Жеља да својој деци обезбедим достојну будућност.“)
А шта је с Путином? Ево одговора овог младог човека: „Путин? Лет 10 назад, я им гордился, лет 5 назад, перестал ему верить, а теперь он раздражает. Молодёжь бежит от позорной жизни. Нет будущего в России. Зарплаты и пенсии на уровне африканских стран, вся страна погрязла в коррупции, все развалено. Хочу и родителей к себе перевезти. Я боюсь своего государства, больше чем всех исламский террористов.“ („Путин? Пре десет година био сам поносан на њега, пре пет сам му престао веровати, а данас ми иде на живце. У Русији нема будућности. Плате и пензије су на разини афричких држава, сва држава огрезла у корупцији, све је растурено. Намеравам овамо довести и родитеље. Своје државе се бојим више од свих исламских терориста заједно.“)
Владимир Путин (Фото: Кремлин.ру)
И ови Срби и овај Рус тврде да није проблем у људима, већ у систему. Како они, странци, ето, могу лепо живети у Немачкој, а не могу у сопственој земљи? Па просто, јер немачки систем омогућава свакоме ко жели да ради, да нормално и добро живи. У Русији и Србији то није могуће, јер корумпирана и криминална власт у Москви и Београду просто не дозвољава способним и пристојним људима да на частан начин зарађују кору хлеба. Сва тројица су нарочито неколико пута поновила ову мисао: „У Немачкој најзад можемо да живимо као људи, а наша деца овде имају обезбеђену будућност.“
То су први утисци града, у коме сам, како рекох, боравио неколико деценија. Није, дакле, обавезно ношење маски на отвореном. И уопште, чини ми се да су људи у Берлину далеко опуштенији него у Србији, љубазнији и видео сам много више добро расположених, па и насмејаних лица него у Београду. А на основу ових првих импресија (пре, ево, девет дана стигох у Немачку), чини ми се, није тешко пронаћи разлог зашто је то тако.
