Лекар Волфганг један је од најтраженијих у главном граду Немачке. Он јесте педијатар, но код њега долазе и старији. Или, како у шали каже: „Моји пацијенти су у доби од једне до сто и једне године“.
Погледао је моју четворогодишњу унуку, питао због чега сам дошао и наставио: „Ништа је не боли? Па што сте је онда довели? Педијатар сам двадесет година и видим да је дете здраво као дрен. Будите благодарни Господу што имате здраву унуку.“
Волфганг је приметио да сам био помало изненађен па и збуњен те, добронамерно, наставио: „Ово нарочито често понављам младим женама, трудницама. Долазе код мене само тако, да их прегледам. А ја их питам: Да ли су ваше баке и прабаке као труднице долазиле код лекара? Нису. Па шта онда ви долазите? Да ли сте ви глупље од њих? Долазите код гинеколога, јер се неки паметњаковић сетио да трудница треба да иде код лекара после десет недеља трудноће, па после три месеца – и тако редом. То је потпуно бесмислено. Ако се жена добро осећа, то је тачнија дијагноза од свих лекарских налаза. Непрестано понављам својим пацијентима: Верујте себи, својим осећањима, својим инстинктима, а мање медицинским апаратима! Што сте ређе код лекара и у болници, то ћете дуже бити здрави! Ето вам формуле за дуг живот!“
Своју децу Волфганг није вакцинисао и подржава родитеље који одбијају вакцину за бебе. Његова деца су данас одрасла – једно од њих студира медицину – и никад нису била озбиљно болесна. Неке користи од те вакцине Волфганг не види, али зато може да изазове озбиљне здравствене проблеме. Због тог става веома је цењен код младих родитеља.
Како објаснити, да код једног доктора можете да дођете на ред одмах, а код другога морате да чекате на ред два, или чак и неколико месеци? Па, по истој логици као и код неког мајстора, без обзира да ли је столар, електричар или водоинсталатер. То је опште позната чињеница. Ко је добар мајстор свог заната, до њега није лако доћи. Таквом обично и не треба телевизијска реклама. Његову славу преносе његова дела. Ако пацијент, рецимо, каже комшији: „Био сам код једног стоматолога, одлично ради, а није претерано скуп“, ова кратка информација је довољна.
Тако је и са Волфгангом. Лекарску ординацију добио је од свог оца. И деда му је био лекар. Од њих је наследио и вилу у најотменијем делу Берлина. Укратко, није под притиском, као већина његових колега, да, на пример, отплати кредит за ординацију, или, како Волфганг рече: „Не зависим од фармацеутских фирми. Још као студент четврте године медицине, куцали су на врата представници фармацеутских компанија и нудили ми, рецимо, ՚конгрес лекараʻ на острву Криту или Ла Гомери (Канарска острва). Замислите, школујете се од студентског кредита, а онда дође неко, као да је Божић Бата, и каже: ՚Све Вам плаћамо – и авионску карту и смештај у хотелу!ʻ Звучи примамљиво, зар не? Ви мислисте да је све бесплатно, без икаквих обавеза? Рачун вам долази тек касније, после неколико година, када отворите сопствену лекарску ординацију.“
Фото: EPA/EFE/Martin Divisek
Тако смо дошли до суштине проблема. Коме да верујемо? Колико лекара ради онако како су се заклели Хипократу, оцу медицине? Овај Грк живео је пре две и по хиљаде година. Хипократова заклетва и данас важи и није лоше да је овде, скраћено, цитирам: „Кунем се …свим боговима и богињама, које позивам за сведоке, да ћу испунити овај завет… и применити све мере за добробит болесних према својим способностима и процени, чувати их од штете и неправде…“
Како сам био последњи пацијент, или тачније, „дека са унуком“, као да је био расположен за разговор. А можда и јер сам „из дела Европе, где још никада није био.“
Већ годину дана живимо у доба короне. Живот на планети као да је стао. Једни „експерти“ говоре нам једно, а њихове колеге тврде управо супротно. Коме да верујемо ми, обични људи, који нисмо ни део „кризног штаба“, а ни епидемиолози? Шта је са оним лекарима који се не придржавају Хипократове заклетве? Како да их препознамо?
Волфганг тврди да ситуација ипак није тако безнадежна. На основу сопственог искуства верује да знатна већина лекара и даље остаје верна Хипократовој заклетви: „Проблем је што се чују најгласнији. Они стварају буку. Њих пуштају да говоре на најгледанијим телевизијским станицама. А где влада галама, ретко се може чути глас разума и истине.“
Као пример, Волфганг је навео „PCR-Test“. Тај тест служи као основа за утврђивање броја заражених од короне. Развио га је немачки вирусолог Кристијан Дростен (Christian Drosten), у сарадњи са својим тимом, и то у берлинској болници Шарите (Charité). Тај тест је у употреби у већини земаља Европске уније.
Волфганг ми је скренуо пажњу на чињеницу да је Дростен на почетку епидемије говорио сасвим јасно и разумно, и одједном, негде од маја ове године, почео да говори сасвим другачије, супротно од онога што је говорио у фебруару или марту. Други разлог јесте Дростенов тест. Он се показао као сасвим непоуздан. Због тога је потписао тужбу, коју води познати адвокат Филмих (Dr. Reiner Fuellmich) са својим колегама. Двојица главнооптужених су Дростен и Лотар Вилер (Lothar Wieler), шеф Института Роберт Кох.
Филмих их оптужује да су ширили лажне тврдње („falsche Behauptungen“) у погледу короне. Филмих је постао познат по том што је у име потрошача водио спор с великим концернима попут Deutsche Bank и Volkswagen и победио их.
С тим у вези, пре свега неколико дана више од двадесет реномираних, међународно признатих научника критиковало је тест чији пуни назив гласи „SARS-CoV-2-PCR-Test“. Пошто нисам вирусолог – као, верујем, ни већина људи који ће ово читати – преостаје ми само да укратко објавим резултат њиховог рада. Он гласи: „Дростенов тест садржи девет озбиљних научних грешака“ („neun gravierende wissenschaftliche Fehler“).
Чињеница јесте да „PCR-Test“ ништа не говори. Позитиван тест не значи да сте заражени, а нити да сте болесни. И кад политичари и масовни медији шире панику да има, рецимо, „20.000 новозаражених од короне“, то онда нема везе с медицином, али има с политиком. Неко има интерес да шири панику у хистерију. Преко 80% оних који су на тестовима били позитивни су здрави и могу слободно ићи на посао. Свега до 2% позитивно тестираних су озбиљно болесни. Проценат смртности још је мањи и износи око 0,2%.
Научници су пронашли да Дростен и његов тим нису само радили у берлинској државној болници Шарите, већ и у приватној фирми Vivantes GmbH, која производи тестове за дијагностицирање вируса корона. Укратко, реч је о сукобу између општег, народног интереса и приватног бизниса.
Њихова оцена има тежину, јер је реч о угледним научницима: Једон, бивши шеф истраживачког центра фирме „Фајзер“ (Ex-Forschungsleiter von Pfizer Dr. Michael Yeadon), познати генетичар Мек Кернан (Kevin McKernan), молекуларни генетичар Боргер (Dr. Pieter Borger), специјалиста за инфективне болести Франки (Dr. Fabio Franchi), јапански имунолог Охаши (Prof. Dr. Makoto Ohashi), те биолог Кемерер (Prof. Dr. Ulrike Kämmerer).
Научници Водарг и Једон послали су петицију са захтевом да се одмах забрани дозвола Фајзеру да продају вакцину против короне под именом BioNtech/Pfizer zu BNT162b. Њихова петиција има за циљ да заштити здравље становништва. Јер, тренутни ниво те вакцине јесте такав да постоје озбиљни проблеми и може да наруши здравље онима који би је примили. Словом, та вакцина није поуздана и зато је треба забранити.
Лекари су позвани да се супротставе политичарима и лекарима који су очигледно не у служби здравља становништва, већ фармацеутских фирми или нечијих других институција, али које сигурно имају мало везе са медицином и бригом о здрављу људи. И зато звучи цинично кад политичари и такви неодговорни лекари траже прекид живота „у интересу заштите људи“ („zum Schutz der Menschen“), јер то води у самоубиство друштва и укидање слобода.
Шта казати о лекарима као што је онај из Вучићевог „кризног штаба“, који је осудио Ђоковића, јер српски тениски шампион наводно „не признаје напредак медицине“. Волфганг се насмејао, јер такав аргумент нико у Немачкој не би употребио: „Сваком је јасно да овде имамо посла с типом човека који лови у мутном и меша бабе и жабе. Јер, за Ђоковића сам чуо, а за овог вашег епидемиолога нисам. Но, јасно је да Ђоковић није глуп да би био против вакцине. Нисам ни ја. Но, јесам против ове вакцине, која просто још није довољно испитана. Претпостављам да је тако мислио и Ђоковић. Имам пуно поверење у вакцину која је испитивана најмање десет година. А сада имамо случај да су ово скратили на свега неколико месеци“ (,auf wenige Monateʻ). А то практично значи да смо ми за фармацеутске фирме постали нека врста ,опитних кунићаʻ (,Versuchskaninchenʻ). А тај Ваш епидемиолог или нема појма о вакцинама, или је плаћен од фармацеутског лобија.“
Додао сам да постоје сумње да је код њега посреди ово друго, јер је већ пре неколико година био позван на суд пошто је, са својим сарадницима, оштетио сиромашну српску државу за неколико стотина хиљада евра. О томе је писала и наша штампа. И на крају, видимо да је поново у Вучићевом кризном штабу и да је чак и награђен. А једини човек који је говорио на основу своје савести и знања, др Несторовић, више није члан „кризног штаба“. И та чињеница сама по себи говори нешто о политици државе у односу на корону.
Против ове садашње вакцине није само Ђоковић, већ и, као што видимо, веома позната имена из света науке и медицине. Волфганг ми је на крају казао да он воли свој позив лекара, да ради и прековремено, премда финансијски то не би морао. Лекари су они који раде с пацијентима, који имају поверења у њих, а не у оне из лабораторија, а још мање у политичаре, чији је једини циљ да буду поново изабрани и тако да задрже своје често незаслужене привилегије.
После овог сусрета с Волфгангом, размишљам о ситуацији у нашој Србији. Питања се намећу сама од себе. Рецимо, да ли ће се и код нас појавити неки српски адвокат Филмих, који ће тужити Вучићев „кризни штаб“ јер је погрешно саветовао Владу у погледу заштите од короне? Да ли ће неки упоран и храбар београдски адвокат моћи да приведе правди оне лекаре који не служе интересима здравља људи, већ профиту фармацеутских компанија?
