Историја злочина и насиља над Србима у јужној српској покрајини је стара више од три века. И по правилу, рецеп је исти. Као онај пре триста година, тако и данас. Само су имена извршиоца и жртава различита.
И време у коме се то дешавало се разликује. Прво је то било за време турске империје а онда за време Првог светског рата, па за време Другог светског рата, па за време Титовог комунистичког режима као и данас у време западне окупације јужне српске покрајине. И увек су по првилу Албанци били миљеници и привилеговани насилници и злочинци који су некажњено могли да врше прогон и убијање својих комшија Срба. Довољно је само прочитати конзулска писма српских конзула са Косова и Метохије Нушића, Ракића и других и увидети размере егзодуса и патње српског народа на Косову и Метохији.
Данас се то исто понавља. Примера ради, Абаз Адеми родом из села Караче општина Вучитрн са својих седморицом синова терорише Србе из села Гојбуља. Запосели су комплетно српско село Мироче које је напуштено 1999. године и на туђем имању без да су ишта купили направили су фарму са више од 80 крава. Мироч је село које се граничи са селом Гојбуља из којег Срби нису отишли. Лазар Ђорђевић у Гојбуљи је засадио свој воћњак којег су синови Абаза Адемија Арсим, Абдула и Гзим исекли и уништили. Поменути Лазар их је пријавио полицијској станици у општини Вучитрн да би ови из полиције одмах обавестили насилнике који су потом претукли Лазара и његову мајку. Лазар је иначе породични човек, отац троје деце.
Ово није једини Србин кога ови насилници тероришу. Прошле године је Братислав Перић отишао у своју њиву са својим тактором да њиву обради али су га поменути насилници сачекали и упозорили да никада више у своју њиву не долази. Сличне невоље имаји од исте породице и остали становници села Гојбуље код Вучитрна.
Током 1999. године је 34 села општине Вучитрн са градом Вучитрн остало без Срба. То су села Невољане, Букош, Коло, Тараџа, Пантина, Сврачак, Медаковац, Пестово, Ново Село, Самодрежа итд. Срби се у ова своја села никада нису вратили. Њихова имања нису продата. Не зато што Срби нису хетали да их продају него зато што Албанци не желе да их купе већ су их само присвојили. Сва српска гробља у овим селима су преорана са циљем и намером да се трагови постојања Срба на овим просторима затру занавек. Цркве су такође порушене и нестале без трага. Од кућа нема ни помена.
Са истоветним проблемима се сусрећу и остали Срби широм Косова и Метохије где се правда спроводи по систему кадија те тужи, кадија ти суди. А они Срби који се усуде да се на КиМ врате монтираним судским процесима самопроглашене републике Косово са лажним сведоцима осуђују се на дуготрајне временске казне због наводних ратних злочина. На делу је пресликан хрватски рецепт. Отерати Србе у масовном броју а оне који желе да се врате отерати у тамницу.
Зато парадоксално звучи када данас сепаратисти из Приштине туже државу Србију за геноцид имајићи у виду које су све злочине над Србима извршили.
Отишли су не само због албанског насиља него и зато што нису имали запослење. Александар Вучић је демонтирао институције српске државе а фабрике није отварао, па су младићи морали да оду
Из поменутог села Гојбуља више од 200 младића је завршило у Норвешкој. Добар део њих је затражио политички азил. Отишли су не само због албанског насиља него и зато што нису имали запослење. Александар Вучић је демонтирао институције српске државе а фабрике није отварао, па су младићи морали да оду. Али резултат је исти. Гојбуља остаје без Срба било да су Срби отишли због албанских злодела или Вучићевог нечињења. Уосталом, председник каже да ми на Косову немамо ништа. Никада до сада није изговорио реч о повратку 200 хиљада протераних Срба од којих је највећи део отишао управо у време када је он био министар у влади Слободана Милошевића. Он се хвали да неће да дозволи ни 17. март ни Олују за које су криви, како он каже, његови претходиници. Свакодневно насиље над Србима и њихов тихи одлазак се ваљда не рачунају.
Нажалост, Александар Вучић се у добром делу Бриселским и Вашингтонским споразумом одрекао јужне српске покрајине. Остало му је још да убеди Русе да не ставе вето у Савету безбедности па да потпише са сепаратистима узајамно признање
Србија има право без обзира што нема тренутно јурисдикцију над јужном српском покрајином да процесуира све албанске злочинце и насилнике јер та злодела никад не застаревају. Али државна безбедност Србије се бави праћењем политичких противника Александра Вучића а не заштитом угрожених Срба. Руска Федерација за све злочине украјинских официра и војника у Донбасу према руском народу иако је Украјина независна држава је отворила судске истраге. Бави се насиљем над Русима како у Донбасу тако и у другим градовима где Руси страдају као што је рецимо Одеса.
Нажалост, Александар Вучић се у добром делу Бриселским и Вашингтонским споразумом одрекао јужне српске покрајине. Остало му је још да убеди Русе да не ставе вето у Савету безбедности па да потпише са сепаратистима узајамно признање. Кроз Јаншин нон-пејпер, за кога се оправдано сумња да иза њега стоји Александар Вучић, отворено се нуди КиМ за Републику Српску. Какво недржавничко понашање. У суштини ствари, много се лакше брани оно што је по међународном праву твоје него рачун без крчмара за нешто што је у правном смислу проблематично а то је БиХ.
Очито је да је вођење националне и државне политике слаба страна овог политичког трговца из Чипулића код Бугојна.
Косовска Митровица
12.05.2021. године
