Шпиро Губерина тумачи улогу Имбрице Шпичека из Воловшчине који се лажно представља као поета Рудимир Бомбардирович Шајковски. Сцена из ТВ серије „Урегистратури“ ЈоакимаКовачића
- Шлајбер (од немачког der Schreiber) је у XIX веку био израз страног порекла коришћен пејоративно за састављача наручених новинских чланака, стихова, пасквила, памфлета и читуља, пискарала који је за свој рад плаћен новцима наручиоца. Таквим пискаралима је свако „макар шта“ било тема пискарања
ПИШЕ: Душан Ковачев
Погледам на сламу и видим како једна кокошка врло вредно чепрка. Аха, један догађај помислим у себи! И веома сам се обрадовао. Затим узмем грудву и хитнем се. Кокошка слети с дреком с камаре. И ја осетим у себи оно чувство, које сваки човек осети кад учини какво добро дело, тј. осетим како сам задовољан.
(Из дневничких белешки Милете Јакшића)
У каламбурима стилова локалних говора Војводине је због звучне сличности некад коришћен израз и у лику шлајфер, фонетски блиском германизмима шлајпик и шлајпиз (новчаник). Израз шлајбер је од почетка био подругљив. Речник српских говора Војводине данас значење ове речи бележи искључиво у значењу „бележник“, мада им више одговара смисао данашњег израза пискарало или шкрабало.
Шлајбери су се књижевним занатом редовно бавили допунски поред неког основног посла. Овој појави је међу Србима погодовало образовање у класичним гимназијама XIX века (латинским гимназијама или словенско-латинским школама) где су ђаци посебно учили поетику. Радови шлајбера су по правилу били сентиментални, патетични, а њихови анонимни радови често су били и увредљиви.
Шлајбери нису појава домаћег порекла. Она води порекло од средњоевропских традиција Гутемберговог доба и представљала је публицистички коров. Ова књижевна зубача била је неминовни пратилац народне просвете, писмености и популарне публицистике, који се нарочито проширио у доба Бидермајерске књижевности.
„Сиромашни поета“, рад Карла Шпицвега, 1839 г.
Лик једног шлајбера у новосадској „Даници“
Лик шлајбера је најпре књижевно приказао Ђема Павловић у хуморески Салве, Петре! (Даница, лист за забаву и књижевност, 20. новембар 1867. г). Шлајбер који се помиње у хуморески је Ђука Голић кога отменије зову „хер шрајбер“.
У хуморесци је забележено да девојка сугерише оцу како израз шлајбер придевен њеном будућем младожењи значи чиновничко занимање, писара тј. нотароша. Међутим, то значење је више жеља девојке да представи младожељу у што лепшем светлу. Касније се сазнаје да тај шлајбер „зна здраво лепо писати“, а од будућег таста ће до краја хумореске добити батине јер је зетов високопарни поздрав на латинском јзику схватио као увреду.
Значај села Елемира за књижевни појам шлајбера
Потом је карактер шлајбера књижевно приказао и Стеван Сремац у ликовима Аће шлајбера који је био писар и пијаница, па неписменим сељацима за новчану и „винску“ услугу пише писма.
Онда је био неки Аћа, учен човек, — умро је, бог да му душу прости, више од пића него од науке, — а паори су га звали шлајбер, каз’ти писар, једна древна пијаница, али је зачудо лепо умео да састави све то и да напише, а, бога ми, и наплаћивао се. За писмо су му плаћали два сексера и то што попије док пише и напише писмо. Коме треба, тај се само потруди и нађе га, дозове га кући, па хартију и бокал вина пред њега, а већ перо и мастило носио је увек он сам са собом. Затим седне за сто па само промућка мало дивит, натегне бокал и похвали вино, а затим опроба перо на нокту од левог палца па запита: — Шта ’оћете и коме ’оћете да пишете? А они му само кажу: »Хоћемо (на пример) томе и томе у Галицију или у Талијанску«; па се онда онај што наручује писмо, наслони преко стола на оба лакта, па диктује: (…) Тако је негда диктирано и писано писмо. Аћа Шлајбер прими два сексера за писање, испразни бокал, напуни главу, узме пет форинти које ће ради Прокине боље репрезентације немешага метнути у писмо, а писмо пошље у Галицију или у Талијанску. (…) А онај задовољан доноси још један бокал. И њега испразни Аћа, па оде да метне писмо на пошту; а домаћин остаје и задовољан размишља у себи како нема ништа лепше од учена човека, и како све иде као намазано. Тако се ето некад, још кад је цар био каплар, писало и натезало с ученим људима, јер тек је по један Аћа био у селу. Али, бога ми, од ово тридесет и нешто мало више година, све је боље, тако да понекад скоро и не ваља од силне писмености; јер пре ни људи нису знали да пишу ни својим синовима, а сада и девојке пишу писма, те још како пишу, па још да знате коме!“
Елемирци пред дућаном, поштанска крта с почетка XX века
Помиње Сремац и „Тиму шрајбера“, беамтера (чиновник органа централне власти), који је власник зимског капута и саставља увредљиве бећарце“ (Поп Ћира и поп Спира, 1898. г). Шта више, у сремчевој новели се поред Тиме шрајбера појављује Бечкеречанин Кипра нотарош (чиновник органа жупабнијске власти) који је сасвим различита личност од Тиме шрајбера, али и различитог занимања. Дакле, бележник је нотарош, што је сасвим различито од шлајбера којије писар (чиновник најнижег ранга, референт) и јасно је да ова два израза нису била синоними. Сремчев Бал у Елемиру помиње и Ацу шлајбера. Оба поменута Сремчева дела су своје узоре нашла у приликама банатског села Елемира крајем XIX века. Оваквих шлајбера било је у сваком селу северно од Саве и Дунава, па и у варошима, које су се развијале као сеоске агломерације током друге половине XIX века. О њима се много говорило, али се о њима није писало, па су и њихова приватна пискарања заборављена и нестала, углавном приватно употребљена за потпалу шпорета у приватним домаћинствима. Наше прабабе су умеле да употребе шлајберска дела на веома практичан начин.
Усменост претходи писмености, а радови шлајбера су претходили књижевном, нарочито новинарском раду. Сремац је забележио надимке елемирских шлајбера. Новинарство и књижевност су забележиле по нешто о елемирцу Барниславу Јанковом (Браца Ђурин), аутору Елемирске елегије, песме о трагичној љубави Богдана и Стане, која се у Потисју певала на прелима током прве половине XX века.
У доба кад је југословенско социјалистичко самоуправљање било на врхунцу, прописано је „право радног човека и грађанина да буде информисан“ и обавеза свих организационих нивоа удруженог рада и самоуправног споразумевања да ту информисаност омогуће. Било је то доба када је сваки шлајбер могао (или морао) да се бави новинарством. Израз шлајбер је у доба САП Војводине заборављен јер је тада свако које располагао извесним књижевним талентом могао да стекне престижни наслов новинара, а лако и да се домогне синекуре „наплаћивајући се“ у неком од безбројних информативних гласила социјалистичког доба, наравно, уколико свој рад усклади са владајућом идеологијом и жељама власти.
Скоројевић и сељак, илустрација листа „Стармали“, друга половина XIX века, вероватно рад Уроша Предића
Живот, који је најбољи романописац, затворио је причу о шлајберима у српској књижевности управо у Елемиру. Сабравши хумореске које је осамдесетих година XX века објављивао у листу Комунист Борислав Путниковић Пуб је 1987. г. објавио Мемоаре Јоце Паора. Рецензијом оцењено као роман, ово штиво својом темом слика скуп парохијалних записа сеоског „новинара“ који је уређивао зидне новине једне банатске месне заједнице у којој новости у правом смислу уопште не постоје. Путниковић је родом био Елемирац, a показао је да је на подручју Војводине некадашња пејоративна употреба туђице шлајбер замрла. Ни Путниковић овај израз није помињао.
Када је након 2000. године некоме пало на памет да у Елемиру организује манифестацију „Сремчеви дани“, она је годинама оглашавана логотипом на којем је уместо Сремчевог лика био лик Војислава Илића. Није живот тек одличан романописац, уме он да буде врло цинични стилиста.
Неупадљиви траг парохијалних шлајбера у књижевности
У лику Тиме шлајбера је Сремац књижевно осликао карактер народног скоројевића који је класно напредовао до статуса беамтера и постао „капуташ“. Наши сељаци су грађанских виших сталежа грађанског друштва биготно звали „капуташима“, јер је скуп зимски капут био упадљиви израз припадности грађанској господи и вишем сталежу. Мало ко је од чиновника имао могућност да себи купи капут, већ су носили блузе. Скоројевићи су често своје блузе представљали у јавности као капуте, па је ради оваквих „покондирених тикви“ народ сковао пословицу: „Имам блузу, ал` је зовем рекла“. У часопису Стармали Јована Новановића змаја“ се 1869. г. појавила илустрација која духовито представа управо овај мотив, вероватно цртеж Уроша Предића.
Слично српском поимању „капуташа“, руска књижевност бележи капут као битно обележје господства грађанског скоројевићког сталежа разночинаца. Гогољев Акакије Акакијевич је писар. Бива судбински упропашћен када су му лопови крали капут и тиме га ли, шили јединог обележја његовог социјалног достојанства. Мистична појава агресивног духа покојног, некад сервилног писара који се хвата за шињеле високе господе Санкт Петербурга захтевајући правду, постао је ноћна мора припадника високих класа (Шињел, 1842. г).
Било је шлајбера који су својим радовима надахњивали новинаре, нарочито локалних новина. Неки шлајбери су чак успели и да се окушају у писању новинарских чланака по локалним новинама својих варошица. Паланачку публику је одувек занимала локална интрига, „вицеви с брадом“ и ласцивне хумореске. Наравно, овакве локалне теме су имале тренутну занимљивост и лако су заборављане.
Насловна страна Гогољеве приповетке „Шињел“
Права књижевна тема које су се дотицали шлајбери, била је судбина малог, локалног човека, његова личност, скученост, наде, љубави, вредности, проблеми и тескобе. То је осетила српска књижевност већ у XIX век. Проза Јакова Игњатовића је била први велики споменик срске књижевности подигнут обичном човеку наугледне судбине. Прозно стваралаштво Милоша Црњанског почело је Светом Војводином управо из исте теме. Богдан Чиплић као да је хтео да овековечи парохијалне судбине и говор малог, заборављеног човека. И Младен Марков је истрајавао у теми судбине људи у паланачкој средини.
Било је и „успешнијих“ шлајбера који су својим „одама“ славили неког локалног великаша чији су чанколизи били. Хрватски књижевник Антун Ковачић је такву личност описао у лику Имбрице Шпичека, дошљака са села у град, полуинтелектуалца и чанколиза који се лажно представља пољским именом Рудимир Бомбардировић Шајковски (У Регистратури, 1888. г). У доба Илирства друге половине XIX века суу пољски панслависти уживали нарочити углед међу Словенима, због своје високе образованости, слободарства и либералних уверења. У српском народу је патологију појма полуинтелектуалца условима домаће модерне националне културе приказао Слободан Јовановић у једном свом есеју. Mеђутим, описани тип полуинтелектуалца је много сложенији од појма шлајбера. Он је стекао формално образовање, има наслов, успиње се на друштвеној лествици котирања ради стицања функција и синекура. Постао је јавна личност која се мирне душе користи корупцијом, а његову бескрупулозност ограничава страх од кривично-правних прописа.
Милош Поповић, „успешни“ шлајбер
Све до половине XX века било је шлајберских радова чији радови су, углавном у виду песама и поема, могли стећи значај у парохијалним књижевним круговима.
Шлајбери су се појавили на северу културног простора нашег народа у XVIII веку, а свој занат су нарочито развили током XIX века у средњоевропском простору „Дунавске монархије“, где су српски скоројевићима ради стварања лорфе сопственог билдунга, међусобних малограђанских забава, самохвале и међусобних обрачуна. Овакви ствараоци су свој размах доживљавали у парохијалним књижевним круговима паланачких књижевних публика, а живели су у статусу бедних пискарала. Ретки међу њима су успели да постану чанколизи богатих скоројевића који су њихов „таленат“ користили за своје потребе. Такви „успешни“ шлајбери су заменили своју судбину бедног пискарала за судбину добростојећег карактерног бедника. Било их је и веома успешних који су успели да постану полуинтелектуалци.
Персонификација истине као врлилне, илустрација Итике јерополитике, 1771 г.
Пример успешног шлајбера који је превазишао овај парохијали оквир био је рођени брат Ђуре Даничића, Милош Поповић. Постао је уредник београдског режимског листа Видовдан, противника Уједињене омладине српке. Јован Јовановић Змај га је немилосрдно шибао својим сатиричним песмама и коментарима. Он је за Видовдан отворено писао да је „гладна мачка на сланини масној“. Змајева песма Видовдану из 1866. г. је најупечатљивији пример презира којег је Српство осећало према проданим душама сопставеног народа:
Ти ситна буво назадњачког свраба,
Преслицо прашна кукавичких баба,
Безуба слико од Kервера стара,
На златном ланцу господског литара,
Неверна веро сваког господара –
Нема ти пара!
Није вредело Милошу Поповићу што је успео да постане члан Друштва српске словесности. Није сачувана чак ни његова фотографија. Све што се о његовом животу зна потиче из пар редака библиографских одредница у заоставштини Властоја Алексића. У памћењу свог народа је потпуно заборављен, баш као што су заборављени многобројни парохијални шлајбери, попут Сремчевих Аће и Тиме. Поповићев Видовдан је за свога трајања имао завидну режимску финансијку потпору. Иако је у Београду редовно излазио, иако су његови аутри редовно плаћани, а дисрибуиран је слободно, Видовдан спада у најлошије сачуване листове српског новинског издаваштва. Никоме није падо на памет да срамоту прикупи и сачува за потомство. Потоњим генерацијама је о Поповићевом Видовдану много више сачувано у Змајевим песмама.
Од шлајбера, преко памфлетиста до новинара
Све до Другог светског рата наш народ је био склон презиру публицистике, уколико иза ових новинарског рада нису стајали људи непоколебљивих уверења, као што су били Светозар Милетић, Змај и њима слични људи. Публицистика која није била израз личности која је доказалка своје човечанство, етикетирана је у народу именом ђаволлштина, а франкофили су додавали етикете „булеварска штампа“ и „булеварски роман“. Од почетка је рад шлајбера био морално сумњив. Рад шлајбера је сматран блиским проституцији, што је суптилно забележио Сремац пишући о Аћи шлајберу: „наплаћивао се“.
Јаша Игњатовић је с посебном пажњом забележио страх сељака од увредљивих бећараца и страх варошана од трукованих памфлета. Оба вида ругања су била плод шлајберског рада. Штампани памфлети су се најпре из пакости качили на врата и капије варошана, а касније су се, много злокобније, јављали у новинама. Пример бешчашћа је памфлет „Стармладог“ објављен у новосадском Стармладом 10. априла 1911. г под насловом Београђанима!!! Памфлет о дише пакошћу против новинара Васе Ђеме, а новосадски састављач памфлета упозорава Београђане да је Ђема „без кошуље и гаћа“, „бесна џукела“ која „лаје на отаџбину“, „животиња прерверзним изметинама“, „новинарски (је) упљувак“, „умни богаљ“ и „нитков“. Ђема је био сарадник Вечерњих новости и Брке. Какав год да је заиста био Васа ђема, памфлет против њега показује да се из Новог Сада у Београд у старо доба није преливала само врхунска и узвишена књижевна култура. Име састављача памфлета је остало непознато, јер се потписао као „један Србин пречанин“, а заборављен је исто као и објект његове мржње.
У доба социјализма је режим сваком пискаралу омогућио уважени друштвени статус новинара или писца уколико би подржавао владајуће друштвене вредности и једнопартијски поредак. Израз шлајбер је тада сасвим нестао из народног сећања. Израз је замро да би заживео дух појаве коју је тај израз некада означавао.
Наравоученије
Да после више од пола века владавине Броза и његових настављача није сасвим успавано сећање на нашу изворну народну културу, наш народ би се сећао и данас да су најбољи синови нашег народа препознали, осудили и извргли руглу неодговорна пискарала, полуинтелектуалне шићарџије јавног мњења, ласкавце, режимске чанколизе и друге беднике писане речи који се „наплаћују“ да би уносили смутњу и раздоре у наш народ. Још у XIX веку су наши слабо преци препознали да је ова срамна појава туђинског порекла, па је означили пејоративном туђицом шлајбер. Разумевањем мудрости наших предака непогрешиво би смо схватили да је данашња поплава шлајбера последица игнорисања културе сећања, којом је замрло и сећање на појам којег је означавао израз шлајбер. Велики Николај Љесков је записао да време лечи кад сви други лекови не помажу. Истина о шлајберима се полако сазнаје како се обнавља култура народног сећања. Да је негована, а не сузбијана, многи данашњи књижевни, нарочито новинарски бедници не би о себи мислили високо, а мало кога би могли да увере у своју „успешност“ и величину.
