- Пре него што се упустимо у разматрање о историји Војвођанског клуба, ваљало би да се упознамо са искуством генерације оснивача ове НВО. Људи који су формулисали сатратешке вредности постсоцијалистичког војвођанског аутономштва били су сведоци историје САП Војводине, србофобног става ЦКСК САПВ, а пред собом су имали нејасну и идиличну слику Европе која се уједињује у доба успона глобализма.
ПИШЕ: Душан Ковачев
Да би се разумело противљење старих „технокората“ променама које је статусу САП Војводине донео Милошевићев режим, треба знати да се ради о генерацији која је рођена након сједињења 1918. г, одрастала у Краљевини Југославији, образована након Другог светског рата, а пун замах стваралачке снаге достигла у доба развоја социјалистичког самоуправљања. Оснивачи Војвођанског клуба 1992. г. били су уважени делатници технолошких струка у области природних наука доба САП Војводине. Њихово систематско знање у области друштвених наука је по правилу стечено у годинама након Другог светског рата, у гимназијама, а касније, несистематски, по сопственом нахођењу и саморазумевању.
Војвођанске прилике доба детињства генерације технократа
Детињство су ове генерације углавном провеле везане за родну аграрну средину Војводине која је сваке године морала да изведе пет великих послова изнурујућим телесним радом, без пољопривредне механизације. Сједињење са Србијом и развој Југославије су у почетку обележиле неке врло неповољне околности: нагло опадање конјуктурних послова у области пољопривредне трговине, обезвређење аустроугарске круне по заменском курсу динара, раст аграрних дуговања банкама и несналажење становништва са новом бирократијом. Нарочито тешко је становништву Војводине падала застарела пореска обавеза Краљевине Угарске у неуједначеном пореском систему и споро остварење очекивања од аграрне реформе.
Национализовани велепоседници, а пре свега малобројни економски стабилни намештеници су били врло незадовољни. Клика незадовољника „Србијанцима“ и Београдом је нарочито опозициони став развила у Матици Српској. Важна, можда најважнија мотивација тих незадовољника била је пакост према земљацима који су у Београду остварили успех у личној каријери. Велика светска економска криза је обезвредила цену најамног рада, а повећала цену пољопривредних производа. Краљевина Југославија је ове проблеме решавала, али недовољно брзо за тренутна очекивања сиромашног и гладног аграрног пролетаријата. Уз пропаганду КПЈ и Коминтерне накалемљену на традиционалну русофилију и патерналистичка очекивања од власти, млади комунистички симпатизери су симпатисали про-комунистички ОМПОК који је уживао наклоност и гостопримство Матице српске. Најављен као „обнова Уједињене омладине српске“, ОМПОК је 1937. г, по задатку Коминтерне, међу омладином ширио комунистичке идеје и „пречанску“ завичајну посебност. Богдан Чиплић и Сима Цуцић су у „Војвођанском зборнику“ 1938-1939. г. окупили младе књижевне ауторе Војводине, а Коча Коларов је у Петровграду (данашњем Зрењанину) 1939. г. организовао манифестацију „Дани Војвођанске културе“. Ипак, „посебност Војводине“ је тада доживљавана пре свега као културна, наглашено књижевна појава.
Војвођанске прилике доба младости генерације технократа
Након окупације и социјалистичке револуције је наступило веома тешко доба које је најпре збрисало класу приватних предузетника и индустријалаца. Нестанак немачке мањине након стравичне окупације је сматран праведном мером, а о осветама партизанских одреда над Мађарима Бачке у доба војне управе Брозове армије се деценијама ћутало. Уз досељенике након Првог светског рата, масовном колонизацијом становништва из БиХ, Црне Горе и Хрватске, српски сатароседеоци Војводине су престали да буду већина у српском становништву. Конфискаторни натурални порез и друге мере против кулака у циљу аграрне колективизације које је режим САП Војводине спроводио, погодиле су искључиво староседелачко становништво а не колонисте које је Брозов режим доселио. Све ове крајње непријатне ствари су биле табу-тема у САП Војводини која је постајала све аутономнија од Србије, иако су мере раскулачења и колективизације практично довеле до уништења салашарског начина живота, типичног за Војводину.
Брозово „историјско не“ Стаљину је скоро пет хиљада младих комуниста Војводине послало у концентрационе логоре на политичко преваспитавање. Међу њима је био и Мирко Ђорђевић. Оснивачи Војвођанског клуба су припадали генерацији која се у то доба школовала и бавила важном сопственом бригом – стицањем високог образовања. Чистка „стаљиниста“ и чистка „технократа“ прве половине педесетих година XX века нису се дотакле ове генерације, која је у приправничком статусу стицала искуства за каснији самосталан стручни рад. Брозов режим никад више није имао снаге за обрачун са „технократама“.
Тек после завођења колективизације и најопсежнијих класних и партијских чистки, у Новом Саду је основан Пољопривредни (1954), а потом Технолошки факултет (1959). Ова чињеница је врло необична свима који по предубеђењу верују да је подручје Војводине одувек било носилац „модерности“ у српском народу. Већина оснивача Војвођанског клуба је била својом професијом и каријером везана за ова два факултета.
Војвођанске прилике доба зрелости генерације технократа
Окретањем ка Западу, Брозов режим је привукао огромна средства помоћи, а потом финансијске кредите. Како је Југославију педесетих година требало спасавати од глади, средства су улагана у агротехничке мере и пољопривредну механизацију, а стварани су огромни пољопривредни комбинати. Било је то доба убрзане индустријализације, механизације и урбанизације. Страним средствима је плански развијана привреда и подстакнут раст стандарда. Дошло је до значајног пада наталитета, а вишак незапослене радне снаге је политиком „отварања граница“ успешно упућен на рад у иностранство. Вештачки произведени раст је омогућавао лако напредовање у каријери по социјалистичким предузећима, здравствена заштита, школовање и старање о деци постали су бесплатни и лако доступни. Партијско дириговање друштвеном расподелом и политиком плата је онемогућило велику друштвену раслојеност. Повољном светском улогом која је додељена Брозовом режиму вољом великих сила, Војводина је снажно учествовала у пласману својих роба на светском тржишту. У плански диригованом домаћем тржишту погрешно су тумачени развојни потенцијали, што је и у Војводини довело до огромних нереализованих инвестиција. Међутим, уз развој социјалистичких медија и пропаганду социјализма у систему образовања и радничким организацијама, створен је снажан утисак реално постигнутог друштвеног благостања. Било је то доба када су оснивачи Војвођанског клуба постизали врхунац своје професионалне каријере.
Чињенице које су реметиле идиличност благостања САП Војводине скриване су од јавности. Од почетка шездесетих година XX века је трајала „Велика војвођанска свађа“ бирократске клике у СК САПВ против партијских руководилаца са искуством илеглног рада и ратном прошлошћу које није хтело да војвођанска посебност буде усмерена против Србије. Бирократама је нарочито сметао њихов отпор према централизацији Војводине у Новом Саду, против које се нарочито изјашњавао народни херој Јован Веселинов Жарко. Ни чистка „анархолиберала“ која је са високих положаја у САП Војводини 1972. г. најурила Мирка Чанадановића и његове колеге није се дотакла „технократа“.
Уставне промене у СФРЈ с почетка седамдесетих су од САП Војводине практично створиле јединицу веома налик на федералног субјекта Југославије. Аутономашка клика високих партијских бирократа у ЦКСК САПВ је средином седамдесетих година XX века чак основала тајну синдикално организовану завереничку групу која је требала да Војводину коначно осамостали од СР Србије. Ова група је под тајним називом „Кондор“ средином седамдесетих година XX века окупљала највише представнике свих струка Војводине. Била је ово прва суштински сепаратистичка група фобичног става према СР Србији, радила је на потпуном осамостаљењу Војводине у најстрожој тајности и брижљиво скривена чак и од базе СК САПВ. Да ли је међу њеним члановима било оснивача каснијег Војвођанског клуба? Занимљиво је да је јавност о њеном постојању деценијама касније обавестио управо Војвођански клуб путем свог штампаног органа „Војвођански гласник“ у чланку Војводина у шифрама (2000). Врхунац успеха војвођанских бирократа против СР Србије под руководством клике у ЦКСК САП Војводине представљало је оснивање ВАНУ 1979. г, непосредно уочи Брозове смрти.
Хрватски утицај на Војводину
Хрватски политички утицај је у војвођанском аутономаштву старији од САП Војводине. Хрватска сељачка странка Стјепана Радића је одлучујуће утицала на покушај окупљања „Пречанског фронта“, а савремена хрватска историјска наука је објавила да су водеће личности минијатурног „Војвођанског фронта“ Душана Бошковића били агенти Влатка Мачека, као и сам Бошковић. У доба САП Војводине се веома крила чињеница да се сав Срем налазио у политичкој надлежности ПККП Хрватске, а да су њени кадрови били веома активни у остатку Војводине, нарочито у Бачкој. Крило се и да је ратно руководство ПККП Војводине на челу са Јованом Веселиновим Жарком једва ишчупало Срем од партијског и војног руководства хрватских комуниста и то у сред рата. Ипак су по ослобођењу од окупације западни Срем са Вуковаром и Барања припојени СР Хрватској, што војвођанским аутономашима до дана данашњег ни мало не смета.
У пасторално-хумористичком приказивању сељака Вовјодине је вршено саображавање успомене на традиционалну сеоску културу Војводине према моделу славонске сеоске културе. По узору на „Шокачке диване“ појавили су се у Војводини „Паорски дивани“, а Веселин Лазић, који је две и по деценије био spiritus movens Војвођанског клуба, је упадљиво у свом раду користио израз паор као особити назив за војвођанског сељака, иако се ова реч међу српским сељацима подручја Војводине вековима сматрала тешком увредом. Медијска улога „типичног војвођанског сељака“ у САПВ је путем ТВНС додељена Ивану Хајтлу (осијечком Немцу) који је њу наглашено представљао налик на шокачке сељаке којих се сећао из детињства и младости. Управо је за улогу „типичног војвођанског сељака“ Хајтл 1975. г. награђен на фестивалу у Пули.
Током осамдесетих година ВАНУ је у Томиславу Кетигу видела кључну личност која је требала да спроведе израду Енциклопедије Војводине. Хрватски утицај се у САП Војводини повећавао пошто је „Велика војвођанска свађа“ у руководсву СК Војводине завршена привременом победом бирократске струје, а последица је била некритичка отвореност према Хрватима и стварање фобије о српском национализму и руководству СР Србије.
Војвођански ексклузивизам
Ваља бити свестан чињенице да руководство Војводине које је изникло из рата и револуције ниjе трпело покрајински шовинизам, иако је завичајно војвођанско родољубље високо уважавало. Пример тога се може наћи у чињеници да је из рада Матице српске Жарко Јакшић, након окупације, врло брзо одстрањен управо због свог „војвођанског ексклузивизма“. Савремени војвођански екслузивизам је, по свему судећи, чедо староседелачког завичајног шовинизма минијатурног „Војвођанског фронта“ Душана Бошковића и србофобног става који се јавио у клики фотељша ЦКСК САП Војводине седамдесетих година. Након победе бирократске струје у СК Војводине, од средине седамдесетих година XX века није више било сметњи за развој свести о покрајинској ексклузивности, која се нарочито испољавала у схватањима о вишој култури Војвођана, нарочито староседелаца, у односу на „дођоше“ и „Србијанце“ неприлагодљиве за аутономаштво. Војвођанско аутономаштво је овом вредносном начелу остало верно и пошто је народ 1987. г. збацио с власти бирократизовано руководство ЦКСК САП Војводине и њихове фотељаше.
Наставиће се…
