– Ту је на дјелу субекумена – демографска полупустош – каже др. Живић
Везани чланци
Празне, рушевне куће зарасле у коров што у низу заузимају и по пола улице, некретнине се нуде у бесцјење, незапосленост, изостанак господарских субјеката и активности, тешка социјална слика, слаба насељеност… – данашња је, поражавајућа слика све већег броја села Ђаковштине.
Овај дио Осјечко-барањске жупаније има разгранату руралну мрежу с око 55 села међу којима развојем предњаче она на истоку Ђаковштине, у опћини Семељци, потом села у приградском прстену, па Сатница Ђаковачка, Стризивојна и још нека, но поједина губе битку пред негативним трендовима, вриједност губе и некретнине, па се продају багателно. Потврђује то и ђаковачки трговац некретнинама Владо Рецхнер, који каже да су некретнине у селима у односу на градске јефтиније и до 50 посто по систему “што удаљеније од града – то јефтиније”, па спомиње Левањску Варош, Слободну Власт, Мандићевац…
У Брезници, тридесетак километара од Ђакова, продаје се стара кућа за само 24.000 куна.
– Људима падне мрак на очи и дају само да продају. Па се у приградским, великим Пишкоревцима, у центру села продаје кућа за 8000 еура. У селима куће иду већ за 5000, 8000 до 10.000 еура. Тренд је “што старије то боље” јер их људи траже ради земљишта – каже Рецхнер, а као примјер багателних цијена кућа спомиње и 30-ак километара од града удаљену Слободну Власт.
Све зараста у шикару
Но, додаје, продаја ондје јако слабо иде. Села су, као црвоточином, “нагрижена” празним кућама чији су укућани, старци, умрли, а оне пропадају и зарастају у шикару.
– Нема ли никакве родбине након смрти укућана, припадну опћинама или центрима за социјалну скрб ако су укућани били на њиховој скрби – каже Рецхнер.
Некад пуних стаја стоке, а разумљиво је да се рурално становништво понајприје бави пољопривредом, данас су поједина овдашња села (готово) без краве. И то је данак краху домаћег мљекарства и сточарства уопће.
– У Преслатинцима је, када сам почео радити 1990., било око 200 крава. Данас то село нема ни једне млијечне краве, значи нема ни капи домаћега млијека! Остала су само три говеда – упозорава приватни ветеринар из Кућанаца Мирко Бареш. У његову селу, додаје, број крава с 200 пао је на 35. Није боље ни у Придворју, гдје је број крава, каже сточарка Весна Хорват, пао у посљедњих 25 година с 210 на – 43, од чега се трећина тог броја налази у њезиној стаји. Њезина је сименталка ових дана, што је права ријеткост, отелила тројке, па је само приновом у њезиној стаји крављи фонд у Придворју оснажен за 10 посто.
– Тешко је. Задња цијена коју је добило моје млијеко И. класе тек је 2,20 куна – каже Весна.
Све су то села Дрењанштине чије је средиште Дрење у бившој држави по развијености готово пухало “за врат” и данас најнапреднијим Семељцима.
– У вријеме ПИК-а Ђаково и тадашње винарије било је то радничко село и, послије Семељаца, можда друго по напредности 1970-их и 1980-их. А онда је почело гашење кооперација, пропаст ПИК-а и све се то одразило на слику села данас – каже Бареш. Уз њега, и други се слажу да је пропаст некад моћног мастодонта, ПИК-а, “пресјекла” бројна села Ђаковштине. Јер, својевремено је у ПИК-у радило и до 3200 радника, цијеле обитељи. Говорило се и обистинило: Кад кихне ПИК, грипу ће имати цијела Ђаковштина.
– Точно се с пропашћу ПИК-а може разлучити социјална слика прије тога и након што је нестао комбинат. Бројни по селима били су везани уз ПИК-ове кооперације и тако рјешавали егзистенцију – каже равнатељица Центра за социјалну скрб Ђаково Дубравка Петровић.
На четворном километру 6,9 становника
У евиденцији Центра су 1292 корисника социјалне помоћи од чега на град Ђаково “отпада” њих 493, што значи да је “социјала” превагнула у селима, више од 60 посто. А што је живот на “социјалки” знају понајбоље у Крндији у опћини Пунитовци.
– Сви у Крндији су малтене на социјалној помоћи – каже начелница Јасна Матковић, док Дубравка Петровић додаје: “Тко год је могао, одселио се оданде!”
Некад њемачко село, чије је становнике након II. свј. рата партизанска власт одвела у логоре за фолксдојчере и у њ населила колонисте, живи данас као болесник на боци за кисик – са само 50-ак душа, с тек покојим запосленим на оближњој фарми, без школе, трговине, прометних веза, друштвеног живота, КУД-а, ДВД-а… И није Крндија једина без тих елементарних потреба – немају их ни Ратков Дол, Паучје, Милинац, Овчара. Села су то у најсиромашнијој опћини Ђаковштине, Левањској Вароши, крају богатом шумама, дрвном масом, изворима, водом, па и оном љековитом сумпорном, природним љепотама, али с насељеношћу слабијом и од – Лике, с наслијеђеним инфраструктурним проблемима, слабом запосленошћу, без твртки и подузетничке иницијативе, с мршавом пољопривредом и драстичним демографским падом.
– Иако према попису из 2011. имамо 1250 становника, у девет насеља, на 136 км2, реално, стално живи нас око 950 – каже начелник Славко Тидлачка. То је само 6,9 становника на четворни километар, док је просјечна густоћа насељености у Лици, истиче демограф др. Дражен Живић с Института Иво Пилар у Вуковару, од седам до осам становника на четворни километар!
– У демографској литератури ту је на дјелу субекумена – демографска полупустош – каже др. Живић. Хрватски просјек је 77 становника на километар четворни.
Осим Вароши, ни једно село нема школу, а једина преостала, она у Левањској Вароши, каже равнатељ Мате Кнежевић, броји 83 ученика. Некада је тај крај, каже, имао и више од 2000 становника, а варошка школа 1960-их и по 350 ђака.
20 година без дјеце
– Село Овчара више од 20 година нема ни једно дијете, све више је викенд-насеље. Дјецом се урушио и Мусић, сада са само два ученика, а то ускоро чека и Мајар, гдје је прије било и 20 ђака. Из Милинца већ пет-шест година немамо ни једно дијете, а Ратков Дол “се сели” у Слободну Власт. Знаковит је податак из прошле године за дан школе – три пута је више умрлих (21) него рођених (само 7) – упозорава на одумирање овог краја Кнежевић.
Утјече на то и врло ниска запосленост. Примјер Брезнице – док је радила тамошња купка, што је била наслоњена на извор љековите сумпорне воде, село је пулсирало животом, бројни сељани радили су у купки, у мјесто долазили купачи и туристи. А данас ни купке, ни живости, село ни дућан нема. Прије неколико година кроз тај крај прошла је, мислило се тада, цеста спаса – државна Д 38, Ђаково – Пожега, но неки јачи промет и до данас је изостао. Кнежевић, по струци повјесничар, знаковито каже: “Та цеста касни бар 20-30 година.”
Можда је случај обитељи Јасмине и Бенедикта Бобинца из Преслатинаца најзорнија сублимација све тежине актуалног тренутка села и живота. Са шестеро дјеце међу које се увукла и болест, траже помоћ добрих људи, не за новцем, него за градњу купаонице у трошном кућерку који су једино могли купити у овом “слијепом цријеву”.
– Ни супруг ни ја не радимо, живимо од социјалне помоћи и дјечјег доплатка. Повремено супруг, столар, обави којекакве радове, али ни тога нема често – каже Јасмина.
Сузана ЖУПАН
http://www.glas-slavonije.hr/301350/1/Prazna-sela-skole-bez-djaka-kuce-bez-vrijednosti-a-staje-bez-stoke?fbclid=IwAR1UIYiKGUnwIbXnVRNxBzVopT7JWoTDMHkft3prIEen9JJmlp9wqgG0XLQ
